Mnogo prednosti samo jedna mana, to ne radi: Ne, ne postoji mašina koja proizvodi energiju „ni iz čega“

Mašine za proizvodnju energije „ni iz čega“, koje nose zajednički naziv perpetuum mobile (što na latinskom znači večito pokretno) pravi su zlatni rudnik za pronalazače – amatere.

Ovde namerno odvajamo amatere od ozbiljnih inženjera i naučnika, jer ljudi od nauke, koji su pre svega naučili kako da razmišljaju, imaju načina da nekim drugim putem (a ne putem velikog broja pokušaja i pogrešaka) dođu do odgovora da je takva mašina nemoguća.

Treba, ipak, priznati da je zanimljivo listati ideje svetskih pronalazača koji misle da mogu da nasamare prirodu i da pronađu prečicu kojom će uspeti da zaobiđu ograničenje koje nameće zakon o održanju energije.

Mnoge od ovih ideja zaštićene su patentom i činjenica da ova vrsta pravne zaštite nije baš jeftina, svedoči o tome da su pronalazači cenili svoje ideje.

Pregledom velikog broja patentnih prijava, stiče se utisak da su pronalazači, razmišljajući o ovim mašinama, prevazišli jednostavne konstrukcije jer su svojim načinom razmišljanja nekako uspeli da shvate zašto one ne mogu da rade.

A onda su počeli da ih obogaćuju dodacima, prosto rečeno da ih komplikuju i da im povećavaju dimenzije do megalomanskih razmera.

Kad je pronalazač u tom usložnjavanju konstrukcije stizao do tačke u kojoj više nije bio u stanju da shvati zašto njegova mašina ne bi radila, uzviknuo je „Eureka“ i požurio u patentni zavod da ga neko ne bi preduhitrio.

Naravno da pri tome nije gubio vreme na gradnju prototipa, jer to nije manir pravog genija.

Njegova mašina mora da radi i čovečanstvo će to kad-tad shvatiti.

Uz takav način gledanja na stvari, sasvim je moguće da se negde provuče i sitan previd… da je zakon o održanju energije ipak neumoljiv.

Jedna mana: Ne radi…

Nije jasno zašto pronalazači toliko vole da ideju o mašini koja proizvodi energiju zasnivaju na gravitaciji; sigurno je da bi isti efekat (isti neuspeh) postigli i mašinama koje rade sa magnetima, oprugama ili pneumatskim komorama, jer svaka od njih može da posluži za akumuliranje izvesne količine potencijalne energije. Ali nijedna (pa ni gravitaciona) ne može do beskraja da pretvara konačnu količinu potencijalne energije u beskonačnu količinu kinetičke.

Osim mašina koje bukvalno ni iz čega stvaraju energiju, veliki broj pronalazačkih ideja odnosi se i na mašine koje troše izvesnu količinu energije, ali je svojim radom povećavaju tako da se na izlazu dobija više energije nego što je uloženo. Ovde se odmah nameće rešenje da se jedan mali deo proizvedenog rada usmeri na pokretanje mašine, tako da joj je spoljna energija potrebna samo za pokretanje, a nadalje je samostalna u radu.

Naravno da su i ovakve mašine podjednako neizvodljive.

Sledeću grupu čine mašine koje „kradu“ energiju od okolnih mašina. S obzirom na to da krađa nije prirodna nego društvena pojava, ove mašine ipak funkcionišu, ali ni jedna od njih nije perpetuum mobile.

Možda bismo pre mogli da ih uvrstimo u parazitske mašine.

Poslednja grupa, zapravo sasvim legalna i moguća, objedinjuje mašine koje koriste neku prirodnu energiju (vetar, talasi, sunčevo zračenje, plima i oseka, nuklearna energija, fosilna goriva) kako bi ih pretvorili u korisnu (drugim rečima, naplativu) energiju – uglavnom električnu.

Ove mašine kradu energiju od prirode ali, pošto je ova vrsta krađe po ljudskim zakonima legalna, to nismo proglasili za krađu nego za korišćenje prirodnih resursa. Glasovi razuma sve više nam govore da treba saslušati ekologe i u ovoj krađi biti umeren, jer priroda je već počela da nas kažnjava.

Čudno je da utopija o „mašini za proizvodnju energije ni iz čega“ odoleva napretku civilizacije i stalnom porastu tehničke kulture ljudi. Ako neko već mora da izmisli genijalnu mašinu on će to i učiniti, na ovaj ili onaj način. Kao što ljudi sa nižim obrazovanjem svuda vide veštice i duhove a tehnički obrazovani ljudi vanzemaljce, tako će i pronalazači, u zavisnosti od stepena obrazovanja, da konstruišu perpetuum mobile sa klatnima i oprugama, ili sa spinovima i superprovodnicima. Suština je ista, menja se samo pristup.

Evo nekoliko pokušaja autora da realizuju mašinu kojom će zauvek biti rešeni energetski problemi čovečanstva. Sve ideje (osim prve, koja upravo sledi) zaštićene su patentima prihvaćenim od strane ovlašćenih državnih zavoda, a crteži su iz originalnih patentnih prijava.

