Počelo je devetog januara. U bolnici u Vuhanu, jedan pacijent – prvi na planeti – preminuo je od koronavirusa. Tada naučnici još uvek nisu verovali da postoje čvrsti dokazi o ljudskoj transmisiji virusa. Milion žrtava kasnije, veruju u to.
Šta se zapravo dogodilo?
Nakon prvog tragičnog ishoda u borbi sa koronavirusom u Kini, vesti o prvim smrtnim slučajevima stizale su iz Tajlanda, iz Japana, sa Filipina, iz Južne Koreje. Dva meseca i dva dana nakon prvog smrtnog ishoda, 11. marta, Svetska zdravstvena organizacija proglasila je pandemiju.
Devet dana kasnije, dogodilo se i u Srbiji – koronavirus je odneo prvi život. Preminuo je, u Kliničkom centru Vojvodine u Novom Sadu, 59-godišnji Kikinđanin. U tom trenutku je u našoj zemlji bilo 135 obolelih od koronavirusa, a 64 pacijenta primljena su na bolničko lečenje.
U danu kada nastaje ovaj tekst u Srbiji je preminulo više od 740 ljudi, zaraženo je više od 32.900, a trenutno je hospitalizovano više od 330 osoba. Regionalna slika prikazuje velike različitosti u statističkim podacima. Tako, recimo, u zemljama bivše Jugoslavije postoji veliki disparitet u broju preminulih, ukupnom broju zaraženih, ali i broju testiranih na milion stanovnika. U Hrvatskoj je do trenutka pisanja ovog teksta preminulo 248 ljudi, u Sloveniji 142 osobe, u Crnoj Gori 134, dok su u Severnoj Makedoniji zabeležena 693 smrtna slučaja, a u BiH su 763 osobe izgubile život. Najviše zaraženih je u Srbiji, najmanje u Sloveniji (nešto više od 4.500). I najviše testiranih na milion stanovnika je u Srbiji (više od 122.000), a najmanje u Hrvatskoj, gotovo upola manje.
Koronavirus ubija one koji nisu bili blizu „kraja svog života“. Neka istraživanja pokazuju da je žrtvama koronavirusa u proseku ostalo 11 godina života pre nego što su podlegli
U danima velike neizvesnosti brojevi su predstavljali važnu odrednicu – od načina razmišljanja pojedinca, do donošenja odluka vladajućih struktura – ali se s obzirom na velike razlike u prikazivanju statističkih podataka nameću mnoga pitanja.
Možemo li da verujemo brojevima?
Brojevi, na globalnom nivou, pokazuju da je virus kako vreme prolazi sve opasniji i vidljiva je jasna gradacija. Bilo je potrebno da prođu dva meseca da bi koronavirus dostigao nivo smrtnosti (774 osobe) koji je postavio njegov srodnik SARS 2003. godine. Stvari su nakon toga počele da se ubrzavaju. Za tri i po meseca bolest je odnela 200.000 života. Narednih 200.000 ljudi preminulo je za manje od dva meseca, a još 200.000 život je izgubilo sličnim tempom. Krajem avgusta zabeleženo je da je novih 200.000 života izgubljeno za oko mesec dana.
„Najbrži rast smrtnost od koronavirusa dostigla je od kraja jula do sredine avgusta. Tek sada vidimo blago usporenje“, rekla je za New Scientist Hana Riči iz organizacije „Our World in Data“, koja prati sve statističke parametre od kada se virus pojavio.
Na početku pandemije problem je pravio ograničen broj testova koje su zemlje radile, pa je vladama, lekarima i naučnicima bilo mnogo teže da vide realan broj ljudi koji su preminuli od koronavirusa.
„U tom trenutku bili smo zbunjeni i geografskom distribucijom“, priznaje Hana Riči. „Nismo bili upućeni u tok događa u mnogim zemljama širom sveta, naročito u manje razvijenim zemljama.“
Zaključno sa 8. septembrom zabeleženi su podaci koji prikazuju da je 45 odsto preminulih iz visoko razvijenih zemalja, 40,5 odsto iz srednje razvijenih zemalja, 13 odsto iz zemalja nižeg srednjeg nivoa razvijenosti i svega 0,5 odsto preminulih iz nerazvijenih zemalja.
Istraživači još uvek pokušavaju da otkriju zbog čega je u mnogim nerazvijenim zemljama nizak broj smrtnih ishoda.
I to nije jedino pitanje bez odgovora kada u fokus javnosti dođu podaci o broju preminulih.
