Milojević: „Ako nije planirano da Teodosić igra, nije trebalo da bude pozvan uopšte“

Pomoćni trener Golden Stejt Voriorsa Dejan Milojević bio je gost podasta „Sa Lukom i Kuzmom“ i tom prilikom je govorio o svojim igračkim počecima u Beovuku i FMP, odlučujuće dve godine koje je proveo u Partizanu pod patronatom Duška Vujoševića, inostranoj karijeri, isključenju Miloša Teodosića iz reprezentacije i brojnim drugim temama.

„Ne znam zašto je Teo otpao i šta se desilo. Treba da poštujemo to što je on uradio. Ako ne planiraš da uvodiš Tea, onda ga ne zoveš. Ne zoveš ga na pripreme pa ga ‚skratiš‘. Jedino ako je Teo ne znam šta napravio, mada mi ne deluje kao takav tip. Znam Karija, bio sam kod njega u reprezentaciji 2001. Verovatno bih bio i 2002, ali sam se povredio. On je 2001, ako se sećate, potpuno podmladio reprezentaciju. U tom trenutku su Lukolovski, Berić, Lončar i još mnogo igrača bili aktivni i u dobroj formi. On nikoga od njih nije zvao na te pripreme, podmladio je tim i ta reprezentacija je bila dominantna. Čak je 2002. napravio neuobičajen potez sličan ovom, gde je Šćepa 2001. bio najbolji igrač finala koje smo igrali, a on ga je vratio sa priprema za Svetsko prenstvo. Ovo što je uradio sa Teom uradio je i tada“, istakao je Milojević.

Upitan da li se tada dešavalo nešto unutar ekipe ili je to bila odluka koja ih je sve zaprepastila, 45-godišnjak je rekao:

„Ne, koliko znam. Ja nisam išao na pripreme 2002. zato što sam povredio koleno pa nisam mogao. Kada smo se čuli pre toga, vidim da je Kari računao na mene ali povreda je bila jača. Šćepa je otišao na pripreme i on ga je vratio. Bez umanjivanja Šćepinog doprinosa reprezentaciji, Teo je isto dao mnogo. Kao što Šćepa po mom mišljenju tada nije trebalo da bude na taj način sklonjen, mislim da nije trebalo ni Teo sada. To je moje mišljenje. Ponavljam – ako hoćeš da podmladiš reprezentaciju, onda ga ne zoveš“.

Milojevićeva karijera startovala je u sezoni 1994./1995. u Beovuku i projektu koji je osmislio Dragan Kićanović.

„Tašmajdan je tada promenio ime u Beovuk. To je bila vrlo lepa ideja koju je posle nastavio Železnik, a zatim i Mega, da se dâ šansa mladim igračima. Mnogi od njih su napravili velike karijere, među njima Peđa Savović koji je završio u NBA, a dugo je igrao u Španiji, zatim Mića Radovanović koji je takođe imao odličnu internacionalnu karijeru, Aleksandar Glintić, Ognjen Aškrabić, Branko Sinđelić, Sloba Šljivančanin… Imali smo jako dobru mladu ekipu, svi smo imali od 18 do 22-23 godine, niko nije bio stariji. Mislim da je Sloba Šljivančanin ‘72. godište, on je tada imao 23 godine, ja 17-18. Odlična mlada ekipa koja je dobila šansu da igra prvu ligu sa četiri grupe – to je bila dobra stvar koja je bila ostvariva. Sada to nije moguće iz više razloga, ali tada je bilo“.

Luka i Kuzma su se prisetili pok. trenera Ace Petrovića, koji je Milojevića trenirao u FMP i konstatovali su da je bio izuzetan stručnjak i voljen od strane mnogih.

„Aca je prvenstveno bio dobar čovek i to je suština. Mi smo ga svi voleli, imao je super odnos sa igračima. Mnogima je pomogao, a ja sam jedan od njih. Aca je prvo bio pomoćnik u Radničkom, pa u Zvezdi, onda je dobio šansu u FMP. Mislim da ju je maksimalno iskoristio i imao je odličnu karijeru“.

Posle četiri godine provedene u Budućnosti, Milojević je prešao u Partizan, za šta veruje da je bila jedna od najznačajnijih odluka u njegovoj karijeri.

