Vest da je Vlado Pravdić, originalni član Bijelog dugmeta i klavijaturista Indexa, preminuo, potresla je sve one koji su umeli da uživaju uz makar jednu pesmu u kojoj je svojim talentom učestvovao. Učestvovao je i u velikoj priči o 40 godina Indexa koju je Branko Rosić pravio oko godišnjice, a taj intervju prenosimo u celosti.
Kao sećanje na tonove koji se ne zaboravljaju.
Koliko si ti vremena proveo u Indexima?
Bio sam član benda od 1971. do 1973. Snimio sam tri singla a bilo je jedinstveno iskustvo svirati na turneji u SSSR-u. Dva i po meseca ideš po zemlji koju ne poznaješ nikako i koja je tada bila građena po modelu da dok si u hotelu i ako hoćeš da telefoniraš kući, treba da najaviš razgovor, dan i vreme, pa će neki operater da te spoji dok ti sediš u sobi i čekaš. Ali bez obzira na to, tu je fascinantna kultura i istorija. Ja sam napola Rus pa sam to gledao i drugim očima.
Bio sam pre nekoliko meseci u Stokholmu na koncertu Stonsa, poslednjem na evropskoj turneji, i bilo je fascinantno, divno. Sedim i gledam Džegera i ekipu i kontam – šezdeset godina Rolingstonsa i u publici četiri generacije. A evo, sada je i šezdeset godina Indexa i mi ćemo za neki dan biti na bini.
Šta je fenomen Indexa?
Nostalgičnost. Ima mnogo više jugonostalgičara nego što su spremni javno da priznaju, a muzika je oduvek bila taj kohezioni faktor koji je približavao, skupljao i lepio ljude.
Ti si svirao i u Indexima i u Bijelom dugmetu. Pričalo se da Bijelo dugme drži Jugoslaviju, a da su u Sarajevu ipak glavni Indexi.
To je bila zgodna priča za novine. Da se napravi neka distinkcija između Indexa i Dugmeta jer su to zaista dva jako različita benda.
Kada smo kod nostalgije, i ja sam bio 2005. na koncertu Bijelog dugmeta na Hipodromu na kojem si i ti svirao. Da li ste vi iz benda imali nostalgiju kao publika?
Naravno, o tom periodu i muzici mislim sve najbolje, pa i danas ponekad sednem i preslušam neke naše pesme. I vrlo sam ponosan na to. Tako da je to što smo uradili 2005. bio vrhunac neke lepote i ko zna šta još sledi…
Možda nova turneja i povratak Bijelog dugmeta, ako ne računamo ovo sadašnje Dugme sa koncerata.
Ovo Bijelo dugme je sramota.
Da li tvoja ćerka stvarno nije znala koliko si popularan pa je to tek videla kad je došla na tu turneju 2005. i prvi put te gledala sa Dugmetom?
Da, jer Maši je sada 30 godina, a kada su se dešavali ti koncerti, ona je imala 12 godina ali joj ja nisam nešto baš pričao o tom periodu, mada sam joj baš te 2005. godine pokazao diskove i ostavio da ona prekopava i proučava. I ubrzo ona dolazi u moju sobu, pokazuje mi disk i kaže: „Tata, ovaj izgleda isti ti.“ I onda je krenula priča sa tom turnejom Bijelog dugmeta. Nisam se nadao da će se desiti tako nešto i da ona to doživi. U vreme kad smo spremali tu turneju, ona je htela da bude na sva tri koncerta: u Sarajevu, Zagrebu, a u Beogradu je doživela da njenog tatu sa ostalim članovima Bijelog dugmeta voze u kombiju uz policijsku pratnju i sirene. Dete je bilo fascinirano.
Zašto si tajio svoju slavu pred njom?
Nisam se trudio da nešto tajim. Ali eto, razotkrio sam se te 2005. godine.
Pred 100.000 ljudi.
Otprilike, ha-ha-ha.
Zanimljivo mi je da je tebi sve išlo. Završio si fiziku, svirao si u Bijelom dugmetu, devojke su te obožavale… Kako si sve to stizao?
Prastara ljubav je bila astronomija. Hteo sam da studiram astronomiju u Beogradu ali su me mama i baka odgovorile da se ne bih odvajao od porodice. Napravila se i Skenderija, pa prvi bend, drugi bend, pa Ambasadori, Indexi, pa Bijelo dugme… Ostalo sve „zviždi“ i znamo šta je bilo.
Da li je bila dramatična ta poslednja turneja Bijelog dugmeta pred rat s kraja osamdesetih?
