Pričaju mnogi da je Jugoslaviji u sportu uvek nedostajalo ono malo, što sreću kvari i sudbinu menja. Ponekad se to malo ogledalo u nacionalnom ključu.
Za „imaginarnim kafanskim stolom“ ne bi se ni oko toga složili ponovo okupljeni, pa glavni urednik Telesporta Aleksandar Holiga recimo smatra da bi nacionalni ključ dodatno obesmislio već marginalizovanu temu, dok Saša Ibrulj, novinar koji piše za Gardijan i ESPN, rodom iz Mostara, tvrdi da bi nacionalni ključ nastavio da pravi probleme.
Bez obzira na to, sastavi projektovanih timova nastalih između Beograda, Zagreba, Sarajeva, Mostara, ili nekog Stokholma u kom takođe vlada sportska jugonostalgija, ne razlikuju se previše. Da li bi tako bilo i u stvarnosti?
„Najlakše je da kažemo da bismo bili premoćni, evropski Brazilci i da bismo se prošetali Evropskim prvenstvom. Kako bismo se dogovorili koji će grad biti domaćin jedne od grupa? Kako bismo udovoljili današnjim velikim gazdama i menadžerima decenije, koji opet kontrolišu svu tu gomilu medija? Pa mi nismo u stanju u ovim svojim državicama da izaberemo pristojnog selektora ili da imamo situaciju u kojoj neko ko očigledno zaslužuje ne visi“, kaže Ibrulj.
Primera radi, pred minuli Mundobasket koji je Srbima ostao u argentinski gorkom sećanju, bilo je problema kako napraviti selekciju samo u košarkaškoj reprezentaciji Srbije. Kako bi selektor u nju uklopio i jednog Dončića, i jednog Dragića, i „drugog Bogdanovića“, i Šarića, Zupca, možda Hezonju ili Džanana Musu, pa istočnog „ol star“ centra Nikolu Vučevića, njegovog imenjaka Mirotića, koji u paralelnom univerzumu ne bi imao potrebu da igra za Španiju? Da li bi neko nekoga – a odgovor je jasan – popreko gledao i može li se uopšte u takvim uslovima razmišljati o rezultatu?
Čitavu kontranostalgičnu priču o tome zašto Jugoslavija ne bi dominirala sportom danas možete pročitati u novogodišnjem dvobroju Nedeljnika.
Tagovi
