BARLINGEM, Kalifornija – Sara Džejn Bredli bila je neudata, „spiritualna, ali ne i religiozna“ tridesetogodišnjakinja kada se odselila u samostan.
Mnogo njenih prijatelja je krenulo za njom.
Projekat su nazvali „Nuns and Nones“, a oni su bili „nones“ – progresivni milenijalci koji nisu praktikovali katoličanstvo. Plan je bio da ovo bude pilot-projekat, a da suživot sa časnim sestrama traje šest meseci.
Ideju je inicirao Adam Horovic, 32-godišnji Jevrejin, a projekat je nadzirala Džudi Karl, 79-godišnja časna sestra. Horovic i njegovi prijatelji mozgali su o načinu na koji bi mogli da vode radikalne aktivističke živote potpuno posvećene višoj svrsi. Pokušavali su da dokuče ko već živi tako i kada je Horovic razgovarao s jednim sveštenikom, konačno mu je sinulo. Časne sestre.
„One su radikalne, samostalne žene koje su život posvetile socijalnoj pravdi“, kaže Bredlijeva. „I od njih možemo da učimo.“
Ovo su, ipak, teška vremena za časne sestre. Prosečna starost rimokatoličke časne sestre u Americi je blizu 80 godina, a samostani se zatvaraju. Broj časnih sestara u Sjedinjenim Državama je sa 180.000, koliko ih je bilo 1965. godine, do danas spao na ispod 50.000.
U isto vreme, milenijalci su najmanje religiozna društvena grupa u Americi – svega 27 odsto njih redovno odlazi u crkvu. Mlade žene koje teže životu posvećenom dobrim delima, bez muža i dece, sada mogu da se takvim radom bave mimo crkve i katolicizma.
Male sobe za mlade
Milenijalci su stigli automobilom. Sestre su im spremile male sobe, a muškarci su raspoređeni u krilo koje je nekada bilo namenjeno iskušenicima, a danas se koristi za posetioce samostana. U svakoj sobi nalazili su se krevet, stolica, sto i na njemu Biblija.
Sestre nisu bile sigurne šta su to ovi mladi ljudi tačno želeli da saznaju o njima, a prvi susret obeležio je šok.
„Bila sam zapanjena i rekla sam drugim sestrama: ‘Nikada nećete pogoditi o čemu milenijalci žele da pričaju: o zavetima'“, kaže sestra Petsi Harni. „Sve smo se nasmejale. Bilo je skoro kao neka šala, znate?“
Ali milenijalci su bili iskreni.
Sestra Harni je pronašla knjigu o zavetima – siromaštvo, pokornost, čestitost – koju je nekada kupila, ali je nikada nije pročitala. „Prvo je Alan fotografisao telefonom korice, a zatim sam videla Saru kako čita i knjiga je bila puna beležaka i napomena“, kaže sestra Harni. „Milenijalci su je gledali kao da je ona neki trag. Tražili su tajni sastojak – kako mi to radimo.“
Sestre su počele da uviđaju da su milenijalci želeli svojevrsnu mapu za život i rituale, umesto sistema verovanja. Jedne od prvih noći, kaže sestra Karl, jedan od gostiju usput je upitao sestre: „Pa, kakva je vaša spiritualna praksa?“
„To je bilo prvo pitanje, ne u šta verujemo“, kaže ona.
„Toliko njih kaže: ‘Tragam za ritualima. Tragam za ritualima koji će funkcionisati u mojoj lezbijskoj zajednici ili tragam za ritualima koji će odgovarati ovoj ili onoj stvari“, kaže sestra Karl.
Jedna mlada žena toliko je želela ritual da je počela da posećuje misu svakog jutra.
Milenijalci su radili svoje uobičajene poslove u toku dana, a onda bi se uveče i vikendima vraćali u samostan. Pridružili su se gozbama i uskršnjoj službi. Prali su noge na Veliki četvrtak. Proučavali su proroke. Pozvali su sestre na večeru za šabat.
Jedne noći je grupa milenijalaca i sestara počela da pleše i smeje se. Toliko su se razvikali da je neko pozvao policiju i kada im je policajac rekao da će žurka morati da se nastavi u podrumu, tako se i dogodilo.
Piše Neli Bauls
© 2019 The New York Times
Ceo tekst pročitajte u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku koji svi čitaoci kao poklon dobijaju uz novi broj Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 11 juna.
Tagovi