1. Besplatna energija iz česme

O jednom od „pronalazaka“ iz grupe koja krade energiju od okolnih mašina čitali smo i u našoj štampi. Delo je jednog našeg zemljaka, a princip rada je sledeži: gumeno crevo priključi se na česmu i, kad se pusti voda, njen pritisak pokreže klipni ili turbinski mehanizam koji protok vode, pomognut pritiskom iz vodovodne mreže, pretvara u mehanički rad. Ovaj rad možemo dalje da koristimo za pokretanje generatora koji proizvodi električnu energiju. Taj mehanički rad predstavljen je kao dobitak.

I ovde bi priča imala srežan kraj, kad se ne bi umešao neki racionalni duh i skrenuo nam pažnju na to da je tu energiju morala da stvori neka električna pumpa koja omogućava protok vode i stvara pritisak u vodovodnoj mreži. Energija je dakle ukradena, a uz to je i voda bačena.

2. Podvodni ringišpil: US patent 3918827 od 11.11.1978.

Ideja je da se za pogon mašine iskoristi hidrostatički pritisak koji vlada u dubini mora, jer će voda odozdo (u levom kolu) jače pritiskati lopatice nego odozgo (na desnoj strani pokretne trake). Na skici su autori (dva inženjera) predstavili i brod, tek da bismo procenili dimenzije konstrukcije. Lopatice su zglobne, tako da mogu da se šire i skupljaju, što će – mislili su autori – pomoći da se u levom kolu postigne znatno jači potisak vode odozdo nego u desnom.

U patentnoj prijavi opisana su i poboljšana rešenja, u kojima je na desni niz lopatica moguće sa brodova istovarati smeće, čime se (doduše, uz izvesno zagađenje mora) stvara i dodatni pogon. Sreća je što ovaj pogon nikada neće proraditi, jer bi inače sve ribe koje su nekim čudom do sada mirno plivale u moru bile trenutno katapultirane naviše i izbačene iz vode. Ako deluje na lopatice, onda nema razloga da ne deluje i na sve ostale predmete (pa i na živa bića) u moru.

3. Šta je ovo, a uz to i ne radi: US patent 5146798 od 15.09.1992.

Ovo je primer za celu familiju mašina koje se služe sličnom idejom da bi zauvek obrtale osovinu na kojoj se nalaze takozvane wedge-hinge (poluga – zglob) njihalice sa tegovima. Nada koju pronalazač gaji zasniva se na tome da će nekako dobiti više energije prilikom spuštanja tegova nego što je uloženo za njihovo podizanje. Mnogo prostora bilo bi potrebno da se objasne svi detalji koji su od važnosti za rad uređaja. Pronalazač je to u patentnoj prijavi uradio na pet gusto kucanih strana, koje vrve od konfuznih opisa detalja i međusobnog uticaja svih elemenata koji se njišu, obržu, osciluju, gde mase padaju i podižu se, ali nigde nema objašnjenja da makar nagovesti kojim se trikom omogužava da mehanizam stvori više energije nego što je troši.

A u tome je suština cele konstrukcije, jer na levoj strani se nalazi elektromotor (310), a na desnoj generator (305) koji je na crtežu znatno veći, što bi valjda trebalo da sugeriše da je pojačanje energije zaista postignuto. Konstruktori električnih generatora uvek računaju na silu koja će se, u skladu sa Lenz-ovim pravilom, opirati kretanju rotora pa znaju da za pogon generatora moraju da dovedu utoliko više energije ukoliko je tražena izlazna snaga veća. Ako, recimo, u kući upalimo sijalicu, negde u termoelektrani, svidelo se to nama ili ne, biće utrošena jedna lopata uglja više. Takav generator nije atraktivan kao što bi to bio perpetuum mobile, ali on radi.

Autor ove konstrukcije nigde u patentnoj prijavi ne izvodi dokaz da se zaista postiže pojačanje energije ali, istini za volju, nismo ni mi dokazali da nije tako. Ostaje nam samo da se nadamo da je pronalazač osetio olakšanje u duši kada je predao ovu patentnu prijavu, jer se posle svega stiče utisak da mu je to bio jedini cilj.

4. Što više, to bolje: US patent 4698516 od 06.10.1987.

Princip zastupljen u ovoj ideji već se izlizao od beskrajnih pokušaja da se napravi mašina koja ni iz čega proizvodi energiju. Zamisao je sledeća: u rezervoaru koji se nalazi na velikoj visini iznad površine mora ili jezera, nalazi se voda. Ona će svojim padom niz kosi tunel da pokreće lopatice generatora, a tako dobijena električna energija ponovo će podizati vodu u rezervoar, pa će još da preostane i za distribuciju spoljnim potrošačima.

Verovatno je da se i pronalazaču učinilo da je to suviše jednostavno da bi proradilo, pa je proširio konstrukciju time što je dodao još nekoliko generatora (više generatora – više struje), a i više različitih načina podizanja vode u rezervoar (više dostavljača – više vode). Tu su još i elevator sa kofama (70), električna pumpa za vodu (18) i još jedna pumpa koja za svoj pogon koristi pad vode iz kosog tunela (42). Još ako se iz neba spusti dobar pljusak, možda će i proraditi…

Uz dozvolu autora Nedeljnik.rs u formi feljtona donosi delove knjige Voje Antonića „Da li postoje stvari koje ne postoje – Vodič za kritičko razmišljanje„, objavljene 2000. godine