Branko Milanović, najuticajniji i najčitaniji ekonomista sa naših prostora, i uz Tomu Piketija vodeći stručnjak za nejednakost, čiji se rad prevodi na najveće svetske jezike i čije knjige recenziraju najveća ekonomska imena na svetu, poput Džozefa Štiglica i Tome Piketija, završio je Ekonomski fakultet u Beogradu 1977. godine, a doktorirao 1987. godine sa disertacijom o ekonomskoj nejednakosti u Jugoslaviji. Njegova karijera obuhvata rad u istraživačkom odeljenju Svetske banke u Vašingtonu, gde je proveo dve decenije analizirajući siromaštvo i nejednakost u svetu. Milanović je profesor na Postdiplomskom centru Gradskog univerziteta u Njujorku, i gostujući profesor na Londonskoj školi ekonomije.
Njegova istraživanja obuhvataju metodologiju merenja nejednakosti, analizu globalne nejednakosti i ekonomske i političke uticaje globalizacije, što je dokumentovano u mnogobrojnim člancima i knjigama. Njegovo delo Globalna nejednakost: novi pristup za doba globalizacije, koje je prevedeno i na naš jezik u izdanju Akademske knjige, osvojilo je prestižne nagrade Bruno Krajski i Hans Mathefer. On je, sa Marijanom Macukato, dobitnik Leontijeve nagrade 2018. godine. Knjiga Kapitalizam, sam: budućnost sistema koji vlada svetom, prevedena kod nas u izdanju Akademske knjige, dodatno je učvrstila njegovu reputaciju kao jednog od ključnih mislilaca našeg vremena.
Povodom predstavljanja, u Parizu, njegove poslednje knjige Vizije nejednakosti, od Francuske revolucije do kraja Hladnog rata, čije se srpsko izdanje – zahvaljujući opet Akademskoj knjizi – priprema za ovogodišnji beogradski Sajam knjiga, sa Milanovićem smo razgovarali o ekonomiji, Jugoslaviji, samoupravljanju, Ekonomskom fakultetu u Beogradu, komunizmu, današnjoj Kini, političkoj i društvenoj ulozi intelektualaca…
Ukoliko mi dopuštate da budem malo banalan, u ekonomiji danas postoje dve globalne struje, ortodoksni i heterodoksni ekonomisti. Prvi danas više brane poziciju o nekakvoj gotovo autarhičnosti ekonomije, o „gvozdenim zakonima“ ekonomije koji su univerzalni i objektivni, odnosno važe u svim istorijskim, socijalnim i nacionalnim kontekstima; dok heterodoksni ekonomisti u većoj meri usvajaju mišljenje o uslovljenosti ekonomije upravo ovim kontekstima. Kako se vi pozicionirate u tim debatama i kako vidite odnos između ekonomije i politike ?
Ovo je, naravno, odlično pitanje, ali i pitanje na koje nije lako odgovoriti. Mislim da je vaša karakterizacija dva glavna pristupa u ekonomiji danas sasvim ispravna. Jedan, koji vidi ekonomske zakone kao suštinski bezvremene, u smislu da se ne menjaju istorijski pod bilo kojim okolnostima, i pledira da su ekonomski principi koji su važili za Rimsko carstvo isti kao i danas, još uvek je dominantan. S druge strane, postoji i pristup, kao što ste rekli, koji smatra da su ekonomski zakoni istorijski određeni. U toj debati, svakako mi je bliži ovaj drugi pristup.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
