Mirovne misije u Avganistanu, Čadu, na Kosovu, eksplozije, rat uživo…: Da je Stanislav Komočar poslušao Bečejca i izabrao Partizan umesto Dinama, možda bi sve bilo drugačije

Sećate li se sa starih radio prenosa imena Stanislav Komočar? Imate više od 30 godina ako je odgovor da. U tom slučaju, Komočar je za vas jedan od najvećih fudbalskih talenata u ovom delu Evrope. Talenat koji je samo nestao.

Za mlađe, Komočar je profesionalni vojnik koji je svoju životnu priču ispričao u intervjuu za Sportal.

„Dobro sam“, rečenica je koju je tokom satima druženja sa novinarima Komočar često izgovarao.

U bivšoj jugoslovenskoj prvoj ligi, jednoj od najmoćnijih u to vreme u Evropi, glasine o njegovom talentu brzo su se širile. Tinejdžerske godine proveo je u Zagrebu, u dresu Dinama, deleći svlačionicu sa Srećkom Кatanecom, ali pod trenerskom palicom Miroslava Ćire Blaževića uzalud je tražio put do ostvarenja svojih snova.

Vratio se u Sloveniju, gde je nosio uniformu na početku rata.

Postao je specijalac.

Proveo je nekoliko misija u inostranstvu, spavajući na -20 stepeni prošle godine u Norveškoj i na +40 u Avganistanu.

„Sa 16 godina sam igrao u Jugoslovenskoj ligi za Olimpiju. Tada je bilo drugačije. Moj tadašnji trener Radoslav Bečejac, moj drugi otac, odgajao je mnoge dobre igrače. Tada smo kvalitetnije trenirali, bilo mnogo manje roditeljskog uticaja. Danas, kada vidim kako se radi sa decom, prepoznajem da će ta deca nositi frustracije iz detinjstva zbog sporta“, počinje priču Komočar.

„Trebalo je da poslušam Bečejca. Trebalo je da odem u Beograd umesto u Zagreb. U Partizan. Možda bi sve bilo drugačije…“

Neuspešna epizoda u Zagrebu nastavila se u Ljubljani, gde Olimpija nije isplaćivala plate, pa su igrači štrajkovali i zbog toga su dobili otkaze.

„Tada je počela agresija na Sloveniju. Tada nisam ni znao da li ću se baviti sportom ili policijom. Policija je kod nas porodični biznis i tradicija, svi su bili policajci. Sve sam imao kod kuće – uniforme, oružje, rekvizite…“, priseća se Komočar.

On je postao deo specijalne jedinice Moris i ostao je u službi. Jednom tokom 1998. godine, zamrzao je svoj status u vojsci i odigrao deo sezone za Goricu. Ali vojska je postala njegov život.

„Puno je adrenalina. Volim energiju kod ljudi. Uvek sam imao dobre komandante…“, prepričava velika nada jugoslovenskog fudbala.

Misije su ga vodile od Avganistana, preko Afrike, do Kosova. Bio je u Libanu, bio je na granici Sudana i Čada. „Gde god je bilo gusto“.

„U tim krajevima, kada vidite mrtvog čoveka na putu, to je kao da ste kod nas videli mrtvog psa. I deca od 13, 14 godina nose oružje i mlate puškama. Sve vas to šokira, ali i ojača“, ističe Komočar.

Prisetio se i brutalnosti Avganistana.

„Tamo shvatite koliko ste prolazni. Pričali smo sa Italijanima koji su nam rekli da im za dva dana ističe rok i završavaju misiju. Već popodne istog dana više ih nismo videli. Njihova misija je završena. Poginuli su u Avganistanu…

Dešavalo se i da naše oklopno vozilo bude pogođeno granatom. Tada obuka dođe do izražaja. Ostao sam miran i već posle deset minuta otvorene vatre, iznad nas su kružili helikopteri. Bilo je kao na filmu“, priseća se Komočar.

On je, priča se, tom prilikom spasio 14 vojnika kojima je komandovao.

Možda bi bilo bolje da je poslušao Bečejca i zajedno sa Katanecom došao u Partizan. Ali i posle svih životnih putovanja i iskustava, jedan od najvećih talenata jugoslovenskog fudbala tih godina, može da kaže: „Dobro sam“.