„Mlad, lep, izuzetan i nikad zadovoljan…“: Poslednji oproštaj od Borisa Komnenića. I poslednje zbogom Saši Belopoljanskom

Glumac Boris Komnenić sahranjen je u danas na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana. A danas u podne, u Narodnom pozorištu, održana je komemoracija nedavno preminulom glumcu.

Komnenić je bio prvak Narodnog pozorišta, na čijim daskama je ostavio zapažene uloge, od Ibzenovog “Narodnog neprijatelja”, preko Sterije i “Laže i Paralaže”, Nušićevog “Narodnog poslanika” i Harvudovih “Državnih službenika” pa do mnogih drugih, koje su prikazane na početku komemoracije.

Ivana Vujić, upravnica Narodnog pozorišta, rekla je da je Boris Komnenić „bio mlad, lep, neobičan, izuzetan, nikad zadovoljan…“

„Voleo je publiku, ne samo pozorište, nego i ostale umetnosti. Voleo je kretanje, od prvih dana akademije, od predstave Zbogom Jugo, a zatim 70 zapisanih uloga”, rekla je ona.

Pročitan je i telegram Tanasija Uzunovića koji je poručio: “U meni je beskrajna bol zbog odlaska divnog, velikog glumca Borisa Komnenića”. Radovan Miljanić je rekao kako je hteo da govori, ali da je shvatio da ne može. Pa je pročitao tekst o Borisu i njegovim prvim glumačkim koracima. Između ostalog, tu se našlo i da je “Boris bio neporecivo najduhovitiji glumac na ovim prostorima”.

Vida Ognjenović je poručila da „silnim aplauzima nije dovoljno nagrađen, onoliko koliko je on nagradio nas”.

“Proživeo je svoj život vrhunske igre, kao dečak, braneći svoju volju da igra i glumi sa očima izvan svakog zla. Od nevolja se branio ćutanjem i samoniklim humorom. Svojim praskavim kalamburima je prkosno preuređivao stvarnost. Ali u tome nije bilo poruge i cinizma, nego su te šale bile oslobađajuća igra od ružnog lica zla”, rekla je Vida Ognjenović.

Pročitan je i telegram Svetlane Bojković, njegove „majke“ iz serije „Bolji život“, govorila je mlada glumica Brankica Sebastijanović, kao i Borisov kum i kolega Nebojša Dugalić.

Govorio je i Goran Marković.

“Radili smo zajedno dva filma, prvi za njega i mene značajan bio je “Tajvanska kanasta”. Trebao mi je jedan dekadentni, obeshrabreni čovek… Video sam Borisa, ali bio je mlad. Uprkos tome, vadio je iz sebe neverovatne stvari za jednog mladog čoveka, nisam se mešao, gledali smo sa strane. Taj njegov lik bio je daleko više od onog što je to scenario tražio. Bio je zapostavljen glumac, pre svega zato što je bio skroman. Nije voleo da sluša kada ga hvale. A mogao je svašta da odigra. On nije bio za ovaj svet. Ni ovaj svet nije bio za njega. Nije mogao da uhvati kontakt sa ovom neljudskom stvarnošću koja nas okružuje. To ga je možda i dokrajčilo. Bio je suptilan čovek. Ne znam nijednog glumca sličnog njemu”, rekao je reditelj Goran Marković.

U novom broju Nedeljnika Branko Rosić piše upravo o verovatno najzapaženijoj ulozi Borisa Komnenića, iz filma „Tajvanska kanasta“ koji se, kao i glavni glumac za života, „sklonio“ sa strane da posmatra sve ovo što nam se događalo (za novi broj Nedeljnika o Borisu piše i Goran Marković).

Taj glavni lik – Saša Belopoljanski, to je svako od nas. Dobro, ne baš svako ali ima nas. Jedan naš slavni glumac će u nedelju u privatnom razgovoru reći: „Svi vi koji volite serije tipa ‘Breaking Bad’ volite i ‘Tajvansku kanastu’.“

I jeste tako. U središtu je antijunak. Prvi je nekadašnji američki perspektivni student hemije, a drugi srpski revolucionar iz šezdeset osme. Kasnije prvi pravi kristal met, a drugi mrdalice koje prodaje u Knez Mihailovoj. Okej, metamfetamin ide bolje od mrdalica glavnog junaka „Tajvanske kanaste“ ali obojica su otpadnici od redovnog života. I vlasnici izgubljenih snova iz mladosti.

Upoznao sam bar desetak Saša Belopoljanskih, onih koji su proveli duže na birou za nezaposlene nego u školovanju. Onih koji statiraju u braku. Onih kojima žena kaže kao i ona iz filma „Čudim se da nešto kao ti može uopšte da egzistira“. Imaju mladu ljubavnicu koja im kaže „U, koji si matorac, gledaš TV Dnevnik“.

I ti sredovečni tinejdžeri postoje. I mnogima od njih na nedeljnom ručku kaže tašta da bi trebalo da se jave za taj i taj posao. Ne ide to da čitav život čekaju idealnu priliku. Dobro, možda će ona doći, ali sad je dobro da prihvati ovaj posao iz oglasa. Imao sam komšiju koji je završio književnost pa su mu u četrdesetoj godini života nalazili izvanrednu priliku da radi kao zamena u osnovnoj školi u podavalskom selu. A i tu je trebala veza. Što je isto kao i kad Belopoljanski nađe posao u nekom kao radničkom univerzitetu ili domu kulture. Ili nečem takvom. I žena mu kaže: „Žrtvuj se malo za druge.“ Ali ti ne shvataš da si sebičan. Ti misliš da ti nije pružena šansa. Zašto te i žena i tašta požuruju na taj oglas i posao. I onda ideš jutarnjom „Lastom“ u šest ujutru na prvi radni dan i shvatiš da si ti umetnik. Da niko ne razume tvoje mrdalice kao što ne razume te umetničke radove glavnog junaka „Tajvanske kanaste“.

Zato razumeš Sašu Belopoljanskog. I to prezime, i porodični bekgraund. To je pomalo na tragu Nadarevića iz „Već viđenog“. Ali jeste dosta na tragu filmskog opusa Gorana Markovića. Taj neshvaćeni pojedinac. Ili je dripac kao Flojd, ili je pregaženi šezdesetosmaš kao junak „Tajvanske kanaste“. Likovi koji nikako da uđu u prave cipele života. I tragičnost tog neshvaćenog pojedinca. U „Tajvanskoj kanasti“ je to radikalnije.

Glavni junak je razočarani revolucionar iz šezdeset osme. I to je ta linija koju svi prepoznajemo. Svejedno da li si gulio đonove šezdeset osme, 1997, ili 5. oktobra 2000. Uvek dođe neki Kolesar, Janjušević… Jer revolucije se završavaju različito za svakoga. Nekom u razočaranju a nekome u kvadratnim metrima luksuza ili debeloj kreditnoj kartici. Uvek bude neki Rade Seljak (Miki Manojlović) iz „Tajvanske kanaste“, nekada anarhista a sada oficir državne bezbednosti. Ili tajkun ili prelazak u čoveka sistema. Pa zar nisu šezdesetosmaši osnivali prve stranke, postajali tajkuni, i to pošto su brzo shvatili da „revolucija jede svoju decu“, pa onda da se brže-bolje snađu pre nego što završe na jelovniku. A ti ostaneš kao Saša Belopoljanski van sistema, van igre.

Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. marta

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju Njujork tajms na srpskom jeziku