Šamejn Vebster, koja živi u Teksasu, viđala je znake nadolazeće apokalipse već neko vreme, baš kao što je Biblija predvidela.
Kraljevstvo će ustati protiv Kraljevstva, govorio je Isus svojim učenicima u Jevanđelju po Luki. Gospođa Vebster je videla široke političke podele u Americi. Biće strašnih događaja, biće velikih znakova sa nebesa, pričao je on. A ona vidi kako biblijske vrednosti nestaju. Videla je vladu koja ne radi u najboljem interesu svog naroda. A sada je stiglo i ovo – pandemija.
Ali Vebsterova (42), evangelistička hrišćanka, uopšte se ne plaši. Ona preko interneta sluša jednog od svojih omiljenih propovednika, koji je pandemiju koronavirusa nazvao „božanskim resetom“.
„Ovakvi trenuci stvarno te nateraju da sve ponovo procenjuješ“, rekla je ona. Svako prolazi kroz period izolacije, a Bog to koristi za dobro, „da nas nauči, da nas vežba kako da bolje živimo ovaj život.“
Ljudima različitih vera, ili čak i onim neverujućima, može da izgleda kao da se približava kraj sveta. Ne samo da je došla kuga, već je i na stotine milijardi skakavaca ophrvalo istočnu Afriku. Požari su buktali Australijom, usmrtivši nebrojeno mnogo životinja. Nedavni zemljotres u Juti čak je do temelja potresao čuveni hram u Solt Lejku. Zlatna truba ispala je iz desnice anđela Moronija.
No priča o apokalipsi je drevna, jedna od najstarijih o kojima ljudi govore. U starim verskim tradicijama mimo hrišćanstva – uključujući judaizam, islam i budizam – ona predstavlja uobičajeni narativ koji se pojavljuje u doba društvenih i političkih kriza, kada ljudi pokušavaju da razumeju događaje koji ih šokiraju, događaje koji se dešavaju prvi put.
Originalna reč na grčkom – apokalypsis – zapravo znači otkrivanje ili otkriće. „Ona se ne odnosi samo na kraj sveta“, kaže Žaklina Hidalgo, šefica katedre za religiju na Koledžu Vilijams u Masačusetsu. „Već da nam pomaže da vidimo nešto što je ranije bilo sakriveno.“
Među hrišćanima, jedan od najpoznatijih apokaliptičnih narativa je u Otkrovenju Jovanovom u Novom zavetu. To je priča o pobedi nad zlom zveri, o konačnom Strašnom sudu, o pojavljivanju Novog Jerusalima.
I dok mnogi proučavaoci Biblije smatraju da je ovo priča o uništenju jednog korumpiranog političkog sistema, mnogi evangelisti veruju da ona stvarno opisuje uznesenje, Hristosov povratak da spase vernike nakon dugih iskušenja.
Vekovima su verske tradicije nudile ljudima načine da shvate ove apokaliptične trenutke. Ali tokom vekova, ti časovi krize su i uticali na religiju.
Neke od najranijih apokaliptičnih spekulacija mogu se naći u jevrejskim zapisima, u pričama kao što je Knjiga Proroka Danijela, kada je helensko doba ustuknulo pred Rimljanima oko drugog i prvog veka pre nove ere, i kada su jevrejske zajednice prvi put bile suočene sa nasilnim progonima. Neki Jevreji govorili su i o kraju vremena kada je rimska armija uništila Drugi hram u Jerusalimu, 70. godine.
A kada su se rani hrišćani okrenuli spasiocu spolja i kada su Rimljani nastavili da guše pobune, jevrejske vođe shvatile su da moraju da prežive u ovakvom svetu, kaže Dejvid Kremer, glavni bibliotekar i profesor Talmuda na Jevrejskom teološkom semeništu u Njujorku.
Rabini su razvili sistem u kojem su Jevreji mogli da žive bilo gde, pod bilo kojom vlašću, i da žive ispunjen život, povezani sa svojim susedima i sa Bogom.
„Upravo je judaizam omogućio Jevrejima da prežive progone, pošasti, srednji vek i da stignu do modernog doba, koje je na neki način predstavljalo i najteži period“, rekao je dr Kremer.
Svake godine proslave Pashe, koja je okončana 16. aprila i tokom koje se pričaju priče o deset pošasti iz Knjige izlaska, predstavlja podsećanje na Božje spasenje. Seder tokom Pashe „kaže da smo bili u teškim situacijama pre ovoga i da ćemo ih prevazići“, podseća dr Kremer.
U islamskoj tradiciji, Kuran priča o kugi i o konačnom zemljotresu koji će rasporiti tlo, baš kao i o tome šta znači naći Boga u svetu koji je stvorio.
Ali u mejnstrim islamskoj misli postoji određena razlika između kraja sveta i koncepta apokalipse, kaže Amir Husain, profesor teologije na Univerziteta Lojola Marimaunt u Los Anđelesu. Apokalipsa uključuje i ono što se događa kada otvorite oči.
„Pogledajte stvaranje, pogledajte okeane“, kaže dr Husain, citirajući svoj omiljeni pasus iz Kurana, koji govori o Božjoj milosti.
U budizmu je vreme ciklično, a ne linearno, pa je apokalipsa u isto vreme i početak i kraj. „Apokalipsa se desi a potom kreće novi poredak, novi društveni poredak, novi moralni poredak“, kaže dr Vesna Volas, profesorka budizma na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari. „Priča ide ukrug.“
Apokaliptične priče u budističkim spisima imaju slične teme, i često se u njima pojavljuje nepravedni vladar, društvena nejednakost, pošasti, voće koje ne može da sazri, podseća ona, ukazujući na tekstove nastale u petom i 11. veku. Vlati trave postaju oštre kao mačevi – nestaje čak i osećaj za miris (a neki pominju da to može da bude i jedan od simptoma infekcije koronavirusom).
U budističkoj tradiciji, apokalipsa dolazi kao posledica kolektivne karme – svačijih akcija jednih prema drugima i prema svetu – što znači da ishod može da se promeni, čak i u sadašnjim okolnostima. „Sada su ljudi bolji jedni prema drugima, provode više vremena sa svojim porodicama“, kaže profesorka Volas. „To je kao upozorenje da moramo da promenimo svoje ponašanje, da vratimo saosećanje, empatiju, da razvijemo društvenu jednakost na koju smo zaboravili.“
To je i podsetnik da diljem različitih tradicija i verovanja, sećanje na protekle krize može da nam ponudi novu nadu – da su ljudska bića preživela ovakve stvari i ranije, i da istine koje otkrijemo mogu da postanu nešto što će nas sve vući napred.
„Da li je ovo kraj sveta? Možda jeste, možda nije“, kaže Ekemini Uvan, teolog. „Ali moramo da budemo spremni. Moramo da naučimo da brojimo svoje dane, jer ne znamo zaista kada će nam biti poslednji uzdah.“
Tagovi
