Miroslav Ilić kakvog nikad niste čuli (ili čitali): Moj narod nije ništa razumeo

Miroslav Ilić ove godine slavi pedeset godina karijere, i to koncertom u Beogradskoj areni koju će napuniti kao što je redovno svih ovih decembara punio partere, lože Sava centra, Doma sindikata… Zato on i nema potrebu za intervjuima, slikanjima… Kada sam mu rekao o mogućnosti da bude na naslovnoj strani Nedeljnika, reagovao je sa „Molim te, nemoj na naslovnu stranu, molim te“. I za fotografisanje se nećkao uz „Ma ima tamo… negde na internetu…“

Kloni se viška informacija. Zato uporno koristi stari model mobilnog gde nema problema da će ga zasuti gomila informacija i vesti, ali ima sve veći problem naći bateriju za njega.

Uoči velikog jubileja, bilo je logično da se vratimo na početak, na autobus koji ga je u pet ujutru iz Mrčajevaca davnih godina dovezao u Beograd, na prvu audiciju, probu šta, kako i da li može… zapravo pre toga autobusa su bili Bitlsi, koji su i na kraju razgovora u kojem smo od Bitlsa do Bitlsa prošli mnogo toga.

Bitlsi su bili na tvom početku, a malo kasnije i Elektrotehnički fakultet?

Već pedeset godina sam u jednom zanatu koji nije bio moj san, a ni želja. Nisam maštao o tome. Pripadam generaciji koja je šezdeset i neke godine maštala o tome da završi neke škole, fakultete, da služi vojni rok, nađe posao, oženi se, dobije stan… Sasvim slučajno sam ušao u priču sa muzikom, i to sa namerom da zaradim novac i završim studije. Mlad sam se oženio, imao sam 21 godinu, a žena ni punih 19. Inače, moja supruga je bila školska drugarica Bore Čorbe, u istom razredu su bili. Ja sam dve godine stariji od njih. Boru pamtim iz gimnazijskih dana.

Kakav je bio?

Pamtim Boru sa velikog odmora iz velikog dvorišta čačanske gimnazije. Bora i oko njega jedno deset, petnaest curica. Gledali su njega i kao muškarca, ali ga je većina njih doživljavala kao starijeg brata. Bora je bio tako pitom, a i zgodan.

Da se vratimo na tvoje školovanje, studije…

Po završetku gimnazije upisao sam studije u Skoplju. Ali uskoro sam se oženio i ubrzo dobio dete. Morao sam da se prebacim na Višu tehničku školu u Čačku. Jednog dana, listajući novine u amfiteatru, naletim na tekst u kome piše da orkestar Ace Stepića pravi audiciju u Beogradu za mlade i talentovane pevače, a pobednik stiče pravo da kao mlada nada ide na tada vrlo popularnu „Pesmu leta“, i da snimi ploču. I mene je to zaintrigiralo jer sam se setio da sam nekada na školskim priredbama lepo pevao neke narodne pesme. Bez obzira na to što sam voleo Bitlse i tu vrstu muzike. Mi smo bili generacija koja se borila za slobodu u kojoj si se ti rodio.

Pomislio sam, što se ne bih prijavio, a sve sa nadom da nešto zaradim i više da ne tražim novac od roditelja. Bilo je tada: „Tata, daj mi za čarape, gaće, cigarete…“ A on: „Miroslave crni, ko si ti u ovoj priči? Daj nešto. Budi više svoj.“ Rodila mi se već i ćerka. I podvučem ja taj oglas u novinama. Tu je bila neka ženska strana koju je čitala moja žena i videla da sam podvukao nešto. Kažem joj da sam ipak odustao od toga. Znaš kako provincijalac razmišlja, „beogradska mangupska posla, verovatno imaju svog favorita pa ovo prave pro forma“. Moja supruga nikada nije bila Penelopa koja čeka svog Odiseja sa putešestvija i hekla. Ma kakvi, Gordana je vuk i kaže mi: „Što ne bi probao?“ I probudi me ujutru.

