Mi, zaraženi

Reći će vam da je prvi simptom možda pritisak u glavi, ili bol u grlu. Neki će dodati kako im je preko noći nestalo čulo ukusa ili mirisa. Posle bi im svima neumitno došla temperatura, naravno. Sem ako ste od onih asimptomatskih srećnika koji prođu kroz kovid-19 a da i ne osete.

A mene je, eto, isprva bilo sramota. Zar sam toliki baksuz, pitao sam sebe javno dok mi glas nije pukao (posle sam se pitao jednako glasno, ali u sebi).

Nisam išao na utakmice, nisam sedeo (previše) ni u kafanama, društveni život bio mi se sveo na redakciju i redak izlazak, isključivo napolju, isključivo sa distancom od makar tri čaše između nas.

I kako, onda, dođavola?

Potom se, naravno, pitaš ko je kriv, jer ne ide da si samo ti kriv. Okej, nisi nosio masku u prodavnici, a nisi nosio ni masku u prevozu, a nisi nosio masku nigde – ali to je samo zato što su rekli, podvučeno, boldovano, kurzivom rekli, da je sve u redu i da sad to više ne moramo.

Velika pobeda, beše li. Izbori, utakmice, mitinzi, skokovi trupačke u okupljenu masu, slavlja i preslavlja bez fizičke i mentalne distance, reklame u kojima cela familija letuje u Grčkoj a doktorke tvrde da smo najjači na svetu, planiranje odmora i mora i izlazaka, najgori zatvor pa najveća sloboda, onda opet pretnja praznim ulicama, bez ikakve pristojnosti, bez ijednog „izvinite, pogrešili smo“. Što bi malo pomoglo, stvarno bi, evo kad vam kaže neko sa poskupom ulaznicom.

I opet te neizbežno bude malo blam, i malo te je strah da će sada neki drugi ljudi – ako si ih zarazio, a sve vreme misliš da sigurno jesi – da upru svoj febrilni prst u tebe. Aha, eto zlikovca. Eto hodajuće infekcije. Nije ništa bolji od onih, to je ono što te muči jednako koliko i kašalj i virus, da ćeš onima biti prilika da operu ruke od sopstvene odgovornosti.

Možda nisam imao papir da to dokažem – do trenutka kada se stanje pogoršalo, već je bilo potpuno jasno o čemu se radi i nije bilo potrebe da se mučim još čekajući na testiranje – ali sam zato imao zadovoljstvo da se ne prepoznam u svim onim groznim brojkama koje su nam došle na naplatu. Kad kažu 358 novozaraženih, ne broje nas, anonimne koronaše, što se lečimo sami ili privatno, što ispijamo svoje terapije i kljukamo se vitaminima i kunemo vlast i izbore i proslave i ministre i predsednike i krizne štabove dok strepimo da li ćemo, ipak, morati u pravu bolnicu.

Simptomi, dakle, ima i toga. Dobro, bio je taj bol u grlu. Potom kašalj, bolan i snažan. Pa temperatura, groznica i na +30, malaksalost, bezvoljnost, glavobolje, želudac, stomak. Pa ti ponestaje dah, pa ne možeš baš skroz da napuniš pluća vazduhom. Ili možeš, ali po cenu bola.

Pa gomila reči koje bi želeo da nisi naučio: bronhogram upalne etiologije. Pa puna šaka lekova i apotekarkino sažaljivo „Joj, a kako se osećate?“. Narezani disk sa RTG-om. Rečenice u „nalazu i mišljenju lekara specijaliste“ koje se završavaju uzvičnicima. Ovako: „Kućno mirovanje i samoizolacija!“, „Obzirom na pogoršanje stanja, potrebno je uvesti dvojnu AB th.!“, „Bol je jak i pogoršava se na udah!“, „Subjektivno se ne oseća bolje!“.

(Doktorka je inače bila fina – vikala je samo na papiru.)

U kućnom mirovanju i samoizolaciji naučiš mnoge stvari: da ne gledaš vesti, a posebno ne vanredne konferencije za štampu, jer od njih može da ti se vrati sipljivost, da je drugar s kolima ponekad bolji od drugara bez kola, da ti nekad baš jako nedostaje linolada, da tvoj organizam uopšte ne mari što ga kljukaš čajevima i supama i citrusima a ne maliganima i zapravo ti je zahvalan na tome, i da nikako, ama baš nikako, ponavljamo – nikako, ne treba da guglaš. Jer ako uradiš to, onda verovatno nećeš doživeti da opišeš svoja iskustva. Ako je neko preživeo dr Nestorovića, dr Gugla garant nije.

No i da niste i da jesmo zaraženi, jasno je da se ovaj drugi talas prvog pika – ili beše obrnuto? – razlikuje od onog u martu i aprilu. Tada smo s razlogom bili uplašeni – a ti razlozi nisu jenjali, verujte na reč i anamnezu – ali smo bili optimisti. Mislili smo da je dovoljno da budemo pažljivi i mirni pa ćemo „sabiti krivu“ (kud se dede ta kriva?), planirali smo da već u julu oslanimo gluteuse i da nadoknadimo sva druženja, zanimale su nas slagalice i jambovi i monopoli i sve one nikad nepogledane serije, a iako je korona bila svuda oko nas zapravo mahom nismo znali ljude koji su je imali, širili i umirali zbog nje.

Sada nema ništa od toga. Sem što ima virusa, svuda.

Sada kada je opasnost realnija, bolnice krcate, poruke zabrinute, sajmovi ispražnjeni u slavu trijumfa, kada su antibiotici u krvotoku, sada su logični bes, tuga, rezigniranost, depresija. I poneka kamenica što se zaleti na šlem druga u plavom.

I kašalj, prokleti kašalj, već skoro dvadeset dana od onog prvog trenutka kada sam osetio da me nešto malo bolucka grlo, od onog prvog dana kada me je – umesto njih, valjda – bilo malo sramota.