Balašević nije bio čovek koji je pisao lepe pesme, pio flaširanu vodu i odlazio na spavanje pre ponoći. Pored toga što je napisao večne pesme on je obeležio epohu kao hroničar. Zato oni spontani i grupni oproštaji u Splitu, Sarajevu, Zagrebu, Novom Sadu nisu samo dirljivi epitafi izvedeni na otvorenom već dokaz da je on uradio mnogo više svojim pesmama. Zato je i pristup Ivana Ivačkovića bio pravi dok je pisao knjigu „Panonski admiral“ koja je pred ovaj vikend izašla u izdanju Lagune. On je pisao biografiju „Panonski admiral“ krstareći diskografijom velikog kantautora, a kroz te stihove nalazio se uvek odsjaj vremena i zemlje. Od odnosa prema Titu, Miloševiću, ratu, raspadu Jugoslavije, establišmentu i opoziciji…
Videli smo da se Beograd nekako mlako i sa zakašnjenjem oprostio od Balaševića. Čak se desilo i da taj oproštaj bude zakazan, dok je u Zagrebu, Sarajevu, Splitu, Puli i drugim gradovima bivše Jugoslavije bio spontan. Kako je moguće da se nešto tako loše desi u Beogradu? Mi smo decenijama frenetično pratili Balaševića, pogotovo na onim čuvenim novogodišnjim koncertima u Sava centru.
Pre svega, mnogi koji su bili publika Đorđa Balaševića otišli su iz Beograda. Napustili su svoj grad, svoju zemlju, jer ovde više nisu mogli da vode život po meri čoveka. Što se tiče onih koji su ostali, mnogi među njima su najdublje razočarani. Za to razočaranje kriva je vlast koja se lažno predstavljala kao demokratska i koja je zacarila posle Slobodana Miloševića. To su ljudi koji ni danas nisu svesni svoje istorijske krivice. Umesto da ih bude sramota da izađu na ulicu, oni i dalje daju intervjue za novine, gostuju po televizijama i prave se pametni.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. juna
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