Tada si kod mene u Mrčajevcima, ako si želeo da putuješ u Beograd, morao već u pet sati da budeš ispred kafane „Šumadija“ gde su stajali autobusi. Dokobeljam se do Beograda, ali gde je sada ta Velikomoravska ulica? Pronađem je, sedim i čekam u dvorištu Ace Stepića. Gladan sam, prvi sam stigao na tu adresu, i mislim, idem ja nešto da gricnem i da se vratim kući i kažem „Nije bilo ništa“. Ali počeše da pristižu mladi ljudi iz Jugoslavije. Posle desetak dana na istoj strani novina stoji slika Silvane Armenulić, piše da je održana audicija, da je najviše kandidata pevalo Silvanine pesme, ali je najbolji bio mladić iz sela Mrčajevci, Miroslav Ilić. Au, majko, da li je moguće? I brže ja na autobus iz Čačka za Mrčajevce da pokažem Gordani. Međutim te godine „Pesma leta“ nije ni održana, a ni nikada više. Ali moj komšija, zemljak, čika Obren Pjevović me jednog dana pita: „Miro, sine, čitao sam u novinama, šta bi od tebe?“ I doda da ima nekih pesmica, treba mu mlad pevač, da dođem da probam.

I zapadne mi mirna dugačka netipična pesma – „Devojka iz grada“. I mi je navežbamo i krenemo u taj veliki grad da prodamo pesmu i novog pevača. Kako je taj dan izgledao? Opet u pet sati ujutru čekamo autobus. Stigli smo u Beograd i svesni koliki nam je budžet, otišli na Bajlonijevu pijacu, kupili kilo najjeftinije srpske kobasice, veknu hleba i naklopali se na pijačnoj tezgi. I mislim se: „Čika Obrene, sad možeš da me vodiš kuda hoćeš.“ U diskografskim kućama tražili su demo-snimak, a Obren im kaže: „Ma kakav demo-snimak, daj, Miro, zapevaj.“ Tek u predstavništvu Diskosa, Dobrivoje Ivanković je imao njuh. Otpevam „Devojku iz grada“, a on kaže: „Obrene, kad možeš da dovedeš dete da ovo snimi?“ Tako je krenulo.

U to doba nisu rokeri baš hteli da ih vide u društvu narodnjaka tu oko „Šumatovca“. Ali mene nisu izbegavali, a to sam tumačio time da su prepoznali nevinu seljačku autentičnost koju sam doneo svojom pesmom. Bez obzira na uspeh te pesme i kasnije hitova „Rastanka se našeg sećam“, „Sreli smo se u aprilu“, to nije bila garancija da si obezbedio svoje mesto. Kod nas estradnjaka je svaka godina izborna. Od izdanja do izdanja. Zanat kojim se bavim je jedan od najnesigurnijih. Nikada ne možeš da budeš siguran da li si, žargonski da kažem, „ubo“ pesmu. Promašiš dva puta i gotov si.

Jesi li imao egzistencijalne brige?

Bilo je briga da li ćeš sa sledećom pesmom dopreti tamo gde treba. Tek po povratku iz vojske, 1978, uzeo sam odlučnije stvari u svoje ruke. I uz dogovor sa suprugom Gordanom: „Idemo još dve godine.“ Ja sam pao na tržištu posle povratka iz vojske. Imao sam posle „Devojke iz grada“ dve singlice koje su bile potpuni promašaj. Praktično sam potonuo kao pevač. I ajde da probam još dve godine, pa ako ide – ide, a ako ne, onda da se orijentišem na nešto drugo. I tada sam sreo slučajno Milutina Popovića Zahara. Pričamo malo i on kaže: „Imam sjajnu pesmu za tebe.“ I opet burleska. Tada je Zahar imao malu garsonjeru u Svetosavskoj ulici. Mi odlazimo da mi odsvira pesmu, ali ja prvi put vidim kod njega televizor u boji. Ide Olimpijada, a ja se zabuljio u televizor. Kaže Zahar: „Slušaj, čoveče, pesmu“, a ja gledam televizor u boji. A bila je to pesma „Vino točim, a vino ne pijem“. Prelazim u PGP, snimam tu pesmu, pa sledeće godine „Oj Moravo, tija reko“, „Luckasta si ti“, „Smej se, smej“, i sve ide u dobrom pravcu, da bih definitivno 1983. bio siguran da sam našao svoje mesto u ovoj priči kada sam snimio pesmu „Pozdravi je, pozdravi“. Ali nema opuštanja, jer si i dalje morao da se i te kako trudiš i vodiš računa.