Poređenje broja preminulih od koronavirusa između različitih zemalja je veoma teško jer se istraživači i statističari u stvarnosti suočavaju sa svim osim sa doslednošću prilikom brojanja. U nekim zemljama se preminulim od koronavirusa smatra svako ko je imao pozitivan PCR test pre smrti. U drugim državama upravo nedostatak PCR testova predstavlja otežavajuću okolnost za revnosno vođenje evidencije. Negde se u ukupan zbir preminulih uračunavaju i „verovatne smrti“ – gde simptomi i klinička slika preminulog ukazuju da je imao koronavirus, ali nije testiran. U nekim evropskim zemljama ukoliko premine više štićenika jednog staračkog doma u isto vreme, a samo jedan je bio pozitivan na koronavirus, svi se vode kao žrtve ove opake bolesti.
„To može dovesti i do značajnog preuveličavanja“, tvrdi Oliver Votson sa Imperial koledža u Londonu.
Od početka pandemije do danas često se menjala metodologija računanja broja preminulih, pa se tako dešavalo da se taj broj preko noći znatno promeni. U aprilu je broj žrtava koronavirusa u Vuhanu povećan za 50 odsto jer su zvaničnici na prethodni zbir dodali i preminule van bolnica.
Slična situacija dogodila se i u Velikoj Britaniji, samo što je u toj zemlji u međuvremenu došlo i do značajnog smanjenja broja preminulih. U početku su kao preminuli od koronavirusa smatrani svi koji su izgubili život nakon što su bili pozitivni na kovid, kada god to bilo. U avgustu je uvedeno ograničenje da se žrtvama ove bolesti smatraju samo oni koji preminu u roku od 28 dana nakon dobijanja pozitivnog testa na koronu.
„Prvi prioritet mora da bude vakcinacija nekih ljudi u svim zemljama, pre nego svih ljudi u nekim zemljama“, rekao je direktor SZO dr Tedros Adhanom Gebrejesus u Ženevi. „Nacionalizam u vakcinama će produžiti pandemiju, neće je skratiti“
I u Srbiji je došlo do promene metodologije kada je obrada i objavljivanje podataka u pitanju, ali se to nije odnosilo na broj preminulih, već na broj aktivnih slučajeva i broj hospitalizovanih. Jedan deo javnosti prejudicirao je da se radi o želji Vlade Srbije da se ispuni uslov za ulazak građana Srbije u Crnu Goru (kriterijum je bio broj aktivnih slučajeva na 100.000 stanovnika, a preko noći se taj broj smanjio za više hiljada), ali su takve tvrdnje oštro demantovane.
Problem u vezi sa brojem preminulih nije bio povezan sa promenom metodologije nego s brojnim optužbama određenog broja lekara i dela opozicije, da se broj preminulih lažira, i to kako bi nesmetano mogli da se održe izbori.
Jedan od aktivnih učesnika tih rasprava bio je i epidemiolog dr Zoran Radovanović, a u jednom od svojih nedavnih medijskih istupa, ponovo je govorio o tome „koliko je u Srbiji kovid mrtvih duša“, stavljajući srpsku epidemiološku situaciju u gogoljevski kontekst.
„Ključan pojam predstavlja osnovni uzrok smrti. To je bolest ili povreda odgovorna za sled događaja koji su doveli do smrtnog ishoda. Zvuči jednostavno, ali u vreme kada se približava svom kraju najveći broj ljudi ima više dijagnoza, a odnosi između njih su složeni. Zato se, pored osnovnog, evidentiraju neposredni i prethodni uzrok smrti, kao i druga značajna stanja, bolesti i povrede koje su doprinele fatalnom ishodu. U rutinskoj statistici velike većine zemalja obrađuje se i prikazuje jedino osnovni uzrok smrti, a ostali navedeni pokazatelji uglavnom služe kao pomoć da se dijagnoze dovedu u logičan redosled i da se izdvoji suštinska među njima“, objasnio je doktor Radovanović kako bi evidencija trebalo da se vodi.
On je jasno naglasio i kako Svetska zdravstvena organizacija tumači određene slučajeve.
„Kada se pojavio, kovid-19 je dobio svoju šifru: U07.1 ako je potvrđeno prisustvo virusa i U07.2 ukoliko je izostala virusološka dijagnoza. U potonjem slučaju na osnovu kliničko-epidemioloških kriterijuma razlikuju se verovatni i sumnjivi kovid-19. Prema kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije sve ove varijante treba da se podvedu pod smrt od kovida-19, osim ukoliko nije prisutan neki jasan alternativni uzrok smrti“, zaključio je Radovanović.
Na kraju se, ipak, sve svodi na to koliko se sve ove preporuke i kriterijumi dosledno primenjuju kada se vrši prebrojavanje.
Kako virus mutira?
