Milov stari adut za situaciju u kojoj se nikada nije našao: Šta ako „velikosrpski nacionalizam“ ovaj put ne bude dovoljan?

Drugi krug crnogorskih predsedničkih izbora zakazan je za 2. april, a aktuelni predsednik Crne Gore Milo Đukanović koji se bori za novi mandat, nalazi se u šekspirovskoj situaciji. Biti ili ne biti na čelu države i crnogorske politike.

Prvi udar na vlast Demokratske partije socijalista dogodio se leta 2020. godine, ali je pre prvog kruga predsedničkih izbora izgledalo kao da je Đukanović uspeo da amortizuje sve svoje male poraze od tada i da ih učini svojim političkim gorivom. Kao toliko puta do sada. Uvek je bila aktuelna ona teza da je „dobar Milo kakvi su ovi oko njega“, pa je tako Đukanović godinama bio pojedinačno, glavom i bradom, najpopularniji crnogorski političar.

Nije bilo sumnje da će u prvom krugu odneti pobedu, ali su rezultati, na veliko iznenađenje analitičara, pokazali da je tog leta 2020. zapravo ozbiljno počela da se kruni Đukanovićeva podrška.

Osvojio je nešto više od 35 odsto glasova, što je gotovo 19 odsto manje nego na prethodnim predsedničkim izborima i nešto manje od 100.000 glasova manje, što je ogroman pad.

Sa druge strane, Jakov Milatović, lider pokreta „Evropa sad“, prebacio je očekivanja i osvojio čak 28 odsto glasova. Kada se tom rezultatu doda i da su ostali politički lideri – Andrija Mandić ispred Demokratskog fronta i demokrata Aleksa Bečić – podržali Milatovića pred drugi krug, jasno je da je Đukanović u nezavidnoj poziciji.

Prema kuloarskim pričama, u Crnoj Gori „glas nikada nije bio skuplji“, a Đukanovićeve izjave jasno otkrivaju kartu na koju u finišu kampanje igra.

On je izjavio da predizborna kampanja ima „sve potencijale velikosrpskog nacionalizma“, od finansijskih i medijskih do zloupotrebe crkve. Đukanović je procenio da je i tokom predizborne kampanje bilo „mešanja sa strane“, i kako kaže, to se dešava u kontinuitetu. 

„Samo neko koga ne zanima balkanski život i politika ne vidi da je velikosrpski nacionalizam vrlo aktivan, da njegovi akteri shvataju da se negde približava trenutak kada će se morati suočiti sa činjenicom da je Kosovo izgubljeno i voleli bi da obezbede neku kompoziciju u formi, rekao bih, produženog uticaja Srbije na region. I valjda nikog ne iznenađuje da prvi pogled ide ka Crnoj Gori“, rekao je Đukanović.

Lider DPS tvrdi da su izbori važni, jer će građani birati, ne samo predsednika svoje države, već i lidera koji će ih voditi na putu do Evrope. Lider koji Crnom Gorom vlada već 30 godina rekao je, ako njega ne izabere „Crna Gora ima alternativu, a to je da pripada Otvorenom Balkanu, odnosno srpskom svetu i tim već viđenim lošim alternativama u okviru kojih su zemlje Zapadnog Balkana tokom istorije gubile“.

Podršku Đukanovićevom protivniku Jakovu Milatoviću dao je i lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, a DPS je spremno dočekao tu podršku.

Tako su iskoristili tu Šešeljevu izjavu kako bi izjednačili Milatovićeva sa „Šešeljevom ideologijom“, predstavljajući građanima da će, ako budu glasali protiv Đukanovića, zapravo glasati za ljude koji su skloni političkim razmišljanjima sličnim Šešelju i srpskim nacionalistima.

Za svog protivkandidata Milatovića, Đukanović je rekao da je „deo parlamentarne većine iz perioda posle 30 . avgusta 2020. godine, za koju se zna da je klero-nacionalistička“ i da je „dovela do toga da se Crna Gora više bavi dogmama srednjeg veka, nego izazovima koji su pred njom u budućnosti“.

„To je bilo vreme u kom su vlade formirane u verskim objektima, vreme kada su se iz versko-političkih pobuda odbijale donacije vakcina, potrebne da bi se zaštitili životi ljudi“, objasnio je Đukanović.

S druge strane, Jakov Milatović poručuje da je Đukanović spreman na sve, pa čak i na manipulaciju da bi sačuvao vlast, a nije imao lepe reči ni za reformu Demokratske partije socijalista.

„Menjali su logo i slogane, ali nisu promenili ćud i suštinu. Umjesto da evoluiraju kao partija oni su afirmisali sve najgore što imaju“, poručio je Milatović.

Bombastična je bila vest u izbornoj noći da je kandidat Pokreta Evropa sad ubedljivo trijumfovao u odnosu na Mandića u trci za drugo mesto, prolazak u drugi krug i neformalni pijedestal antiđukanovićevskog lidera, pogotovo imajući u vidu da se ovaj momak nije ni spremao za ovu trku.

Njegova dosadašanja politička karijera svakako bi se mogla okarakterisati kao komedija slučaja. Ne zato što u njegovom delovanju i nastupima i bogznašta smešno, već koliko je to tako žanrovski određeno kada se čovek nizom slučajnosti nađe u nesvakidašnjoj situaciji.

Tako je ekonomista Evrospke banke za obnovu i tazvoj, stacioniran u Rumuniji, zbog pandemije korone (slučaj 1) više vremena provodio kući u Podgorici, pa je imao više vremena za javne nastupe. Tako je i zapao za oko profesru Zdravku Krivokapiću posle avgustovske pobede nad DPS-om 2020. godine, pa ga je ovaj pozvao da mu bude ekonomski savetnik. Kako Krivokapić nije govorio istim jezikom kao političari, odlučio se za ekspertsku vladu (slučaj 2) što je automatski, i bez njegovog preteranog uplitanja, Jakova Milatovića „prebacilo“ na mesto ministra ekonomije.

Kada je došlo do pada Krivokapićeve vlade, on i Milojko Spajić, kao profesorovi mladi mladi ekspertski lavovi, zapravo nisu pošli za Krivokapićem, već su krenuli u svoj politički put pod imenom Evropa sad.

Podela posla je bila – Jakov igra u Pogorici (lokalni izbori), Milojko se sprema za Cetinje (predsednički kabinet). A onda je došlo do poznate afere „srpsko državljanstvo“ (slučaj 3) koji je Jakova Milatovića učinilo i nekom vrstom iznuđenog rešenja.

Ako stara priča o velikosrpstvu Đukanoviću ne uspe i ponovo doživi poraz, ovaj put i lični, moći će i on možda da govori o neka svoja „tri slučaja“, iako ovakav trend pada popularnosti nema veze sa slučajnošću.