Pitaju da li postoji recept. Ne postoji. Da ima recepta, ne bi ni ti kao novinar razgovarao sa mnom jer ovo što ja radim, nemoj da se ljutiš, jeste kudikamo atraktivnije, ha-ha-ha…

Ha-ha-ha, nisam uspeo kao muzičar pa me eto s tobom kao novinar?

Da kažem i da sam bio vrlo spreman da učim od svojih starijih kolega. Čovek od koga sam najviše učio i koga smatram prvakom u mom zanatu je Predrag Živković Tozovac, koji je bio najveći bedem odbrane autentičnog srpskog folka.

Koliko puta sam virio iza zavesa da vidim kako to Tozovac radi. On je razbio stereotip. Do njega, mi narodnjaci, izađemo na scenu, kao da je neko iscrtao putaču na bini ispred mikrofona. Pevaj i gledaj pravo. Prvi je Tozovac uneo tog šarma, mangupluka… ne preterujući.

Evo približava se 10. decembar, vodimo razgovor na mesec dana od koncerta na pedesetogodišnjicu moje karijere. Rekao sam ti da sam 1983. bio siguran da sam obezbedio mesto. Nisam bio siguran koliko će to mesto da traje, ali sam priželjkivao da doživim 50 godina karijere a da nisam skrajnut. Pre neki dan sam bio u Hercegovini, u Posušju, nedaleko od Mostara. Veliki klub koji prima 1.500 do 2.000 ljudi. Do sad je uvek bilo 30% ili 40% publike od 40 do 65 godina, ali pre neko veče je bilo drugačije. Mojih ispisnika više odavno na koncertima nema, ne prepoznaju se u tom prostoru. U publici je većina bila od 15 do 25 godina, što je znak da još nije umro taj „način“.

Sad kad si spomenuo Posušje, Hercegovinu, ti si prvi koji je otišao u Hrvatsku posle raspada Jugoslavije? Prvi si tamo nastupio?

Tačno. I pre toga sam otišao u Zapadnu Hercegovinu još 1999. kada su ovde, u Beogradu, govorili „Ovaj nije normalan“. Ni danas nisu zalečene sve rane iz tih odvratnih i groznih devedesetih, a pogotovo nisu bile zalečene 1999. Tada sam išao u Posušje, Čapljinu, Široki Brijeg… Znam šta sam ostavio iza sebe i znam kako sam se ponašao tih devedesetih, kojih ne volim ni da se setim.

Kako je bilo te 1999. na tim koncertima? Sigurno te nisu gađali?

Ha-ha-ha, nisu, nije bilo razloga. Ne bih da koristim reč hrabro, ali nisam bio plašljiv. I dan-danas funkcionišem na celom ovom protoru kao nekad. Uključujući i Bugarsku, Rumuniju, poneki deo Mađarske gde živi dosta Bunjevaca, Hrvata i Srba. Pre dosta godina u sportskoj dvorani u Pečuju smo svirali Zorica Brunclik, Bajaga i ja. Jedan bračni par, Mađara, krenuo je na koncert, žena u drugom stanju, dobije trudove na putu za koncert, odvede je muž u bolnicu, porodi se i sin dobije ime Miroslav.

Da se vratimo na to da si bio prvi koji je nastupio u Hrvatskoj posle raspada Jugoslavije.

Ne spadam u vrstu jugonostalgičara koji bi da se vrati to vreme. Šta je bilo, bilo je. Ja sam rano, gotovo odmah, prihvatio realnost. Čim počne nečija zastava da se vijori na Ist Riveru, to je država i ćao. Nemam problem s tim. I upravo prihvatajući tu realnost, smatrao sam da je vreme da se urazumimo i da se gledamo kao ljudi. I u tom smislu doživljavam sebe, da ne budem prepotentan, ali kao pionira u uspostavljanju tih novih odnosa.

Znaš kako je govorio Obren Pjevović, koga smatram svojim najvećim učiteljem? Optuživali su ga da je nacionalista, a on je samo govorio: „Ja moje Mrčajevce volim više od Čačka, Čačak više od Beograda, Beograd više volim od Zagreba, ali Zagreb volim više od Frankfurta.“

I Zdravko Mamić iz Dinama je isticao u hrvatskim medijima da voli tebe da sluša?