Iako ne postoji konsenzus oko načina na koji se formira ukupan broj preminulih od koronavirusa, naučnici su saglasni sa tim da, osim što je smrtonosniji od gripa (godišnje premine od 290.000 do 650.000 ljudi), koronavirus ubija i one koji nisu bili blizu „kraja svog života“.
„Neka istraživanja pokazuju da je žrtvama koronavirusa u proseku ostalo 11 godina života pre nego što su podlegli u borbi sa tom bolešću“, tvrdi Dženifer Daud sa Oksforda.
Korona uništavajući porodično stablo ljudi širom planete, radi na razgranavanju svog „porodičnog stabla“.
To stablo koronavirusa nema duboke korene, oni dosežu tek do decembra 2019. godine, ali je i za to kratko vreme napravilo ogromnu štetu.
Sve što znamo o ovom virusu saznali smo iz genetičkih analiza. Prvi kompletan SARS-CoV-2 genom izdvojen je i „pročitan“ iz organizma osobe koja je radila na ribljoj pijaci u Vuhanu, a koja je 26. decembra 2019. godine primljena u bolnicu sa simptomima koji će postati vesnik nove zaraze svetskih razmera.
Bolest bogatih
– 45 odsto preminulih iz visoko razvijenih zemalja
– 40,5 odsto iz srednje razvijenih zemalja
– 13 odsto iz zemalja nižeg srednjeg nivoa razvijenosti
– 0,5 odsto preminulih iz nerazvijenih zemalja
Kada su izdvojili taj genom i pročitali njegov „kod“, naučnici su bili srećni jer su prepoznali o čemu je reč i istovremeno nesrećni jer su znali da su koronavirusi RNA virusi i da kao takvi – oni zahvataju molekule ribonukleinske kiseline koja gradi naš DNK – imaju sklonost ka mutacijama. Ubrzo je otkriveno više desetina hiljada različitih genoma koji čine porodično stablo ovog virusa.
Prva značajna mutacija u odnosu na prvobitno pročitan genom otkrivena je 17. januara u kineskoj provinciji Junan, a zatim je dva dana kasnije ista takva mutacija otkrivena i u Sjedinjenim Američkim Državama. To je bilo dovoljno da bi naučnici krenuli sa praćenjem „novog soja“ koronavirusa.
Dva soja ne moraju biti nužno biološki različiti i to se dogodilo i u ovom slučaju. Tako su naučnici počeli da razlikuju dva soja „19A“ i „19B“ i u prvih pet nedelja 2020. godine, samo su ta dva soja bila prepoznata i praćena kako kruže širom Azije, Severne Amerike, Evrope i Australije.
Krajem januara pojavio se novi soj – za četiri mutacije drugačiji od prvobitnog genoma koronavirusa – i počeo je da se širi Evropom i Azijom. Taj „20A“ soj ubrzo se podelio i mutirao u dve podgrupe – „20B“ koji je kružio Evropom i „20C“ koji je predominantan u Severnoj Americi.
To je i trenutno stanje kada je u pitanju broj sojeva ovog virusa. Svaki od njih se dodatno razgranava, ali se još uvek nije izdvojio šesti, zaseban soj.
„Genom koronavirusa je zapravo izuzetno stabilan, stabilniji nego što smo očekivali“, istakao je za New Scientist Semjuel Dijaz Munjoz, virolog sa Univerziteta u Kaliforniji. „Od pojave koronavirusa videli smo ukupno šest mutacija u bazi od 30.000 genoma.“
Ipak, sama činjenica da se pojavljuju slučajevi reinfekcije na različitim krajevima sveta – u Hongkongu, u Briselu i u Nevadi, recimo – dokaz je da on mutira tako da uspeva da prevari imunološku memoriju organizama.
Spas – da li će vakcina sve rešiti?
Osim straha da će se ponovo zaraziti koronavirusom, oni koji su ga preležali mogu imati i realne posledice po zdravlje.
Austrijski istraživači objavili su preliminarne rezultate studije koja prati oporavak pacijenata koji su bili hospitalizovani sa ozbiljnom infekcijom koronavirusa. Rezultati otkrivaju da je šest nedelja nakon napuštanja bolnice 88% pacijenata i dalje pokazivalo znake oštećenja pluća na CT skeniranju – „poput mrlja koje podsećaju na mleveno staklo“ – dok je 47% pacijenata osećalo gubitak daha. U 12. nedelji ove brojke su iznosile 56%, odnosno 39%.
Ni oni koji su se sa virusom izborili, ali ni oni koji su uspeli da ga izbegnu, neće moći da udahnu punim plućima sve dok ne bude dostupna proverena vakcina.
O tom pitanju se govorilo od redovnih konferencija za štampu Kriznog štaba u Beogradu, preko izlaganja najviših zvaničnika Svetske zdravstvene organizacije, do redovnih brifinga u Beloj kući.
