Ministarstvo kulture je, pripremajući se za obeležavanje 150 godina od rođenja srpske naučnice Mileve Marić Ajnštajn, na aukciji aukcijske kuće Kristis u Londonu kupilo seriju od 43 potpisana pisma Alberta Ajnštajna upućena Milevi Marić, kao i 10 pisama koje je Mileva uputila njemu.
Ovi značajni dokumenti, koji uključuju i štampano saopštenje o braku Mileve i Alberta 6. januara 1903. godine, biće izloženiu Državnom arhivu Srbije.
A ŠTA SE KRIJE IZA PRIČE O PISMIMA?
Mileva Marić je pripadala Albertu, njihovoj deci, roditeljima, sestri. Pod velom Ajnštajnove slave propadala je fizički i mentalno, tiho, trudeći se da ne remeti njegovu reputaciju. Život Mileve Marić može se opisati kao senka. Bila je senka onih koje je najviše volela. Ceo svoj život podredila je tuđim potrebama tako da je na svoje zaboravila.
U vrtlogu života koji je bio obeležen njegovom slavom, talentom, ali i kontroverzama, njena iskra nikada se nije videla od njegovog sjaja. Njeno ime retko se izgovaralo bez njegovog, kao da je postojala samo kroz prizmu genijalnosti svog muža.
Odluka da napusti svoje prvo dete bila je jedna od onih koje su zauvek obeležile njen život. Jedna od onih odluka koja ju je doslovno koštala života. Ali Albert, tri godine mlađi od Mileve, imao je drugačiju viziju svog života. Prvo dete je bilo vanbračno, a to je bilo strašno, pogotovo u naučnim krugovima u kojima se tada kretao. Nije smeo da ima „mrlju“ koja bi „isflekala“ njegovu reputaciju.
Neki su je osuđivali zbog toga što se povinovala pred Albertovom željom da napuste dete, drugi su pokušavali da razumeju, ali ona je nosila taj teret sa sobom, preispitujući se u tišini. U isto vreme, njen odnos sa Albertom bio je poput lavirinta – ispunjen ljubavlju, rivalstvom i neprekidnom potrebom da pronađe sebe u njegovoj senci.
Dok je on bio centar pažnje, ona je tražila svoje mesto u svetu umetnosti i ideja. Njene ideje, britke i naočite, nailazile su na zid ćutanja, jer društvo nije bilo spremno da prihvati ženu koja se usuđuje da bude jednaka muškarcu – a kamoli da ga prevaziđe.
Njihova veza bila je buran ples dva ega, dve duše koje su se uzajamno inspirisale, ali i gušile. On, genije, apsolutni gospodar boje, forme i emocije, zauzimao je sav prostor; ona, talentovana, ali tiha, ostajala je u njegovoj orbiti, poput satelita koji ne može da pronađe sopstvenu putanju. Njene ambicije, umetničke i lične, često su bile potisnute njegovim neugasivim apetitom za stvaranjem i dominacijom.
Ali nije bila samo žrtva. Njena snaga krila se u njenoj istrajnosti, u njenoj sposobnosti da voli bez rezerve, čak i kada je ljubav bila neuzvraćena ili iskrivljena. Čak i kada, kako bi čuvala decu nije završila fakultet. Čak i kada ju je varao. Čak i kada se prema njoj ponašao kao prema potpunoj strnkinji.
Bila je ta koja je u njegovom haotičnom svetu unela nekakvu vrstu reda, privremenog, ali je njen identitet bio je stalno u riziku da se svede na „onu koja je bila uz njega.“
Kako je vreme prolazilo, počela je da uviđa koliko ju je taj odnos promenio – oblikovao, ali i ograničio. Njegova senka bila je i štit i kavez. I dok se svet divio njegovim delima, ona je znala istinu.
Znala je da i ona stoji iza tih dela, iza formula. Znala je koliko je neprospavanoih noći bilo iza nje. Noći u kojima je, pod fenjerom bdila nad knjigom pokušavajući da shvati fizičke formule. Njegove boje i potezi često su bili njene suze, njena ćutanja, neizgovoreni snovi.
SMRT PRE SMRTI
Ono što je činilo njihov odnos još komplikovanijim bila je Albertova neskrivena ljubav prema avanturama, čiji su tragovi ostali zapisani u njegovim pismima.
Tagovi
