Mirjana Bobić Mojsilović: Tri zalogaja po mom ukusu

„Ja volim Srbiju. Volim da je osetim svim čulima, a ako me pitate koji ukusi bi bili moji junaci – bili bi to Ukusi moga kraja, a svaki kraj je moj!“

Naša zemlja ima toliko različitih kvaliteta o kojima se priča kod nas, ali i u svetu. Jedna od prvih stvari po kojoj nas prepoznaju je hrana, za koju važi mišljenje da je ukusna, kvalitetna i da nosi emociju koju vredi doživeti. Baš o ukusima našeg kraja smo razgovarali sa Mirjanom Bobić Mojsilović, koja nam je otkrila svoje omiljene kombinacije srpskih autentičnih proizvoda, i koje od njih bi pretvorila u junake svojih knjiga.

Da li mislite da su ukusi Srbije podjednaka znamenitost kao njene građevine i krajevi? Da li se o njima dovoljno priča?

O lepotama, znamenitostima i ukusima Srbije se tek odnedavno malo više priča, ali i to je nedovoljno, s obzirom na prirodne i ljudske lepote, istorijske i kulturne znamenitosti a pogotovo,  o ukusima Srbije koji ovaj život čine sočnim. Šta da kažem, kao neko ko tek otkriva sve lepote, sve nesavršenosti i sve ukuse Srbije, osim da je oko nas – neotkriveno blago. To blago je i blago, i slatko, i zna da bude i oštro, i ljuto i ponekad gorko. Drugim rečima, iz moje vizure, Srbija je, što se ono kaže – na ’leba da je namažeš.

Kada biste pisali priču o ukusima naših krajeva koje najviše volite, ko bi bili glavni junaci?

Ja volim Srbiju. Volim da je osetim svim čulima, a ako me pitate koji ukusi bi bili moji junaci – bili bi to Ukusi moga kraj, a svaki kraj je moj! To vam pričam. Srbija je plejada ukusa koji ne mogu da vas ostave ravnodušnim i o kojima jednostavno ne možete da prestanete da pričate.

Na primer, suva šljiva – nezgrapna dama koja nosi breme srpske istorije, nasleđa i tradicije. Ona bi od mene dobila partnera koji je zaslužuje, recimo, kozji sir i njih bi vezala jedna pančeta u čijem su ukusu ispisane sve neispričane priče o balkanskoj ljubavi. I tako dobijamo suvu šljivu filovanu kozijim sirom i rolovanu pančetom. Kiselkasto-slatkasto, jako i slano – to je spajanje zapadne Srbije, na primer, Pirota i Srema.

A za one koji vole tradicionalnije priče, tu bih uvela dobro znani zlatarski sir, strogog oca koji bi da ljubav između hirovite pršute i vragolastog ajvara ostane samo na prijateljstvu. Ali kada zajedno dođu na domaći ražani hleb, sve pada u vodu, ljubav pobeđuje i ukusi se spajaju u priču života.

Ukusi moga kraja su brend koji počiva na ideji tradicije dobrih ukusa iz svih krajeva naše zemlje. Danas brend ‘Ukusi moga kraja’ ima više od 200 autentičnih srpskih proizvoda, napravljenih od 100% domaće sirovine, po tradicionalnoj recepturi, bez konzervansa, aditiva ili veštačkih boja, a stvaraju ih oni koji to rade najbolje – mali srpski proizvođači. Upravo zbog toga čak 118 proizvoda nosi oznaku „Čuvarkuća“ koja je garant vrhunskog kvaliteta i domaćeg porekla. Svi proizvodi brenda Ukusi moga kraja mogu se kupiti samo u IDEA prodavnicama, Roda marketima i Mercator hipermarketima širom Srbije.

Mogu vam reći da sam jednom sasvim slučajno pila šampanjac i jela čvarke, i da je to daleko bolja kombinacija od one carske ruske, kavijar i šampanjac. Ova naša nije carska, ali je u svakom slučaju kraljevska. Zato biram domaći hleb sa suvim šljivama, ovčiji sir i slatko od šumske kupine. Sve bi to bilo jednostavno, da ne dolazi i namaz od čvaraka. Šta da kažem, hleb i čvarci su nas održali, a šumska kupina je tu da sa ovčijim sirom bude naša autohtona verzija „dolce vita“.

U mojoj autorskoj kuhinji, stvarno se kuva, osim što se kuvaju i slike, crteži, knjige i emisije.

Kako vi u svojim pričama spajate tradicionalno i moderno?

To dolazi prirodno, iz neke potrebe, iz neke male gladi za nekim ukusom, dakle isto kao i u kuhinji – spojeni ukusi u doskora nezamislivim kombinacijama, u stvari samo se uzajamno obogaćuju. I što važi za kuhinju, važi i u priči – tu leži izvor iznenađenja, humora, i sočnog razgovora. Zar ne? To ti pričam.