„Prvi prioritet mora da bude vakcinacija nekih ljudi u svim zemljama, pre nego svih ljudi u nekim zemljama“, rekao je direktor SZO dr Tedros Adhanom Gebrejesus u Ženevi. „Nacionalizam vakcina će produžiti pandemiju, neće je skratiti.“
Komentarišući takve najave iz krovne zdravstvene organizacije, epidemiolog dr Branislav Tiodorović rekao je da bi u Srbiji „trebalo da budemo srećni ako uspemo da nabavimo milion vakcina“ i dodao da svaka zemlja mora samostalno da odredi prioritete za vakcinaciju.
„Što se naše zemlje tiče, mi znamo koji su naši: zdravstveni radnici, naročito oni koji rade sa kovid pozitivnim pacijentima, sa hroničnim bolesnicima, tu su svakako i hronični bolesnici, oni sa slabijim imunitetom, a onda i vojska, policija, svi koji su u komunikaciji sa velikim brojem ljudi, pa i mediji su tu. Takođe, mi kao zemlja smo uzeli učešće sa određenom količinom novca i podržali istraživače, što je za jednu malu zemlju dovoljno“, rekao je epidemiolog Tiodorović.
I dok je u nekim zemljama vakcinacija „nacionalističko pitanje“, u drugim pitanje straha i borbe za preživljavanje, u jeku izborne kampanje u SAD ona postaje i politička stvar. Aktuelnom stanovniku Bele kuće koji nema u planu skoru selidbu, cilj je da se pre izbora dođe do vakcine.
Oksfordska vakcina, makar je tako izgledalo, bila je na čelu trke sa vremenom, ali i konkurentskim kompanijama, u razvoju cepiva.
50 odsto svih smrti bilo je na američkom kontinentu
650.000 ljudi u svetu godišnje premine od gripa, prema najoštrijim procenama
Ipak, u javnosti se pojavila informacija da je treća faza ispitivanja prekinuta, obavljena je nezavisna istraga, a kada je ispitivanje nastavljeno, došlo je do novog curenja. U javnosti su se pojavili detalji iz „preliminarnog izveštaja“ te istrage, u kojima se opisuje kako je učesnica kliničkog ispitivanja imala probleme sa hodanjem, osećala slabost i bol u rukama, kao i da je prijavila druge simptome.
Obolela učesnica studije je prvu dozu vakcine protiv koronavirusa primila početkom juna i nije imala nikakve nuspojave. Potom je drugu dozu primila krajem avgusta, a 2. septembra je primetila prvi simptom – spotakla se na trčanju. Narednog dana razvila je spomenute simptome.
I dok se Oksford mučio da objasni javnosti šta se zapravo dogodilo, Pfizer je požurio da saopšti da je njihova vakcina dobra i da je treba očekivati tokom oktobra, najkasnije u novembru. Ta vakcina je pokazala i da ispitanici razvijaju najveći nivo antitela na koronavirus, što se pokazalo u ispitivanju na majmunima, čak od 10 do 18 puta više, ali treba imati na umu i da je reč o novom načinu razvoja vakcine, takozvanoj iRNK platformi na kojoj se prvi put u istoriji razvija cepivo protiv neke bolesti.
Oksfordska vakcina je nastavila s ispitivanjem, ali je SAD još skeptična prema njima (ne samo zbog stroge regulative već i zbog „Amerika na prvom mestu“ vakcine), pa je kod FDA još na čekanju. Ruska vakcina Sputnjik V možda je najbrže registrovana, ali se još čeka na treću fazu, i kao i kineska, nije dobila još prođu za testiranje kod nas. Trenutno je u završnoj fazi devet vakcina na svetu, od blizu 200 koje su startovale, s pomenutim koje se izdvajaju. Svakako, hoće li vakcina biti spas? Farmaceutske kompanije prvi put rade na proizvodnji i distribuciji vakcina koje se broje u milijardama doza. Svetska zdravstvena organizacija objavila je plan vakcinacije, najavivši da nije cilj da vakcinu dobiju svi građani jedne zemlje, već neki građani svih zemalja, pre svega oni najugroženiji, najranjiviji i najizloženiji. Svaka zemlja će to prilagoditi svojim uslovima.
Ipak, član Kriznog štaba dr Predrag Kon smatra da će, do trenutka dok se vakcinacijom stekne imunitet krda na koronu, građani morati da se naviknu na život s merama. „Ovo će trajati par godina dok se ne razreši kompletno situacija sa koronavirusom. Ni dolazak vakcine nije definitivno završavanje posla“, ocenio je Kon.
Tagovi
