Na jednom zidu je velika Šejkina slika („Naš veliki prijatelj“, dodaje Aleksa), pored nje portreti, gotovo krokiji, Milovana i Štefice, autora Cvetka Lainovića. Na drugom zidu, iznad Alekse koji živo gestikulira dok se priseća prošlosti i gleda u budućnost, Lubarda, bogat slojevima boje. A dok pričamo, posmatra nas, ispod veđa, Marko Miljanov, veliki, najpomirljiviji, najčestitiji Crnogorac.
Da li je po vama, da se oslonimo na neku vrstu „lajtmotiva“ Đidovog, Srbija osuđena da ima nacionalističk(ij)u intelektualnu elitu (na jednom mestu piše: „Intelektualci kao politička celina ne postoje, među njima je uvek bilo i biće vlastoljubaca i ulizica…“)? Da li je istina da Srbi vole čvrstu ruku, kako se to Đidu neveselo čini?
Sa Đidovim glavnim idealima i idejama se slažem, a i sa mnogim njegovim kritikama. Ipak, potcenio je i snagu nacionalizma, a i njegovu delimičnu neizbežnost kod Srba baš zato što je i u „regionu“ i u svetu tako rasprostranjen. I sve nacionalističke vođe koje on kritikuje, čak ismeva, imaju i dalje, posle smrti, mnogo poštovalaca. Prosto su postali realnost, deo istorije. Mislim da bi bio sasvim zbunjen kada bi, recimo, video da niko iz hrvatske istorije i kulture nema ni približno toliko spomenika, aleja, trgova, promenada, a i centara i glavni aerodrom, kao Franjo Tuđman. I da to gotovo niko u Hrvatskoj ne dovodi u pitanje.
Ceo intervju objavljen je u velikom prazničnom dvobroju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 21. aprila
Aleksa Đilas govori otvoreno:
– O dnevnicima Milovana Đilasa – knjizi koja je čuvana tri decenije, i koja baca potpuno novo svetlo na razbijanje Jugoslavije i događaje u Srbiji u poslednje tri decenije
– O svom ocu i majci, o ličnoj i porodičnoj drami, o disidentima i demokratiji, o Zapadu i Istoku, o Beogradu, Londonu i Crnoj Gori
– O Miloševiću, Ćosiću, Bećkoviću…
– O svima onima koji su prošli kroz njihovu kuću
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
NAPOMENA: Naredni broj Nedeljnika izlazi 5. maja
Tagovi
