Mišljenje dana: Slučaj novinarke Ane Lalić, ili istina u ovom ratu protiv korone nije stradala. Istina je uhapšena

Staro pravilo glasi da je istina prva žrtva svakog rata. U Srbiji, međutim, istina nije stradala. Uhapšena je, nakon što je izašla na videlo.

I taj trenutak se desio sinoć kada je policija zakucala na vrata novinarke portala nova.rs Ane Lalić nakon što je objavila tekst o stanju u Kliničkom centru Vojvodine. Navodi iz njenog teksta dobili su potvrdu na najgori mogući način: novinarka je uhapšena i zadržana u pritvoru cele noći.

Represivna reakcija vlasti je samo potvrdila da je stanje u KCV onakvo kakvim su ga opisali sagovornici uhapšene novinarke. Jer, da su kojim slučajem neistiniti navodi koje je Ana Lalić iznela u tekstu o problemima sa kojima se suočavaju doktori i osoblje KCV, sve bi se rešilo jednim lakim demantijem. Međutim…

Nema nikakve sumnje da su lekari i osoblje KCV heroji, zajedno sa svim ostalim medicinskim radnicima u Srbiji koji se bore sa koronavirusom. Ali, to što se oni bore natčovečanskim naporima, u užasnim uslovima kakve je opisala Ana Lalić, ne čini lekare i sestre “negativcima”. Naprotiv, čini ih još većim herojima.

A vlast je sve to želela da spinuje kao “napad novinara na lekare”.

Hapšenje novinarke je zapravo gušenje slobode govora u vanrednim okolnostima i represivna poruka profesionalnim novinarima u Srbiji. Ako hoćete da se bavite svojim poslom, čekaju vas lisice.

U isto vreme je i poruka potencijalnim uzbunjivačima koji žele da javno ukažu na probleme sa kojima se trenutno susreću.

I sada je već izvesno da bi svako ko bi se usudio da uzbuni javnost u Srbiji prošao na isti način kao doktor iz Vuhana Li Venliang. On je kolegama doktorima preneo da je reč o epidemiji novog virusa i savetovao ih da nose zaštitu kako se ne bi zarazili. Odmah su ga posetili zvaničnici iz Biroa za javnu bezbednost i optužili ga za širenje lažnih vesti i teško narušvanje javnog reda i mira.

Venilang bi u Srbiji, izvesno je, isto prošao.

Već prvog dana uvođenja vanrednog stanja u novinarskoj zajednici javio se bojazan od represivnih mera vlasti prema novinarima, a sve zbog ranijih iskustava u situacijama kada su proglašavane vanredne mere. Kada je, recimo, uvedeno vanredno stanje posle ubistva premijera Zorana Đinđića doneta je Uredba koja je značajno ograničavala rad medijima i propisivala da se mogu prenositi samo zvanične informacije Vlade. Ta uredba je kasnije proglašena neustavnom.

A onda se isto desilo i sada. Vlada je donela Zaključak kojim se centralizuje iznošenje informacija.

Doduše, bilo je to samo puko formalizovanje onoga što se dešava u praksi već godinama. Jer, centralizovan pristup informacijama i bez tog Zaključka vlade već odavno postoji. Jednostavno, ima redakcija koje dobijaju sve sagovornike i informacije koje zatraže, a ima i onih drugih, neprivilegovanih, koji moraju da se dovijaju na razne načine kako bi kvalitetno informisali svoju publiku.

Ako ne verujete, pitajte Olju Bećković koja “Utisak nedelje” mora da emituje u podne, dok se u redovnom terminu, nedeljom u 9 uveče, emituju emisije sličnog tipa. Razlika je u tome što sagovornici „Utiska nedelje“ nemaju dozvole da se kreću u vreme policijskog časa za razliku od predstavnika vlasti i osoba koje imaju tu vrstu autorizacije, pa mogu neometano i da se kreću i da govore. Sama ta činjenica govori o selekciji informacija koje se jednima uskraćuju, a drugima dozvoljavaju.

Premijerka Ana Brnabić sada kaže da će se odustati od sporne odluke vlade na “izričitu molbu predsednika Aleksandra Vučića”, ali bojazan da će se tražiti drugi način za cenzuru ostaje.

U situaciji u kakvoj se danas nalazimo, od naročite važnosti je tačno i kvalitetno informisanje. I to bi trebalo da bude prioritet vlade, umesto cenzure i hapšenja novinara.

***