„Mislim da sam u pravom momentu došao i da sam napravio pravu odluku. U tom trenutku Dinamo Moskva mi nudi duplo više para nego Partizan. Miško agent mi u tom momentu kaže – situacija je čista, jer ko će da prihvati upola manju ponudu? Zvezda mi je nudila 30 odsto više od Partizana, ali cela priča u Partizanu i Dule kao trener – želeo sam da igram tu. Mislim da kao igrač ne bih bio tako ostvaren da nisam te dve godine proveo u Partizanu. Tek sada kada sam stariji i kada sam trener, vidim koliko je Dule radio dobar posao. Bez obzira što mi nismo bili uspešni u Evroligi, imali smo dve pobede od 14, 2-12 je bio skor. U tom trenutku je uz mene bio Peđa Šuput koji je ‘77. godište, Vule Avdalović koji je malo mlađi od nas, jedan stranac i Pera Božić. Ostali igrači su svi bili do 20 godina – Novica Veličković, Kosta Perović, Luka Bogdanović, Uroš Tripković… Dakle, imali smo pet igrača 25-27 godina i sedmoricu klinaca. Zamislite da Zvezda ili Partizan sada igraju sa sedam igrača od 18 godina i sa jednim strancem. To je nezamislivo. Iako smo te sezone dobili samo dve utakmice, u barem još pet mečeva smo bili konkurentni i imali smo šansu da dobijemo, ali je nismo realizovali zbog našeg neiskustva. Posle su ti klinci sazrevali i došlo je do toga da Partizan ode na ‚fajnal-for‘ kroz nekoliko godina“.

Stvari u Partizanu su rasle i dobro su funkcionisale i zbog toga što je trener Vujošević imao podršku stručnog štaba na čelu sa Predragom Danilovićem.

„Cela priča sa Duletom i Danilovićem je bila jako uspešna. Da Danilović kao predsednik kluba nije podržavao Duleta, on ne bi mogao to da radi. Dule je imao apsolutnu podršku uprave kluba i znalo se šta se radi i zašto se nešto trpi. Trpelo se da bi se za par godina postiglo šta se postiglo. Bilo je strpljenja. Tako i mora da se radi, ali danas svi hoće instant uspeh. To mi kod nas smeta – neuspeh je sve osim osvajanja titule. Nije baš… Po mom mišljenju je neuspeh ako u ekipi napraviš da stvari ne funkcionišu, da ljudi budu posvađani, da se ne igra dobra košarka. Dešava se da igraš dobro, a da na kraju neko bude bolji“.

Posle Partizana, usledili su angažmani u Valensiji i Galatasaraju, u kojem je nekadašnji reprezentativac Jugoslavije stavio tačku na karijeru 2009. godine.

„Otišao sam u penziju sa 32 godine, shvatio sam da mi je telo pred raspadom. Tokom poslednjih deset godina bavljenja trenerskim poslom svhatio sam koliko smo toga pogrešno radili. Ako pričamo o fizičkoj spremi, svi ti kilometri trčanja su bili potpuno besmisleni. To nisu funkcionalne stvari koje košarkaš radi na utakmici. Obilazili smo Kopaonik nekoliko puta. Ovde imamo sjajne kondicione trenere, pričam sa njima koliko je besmisleno šta se nekada radilo. U Beovuku ‘95. godine imao saam pripreme na Kopaoniku 21 dan, bez lopte, tri treninga dnevno. Čemu to? Trčiš jutru, popodne i uveče, trčiš od jutra do sutra one silne kilometre. Koliko su igrači sada spremniji nego mi što smo bili i sa manje bolova. Bilo je – ako ne možeš, ti nisi dovoljno čvrst karakter“, istakao je Milojević i dodao:

„Dražen Petrović je mnogo uradio za košarku i jedan je od najboljih igrača ikada, nemam dilemu. Ali sve te priče i legende koje su o njemu kružile su uništile nas posle. Bilo je priča da je Dražen trenirao osam sati dnevno. Da li jeste, da li nije – ne znam. Ali, ja sam tada sebi rekao – ako može Dražen, mogu i ja. I stvarno sam trenirao 8-9 sati dnevno jedno tri meseca. Jedan trening je bio teretana, drugi individualni i još dva timska. Tako sam gurao jedno dva meseca i raspadao sam se. Nisam mogao da priznam sebi da ne mogu nešto što Dražen može. U jednom trenutku sam ležao kod kuće i drhtalo mi je telo. Tada sam shvatio da ću da se razbolim ili povredim. Nije bilo normalno šta smo mi nekada radili. Dobra stvar svega toga je što su samo karakterno najčvršći to mogli da prođu. Moguće je da su tada otpali ljudi koji nisu bili karakterno najčvršći, ali bi napravili karijere. Zaista mislim da Nikola Jokić tada ne bi postao ovo što je postao. On to ne bi radio. Bilo bi – alo bre, idem kući da jašem konje, mene ovo ne zanima“.