Ja sam održao koncert u zagrebačkoj Areni pre nego u ovoj beogradskoj. Jedan od prvih ljudi koji je rezervisao ložu je bio baš Zdravko Mamić. I pokojni Milan Bandić, bivši gradonačelnik Zagreba. Oni su bili moji drugari i nikada politika nije bila razlog da ja sa nekim ljudima menjam odnos. Odlično se sećam Srbije iz 1991. godine, približavaju se prvi višestranački izbori, radikali, SPO, SPS, demokrate… Zgražavao sam se kako se ljudi dramatično menjaju, dele, postaju isključivi, gledaju se popreko. Doživeo sam to u mojim Mrčajevcima, ljudi s kojima sam odrastao sede za odvojenim stolovima. To su ljudi sa kojima sam odrastao, a više ne sedimo zajedno. Popreko se gledaju. Meni je jedan dan pukao film i okupim sve nas za sto: „Ljudi, je l’ ste vi normalni?“

Šta si tada, krajem osamdesetih, mislio o tome kuda ide Srbija? Kako ti je delovalo?

Do zadnjeg momenta nisam verovao da će se desiti to što se desilo. Na mesec dana pre izbijanja rata bio sam u Sarajevu i kad sam se vratio u Beograd, odmah me je nazvalo pedeset mojih drugara. „Miroslave, bio si, šta pričaju? Šta se dešava?“ Odgovorim: „Pusti, gluposti, napeto je, ali neće biti s.anja.“ Pamtim i volim Sarajevo, i znam kada nisi u tom gradu imao niti jednu etnički čistu stambenu zgradu. Kako se to prestrojilo i dovelo do užasa, ni dan-danas mi nije jasno. A naročito mi nije jasno zašto je moralo tako, toliko krvi, mržnje.

Da li si ti bio član SPS-a pred te prve izbore u Srbiji?

Znaš kako sam te devedeset i prve dospeo u tu priču? Sestra moje koleginice i drugarice Ekstra Nene radila je u jednom nedeljniku koji se zvao „Novosti 8“. I nazove me Nena i kaže: „Miki, javiće ti se moja sestra, radi u ’Osmici’, htela bi da napravi razgovor s tobom, nemoj da je otkačiš.“ Nađem se s njom i 99% razgovora je o estradi, mojoj karijeri, i na kraju pitanje o tome kako se približavaju prvi višestranački izbori i šta ja mislim. Moj odgovor je bio: „Znate šta, ja sam čovek koji se pribojava nekih velikih lomova, voleo bih da ovi, što se zovu socijalisti, pobede, ali da imaju jaku opoziciju i da tako krene pluralizam u Srbiji.“

Međutim, znam ja vas novinare. Oni izvuku na naslovnoj strani velikim slovima: „Miroslav Ilić: Ja sam za SPS.“

I to je burleska. Tog dana moj otac i ja uređujemo svinje u dvorištu, doba je svinjokolja, kad zove me žena: „Miroslave, dođi na telefon, traži te neki Škundrić.“ Nijednog menadžera, kompozitiora, koji se preziva Škundrić ja ne znam. Javim se, a ono Pera Škundrić, moj zvezdaš. Kaže: „Miroslave, čitam u ‘Osmici’, pa da li bi…“ Opravdam se da sam usred svinjokolja. Kada sam došao u Beograd, pozvali su me u sedište SPS-a na Studentski trg. Jedini moj uslov je bio da nema mog učlanjenja u stranku, a mogu da me koriste u kampanji.

Nikada nisam bio član nijedne stranke. Ni tada, a ni posle kada sam se zbog zeta malo približio „žutima“. Ali nikada nisam bio član nijedne partije. Zapravo jesam. Imam šest meseci staža u staroj partiji – Komunističkoj. Tačno 1968. godine partija hoće da omasovi članstvo radničkom i seljačkom omladinom i ja se prijavim. Hoću da doprinesem mojoj zemlji. Bio sam maturant, dolazim kući i kažem s vrata: „Primili me u partiju.“ Sav srećan saopštavam vest roditeljima. Otac je skočio kao uboden iglom, zalupi vrata uz „Mogao si nekog i nešto da pitaš“. Gledam za ocem kao za državnim neprijateljem jer se ne raduje što sam postao član partije. Majka, koja je sedela kraj šporeta, prekrstila se: „Kuku, crni sine, koji je danas dan? U nedelju te vodim da se još jednom pričestiš, pa ti posle kako hoćeš.“ Mislim, kakve to veze ima? Kakve imaju veze vera i partija?