Nisam bio na toj turneji, jer sam „sišao“ stanicu ranije. Ni poslednji album Dugmeta nisam svirao. Mi smo se po dogovoru sastali u avgustu da radimo novi materijal. Takav nam je bio tempo. Radimo album, turneju i raziđemo se na odmor. Onda prođe neko vreme, pa se poželimo jedni drugih, skupimo se, pa je bio dogovor da se skupimo u avgustu te 1988.
Došao sam u Sarajevo, ekipa se skupila, ja sam kasnio dva dana, i zatekao sam strašno tužnu atmosferu, nije bilo nikakvog entuzijazma, kakav je bio ranijih puta. Bilo je kao na komemoraciji. Sedeo sam i nisam uključivao instrument. Onda sam sa Goranom Bregovićem izašao da prošetam. Rekao sam mu: „Ja silazim na ovoj stanici, samo da znaš. Ne sviđa mi se, vidiš i sam kakva je atmosfera.“ Odgovorio je: „Vidim, ali šta da radim kad je sve postavljeno i dogovoreno? Da uradimo još ovo pa da se razilazimo. Hoćeš da sviraš velike koncerte?“ Rekao sam: „Neću. Odlazim.“ Tako je i bilo. Turneja se nije ni završila, bilo je nagoveštaja rata u gledalištima. I u grupi je bilo razdora i loše atmosfere. Neko mi je nedavno rekao: „Bijelo dugme je nastalo 1974. kada i onaj Ustav Jugoslavije, i Bijelo dugme se raspalo 1989. kada je počela da se raspada i Jugoslavija. Čudna simbolika.“
Ti si otišao u Ameriku?
Ja sam u Ameriku otišao 1996, a 1992. sam izašao iz Sarajeva. Preko Splita smo se dokopali Mađarske, a u Bosni je već bio rat. Naša Maša se rodila u Budimpešti, a 1994. smo se spustili u Zagreb i 1995. ušli u program za iseljenje a sledeće godine otišli u Ameriku. Narednih 25 godina sam bio u Americi, a poslednje dve godine živim u Evropi. Uglavnom boravim u Londonu, ali većinom putujem.
Kakav ti je London sada? Snimali ste onaj čuveni drugi album Bijelog dugmeta u Londonu?
Odem i obiđem mesta gde smo šetali. Odem na Oksford cirkus gde je bio studio koji je na neki način istorijsko mesto. Ne zbog nas, već zbog bendova koji su tu snimali sedamdesetih godina. London volim još od vremena kada sam počeo da putujem. London i Amsterdam su moja dva grada.
Bilo je uzbudljivo snimati tada u Londonu u tom studiju?
Istovremeno kada smo snimali album u istom studiju su snimali i slavni bendovi T. Rex, Roxy Music. Pozdravljali smo se, dolazili su da slušaju šta mi to radimo. Lepa atmosfera i odjedanput se upoznaješ i družiš sa onima koji su na naslovnim stranama svetskih top-lista.
Jesi li nostalgičan?
Jesam i ne stidim se toga. Imam dovoljno godina da poredim razna vremena i ljude i uređenja. Zanimljivi mentalni eksperimenti.
Sećaš li se novogodišnjeg koncerta Bijelog dugmeta za druga Tita?
Bili smo tada počašćeni, a zapravo smo bili zeznuti jer smo imali svirku za Novu godinu da zaradimo pare. A onda je stigao poziv da sviramo za Tita. Šta ćeš, pakuj se i u Zagreb. Propala nam je novogodišnja tezga, a Titu smo svirali dve i po minute.
Je l’ on prekinuo?
Ma ne, bio je on predaleko od nas. Bio je naspram nas na bini, nismo ga videli od bleštavila reflektora. Počeli smo sa našim prangijanjem a onda je izleteo neko iza zavese i viknuo „gasi, gasi, gasi…“ Tako se to završavalo. I pakuj se, vi ste svoje uradili. Tako smo se spakovali i vratili nazad u hotel a sutra kući. Kad to gledam sa svetle strane, upisano je u biografiju.
Jesi li verovao da će Dugme postići toliko?
Ne, na početku mala slava, neke parice. Komadić slave koji ne može da se gurne u stranu. Tako da je to nama jako prijalo i kotrljali smo to a u suštini smo mislili – vući ćemo do vojske pa kud koji. Sećam se kako smo sedeli u garderobi pred koncert u Derventi. Ja sam se spremao za vojsku, Ipe ide takođe, a Zoran se vraća iz JNA. Šta ćemo? Onda smo rekli, okej, ajmo mi odvalit vojsku ali da se ne razilazimo. Previše nam se sviđa, previše je dobro da bismo to tek tako ugasili. I tako je i bilo.