Šta su bili tvoji roditelji? Antikomunisti? Ravnogorci?

Otac je bio partizan, borac na Sremskom frontu. Tada je bio regrutovan za SKOJ. Osposobljen i obučen za gradskog sekretara za fiskulturu. Imam tu njegovu diplomu, čuvam mnogo toga kao dedinu vojnu knjižicu, bio je solunac. Ali moj otac je u nekom trenutku raskrstio sa partijom i vratio se na imanje.

Šta je SPS tražio od tebe?

Da ih podržim.

Kada si prestao da ih podržavaš? Spomenuo si i zeta i demokrate, a opet nikada nisi zvanično ulazio u stranke.

Ne radi se ovde ni o SPS-u, niti o mom zetu, niti o ovome ili onome. Ne želim da prodajem neku veliku pamet i da dam sebi za pravo da pametujem. Ali na osnovu svega onoga što sam učio, iskusio, svako ima svoje političko biće, i ako ga nema, ne znam da li je čovek. Moj lični izbor je socijaldemokratija. Sve što ima veze s tom opcijom je meni na srcu. Ja sam se za to vezao, a osim toga, moram da ti kažem da u tom programu prvog, ranog, SPS-a koji sam pročitao pre nego što sam prihvatio da se javno oglasim kao navijač, nije bilo reči ni o kakvim ratovima, sukobima, nego je najveći deo bio socijaldemokratski.

Inače, mislim da mi kao narod nismo bili spremni za promene koje su dolazile. Nismo bili spremni na promene koje su zadesile deo Evrope krajem osamdesetih. Nismo bili spremni za te promene, nismo razumeli šta se sve dešava. Lično, ne postoji nešto što bi moglo moju ljudskost da ospori. I nikom nisam ništa nažao učinio i svakoga mogu da pogledam u oči.

Ali, čekaj, je l’ ti vodiš razgovor sa političarem ili sa pevačem? Generalno, a u vezi sa svim ovim o čemu smo pričali, vaspitan sam, i tako se i dan-danas osećam, da postoje samo dobri i loši ljudi, dobri i loši sistemi. Je l’ ti misliš da ima razlike između novorođenog Nemca, Francuza, Mađara i novorođenog Srbina… Od Boga smo na rođenju svi isti ali zavisi kako te sistem oblikuje.

Kad smo spomenuli Bugarsku, ne možemo da preskočimo tvog velikog prijatelja, fudbalera Hrista Stoičkova, da li si ga stvarno dovodio u Zvezdu?

Nisam ga dovodio. Bila mi je želja da on igra u Zvezdi. Bila je 1989. kada je na mom koncertu u Sofiji jedan dečko hteo da me upozna. Bio je to najperspektivniji bugarski fudbaler a sutradan je baš bila utakmica na koju me je pozvao. Pošto ceo život pratim i volim fudbal, odmah sam rekao: „Au, al’ je ovo dobar igrač!“ Pa sam seo u automobil, otišao u Niš po mog druga Vitka da zajedno dođemo u Bugarsku i gledamo Stoičkova. Posle toga dođem u Zvezdu kod Džaje i Cveleta i kažem im: „Ima jedno dete u Sofiji, igra strašno. On je čudo.“ U međuvremenu pao Živkov, Bugarska se otvara. Nije došao u Zvezdu.

Ali ostali ste ti i Hristo drugari.

Naravno. On je devedesetih godina želeo da se pobratimo. Zvanično. A 1984, igra se četvrtfinale Kupa šampiona, on je već u Barseloni bog. Zove ženu i mene na četvrtfinale Kupa šampiona Barselona–PSŽ. Obilazimo supruga i ja Barselonu dva dana, a treći dan dolazimo na stadion Nou Kamp koji je krcat. Stoičkov izlazi iz tunela, i kreće da trči preko celog igrališta, mi smo bili u prvom redu, preskače ogradu sa reklamama i mi se izgrlismo. A na stadionu 120.000 Španaca koji sigurno misle „Ko je onaj da ga Hristo toliko ljubi?“, ha-ha-ha.

U spotu za pesmu „Devojka iz grada“ je glumica Sonja Savić?

Moja pokojna majka i Sonjina majka Mikaina iz istog su sela. Od Mrčajevaca prema Čačku prvo selo. Ako nisi znao, Sonjina majka je bila „veliki igrač“ u staroj Jugoslaviji. Ona je jedno vreme bila predsednik Ustavnog suda Jugoslavije. Sonja i ja smo se znali, bili smo u dva različita filma, ali ja sam navijao za nju, i ona je navijala za mene, zemljaci smo. I dan-danas volim da pogledam moj televizijski šou iz 1985. gde mi je bila specijalni gost uz Balaševića, Tozovca, grupu Kerber. Bila je velika glumica, i tako me boli što nas je tako mlada napustila.

Strana B singla „Devojke iz grada“ je pesma „Vesna stjuardesa“ posvećena Vesni Vulović?

Dok smo spremali „Devojku iz grada“, desila se teška avionska nesreća, pao je avion sa deset i po hiljada metara i preživela je samo stjuardesa Vesna Vulović. To je bila planetarna vest. Onda je čika Obren seo i napisao pesmu posvećenu Vesni stjuardesi.

Od gostiju iz tog tvog šou-programa otišli su zauvek Tozovac, Sonja Savić i tvoj prijatelj Đorđe Balašević?

Sa Đoletom je bilo specifično prijateljstvo. Nismo se intenzivno družili ali od prvog našeg susreta, razgovora 1982, uspostavila se neka fina energija. Ako malo bolje pogledaš sve što je Đole radio, videćeš koliko tu ima paorske mudrosti koju je kupio po Vojvodini i utkao u svoje pesme. A on je u mojim pesmama i meni video ljubav prema mojim seljacima, ratarima Šumadije. On je radio televizijski šou u kome sam mu bio gost, a kasnije sam ja u svoj zvao njega. Pre 15 godina pravim prvi svoj koncert u Areni i želja mi je da on bude gost. A Đole je, kao i svi genijalci, bio specifičan lik. Nije on mnogo mario šta ljudi misle. Imao je svoj film. A bio je čestit čovek i rodoljub i u to ne treba sumnjati. To vrlo dobro znam. Ranije nikada nije bio gost ni na čijem koncertu. Kada sam ga pitao, rekao je: „Videćemo, Miki.“ Da nije došao, ne bi se promenio nimalo naš odnos. Do zadnjeg dana, ma do zadnjeg časa, nisam znao da li će se pojaviti. Spremam se za izlazak na binu, pertlam cipele, i čujem iza sebe, otvaraju se vrata: „Da nisam okasnio?“… Đole Balašević.

Počeli smo sa Bitlsima, je l’ opstala kolekcija njihovih ploča kod tebe u Mrčajevcima o kojoj si mi pričao prošli put? I pola sata pre ovog našeg intervjua video sam na internetu sliku Pola Makartnija u vožnji železnicom od pre neki dan.

Postoji kolekcija ploča Bitlsa, i to neraspakovana. Stoji u kući u Mrčajevcima kao istorija, kad neko nekoga dana bude poželeo da čuje to. Bitlsi su bili revolucija. Popularnost, uz sve što ona nosi, užasno je opasna stvar. Može od tebe da napravi nešto što ti zapravo nisi. Da umisliš da si ko zna ko. Mislim da je to bilo 1983, izašao je „Triler“ Majkla Džeksona. Iste godine imam hit „Pozdravi je, pozdravi“, gori Balkan, ja sam kao važan, popularan. Čak sam u jednom momentu pomislio i ja da sam baš „ono“. I onda se te godine zateknem u Torontu, kaže mi drug – ajde da se prošetamo malo gradom. I odvede me na jedan vijadukt sa kojeg puca pogled na stadion u Torontu. Priprema se koncert Majkla Džeksona. Kada sam video koliko je tu onih ogromnih kontejnera opreme, džinovska pozornica, svetla, čuda… sebi sam rekao: „Miroslave, zemlja… zemlja, Miroslave.“