Krajem marta 2022. godine pošteni prosečni navijač Srbije čekao je žreb za Mundijal u Kataru i zamišljao kako naši mogu do nokaut faze, pa tamo ako pobede jednu već su u četvrfinalu, odmah do polufinala i… Zna se već dokle ovakav tok misli vodi.
Obrazloženje za ovakve ideje navijači su mogli da pronađu u sada već slavnoj pobedi nad Portugalijom, u meču koji je direktno odlučivao ko će biti siguran putnik za Mundijal. Preokret, na gostujućem terenu, u poslednjim minutima, uz intezivan i dopadljiv fudbal i igru na gol više, nije bilo nešto na šta su nas „Orlovi“ u ranijem periodu navikli, ali je reprezentacija Srbije – ne samo protiv Portugalaca – zaista igrala napadački.
Aleksandar Mitrović, Dušan Tadić i saigrači su dali najviše golova u grupi. Rivalima su prosečno davali 2,25 golova po meču. I zapravo je više problema bilo u odbrambrenim zadacima (što nije tako često bila slaba tačka u našoj disproporciji) gde su izabranici selektora Dragana Stojkovića Piksija primali 1,12 gola po utakmici.
U drugom prijateljskom meču nakon plasmana na Mundijal, Srbija je ubedljivo izgubila od Danske (3:0), bez poštene šanse u napadu. Ofanzivci Srbije nisu bili ubedljivi ni u pobedi nad Mađarskom koji dan ranije, a junska premijera u Ligi nacija protiv Norveške i poraz od 1:0 nakelmile su negativne misli iz 2010. ili 2018, kada je nakon plasmana na Svetsko prvenstvo došlo do zasićenja i pasivne igre reprezentacije.
Sve je zaličilo na već viđeno.
Međutim, ubedljiva pobeda nad Slovenijom (4:1) i minimaln trijumf portiv Švedske podsetili su da, za razliku od nekih prethodnih generacija, Srbija na raspolaganju ima najmanje tri vrhunske „devetke“, koje se – opet, za razliku od nekih prethodnih generacija – odlično razumeju i slažu na i van terena. Najefikasniji golgeter u istoriji Srbije Aleksandar Mitrović je pogodio protiv Slovenije, a Luka Jović je odlično iskoristio neophodne minute sa dva gola protiv Slovenije i Švedske. Iako Dušan Vlahović nije ni igrao u ovom reprezentativnom „prozoru“, Mitrović i Jović su pokazali da, za sada, nema potrebe za brigu.
I ako se pogledaju forme, klubovi u kojima nastupaju, osećaj za gol i lakoća pogađanja, ali i različiti stilovi igre, kao i međuljudski odnosi, Srbija i okrnjena Jugoslavija bar dve decenije nisu imale ovakav izbor u napadu. Zato nek ne čudi – dobro, ne samo zato, ali o tome drugi put – izjava selektora Srbije da ima mogućnosti da igra i sa tri napadača.
„Ma mogu i trojica (u napadu). Može sve kad imaš igrača od kvaliteta. Igrač koji ima fudbalsku inteligenciju, mora da igra i da bude na terenu. Za mene je to prosta stvar. Ne vidim razlog zašto ne mogu da igraju zajedno. Pri tome, relacije između igrača su zaista na visokom nivou. Vladaju prijateljstvo i harmonija, nema sujete i nepotrebnih stvari. Uspeli smo da stvorimo tim“, rekao je Stjoković u intervjuu za Mocart sport početkom aprila.
Poslednji tim stare Jugosalvije, u kom su napadačke opcije bile rezervisane za Davora Šukera, Darka Pančeva, te Alena Bokšića i povremeno Zlatka Vujovića, verovatno je i poslednji jugoslovensko/srpskocrnogorsko/srpski tim sa tako raznovrsnim i ubojitim izborom u napadu.
Doduše, SR Jugoslavija je 1998. godine na SP u Francuskoj poslala Predraga Mijatovića koji je te godine Realu, golom protiv Juventusa u finalu, doneo 32 godine dugo čekani evropski trofej. Darko Kovačević je bio u solidnoj formi nastupajući za Real Sosijedad, što je godinu dana kasnije naplatio odlaskom u „Staru damu“, dok je Milošević u leto 1998. završio „Miss-a-lot-evich“ eru u Aston Vili, koja i nije bilo tako „Miss-a-lot“.
Kod Ilije Petkovića su Nikola Žigić i Mateja Kežman bili prve napadačke opcije, ali se igra reprezentacije zasnivala više na onome što se može odbraniti nego na umeću u napadu. Barem je tako bilo u kvalifikacijama, pošto na SP nije funkcionisalo ni napred, ni pozadi.
Četiri godine kasnije je Radomir Antić skockao tim koji je igrao lep fudbal, ali je veći deo posla u napadu išao preko krila Milana Jovanovića i Miloša Krasića. Žigić i Marko Pantelić su bili klasične devetke, ali ne na nivou vrednom pomena.
A opet je najveći problem da pronađe kvalitetnu devetku imao Siniša Mihajlović koji je lutao sa Markom Šćepovićem ili Nikolom Đurđićem, koji je poziv u reprezentaciju zavredeo partijama u skandinavskim ligama. U pojedinim utakmicama je Mihajlović, u nedostatku drugih opcija, kao najisturenijeg gurao Filipa Đuričića, prirodnog „plejmejkera“ koji nije mogao da bude devetka, pa je igrao kao „lažna devetka“.
Ipak, Mihajlović je nakon godinu dana rada u reprezentaciji u seoniorski tim pozvao i Mitrovića. Tada devetnaestogodišnjak, Mitrović je eksplodirao u Partizanu i bio najbolji golgeter U-19 reprezentacije koja je osvojila Evropsko prvenstvo u Litvaniji 2013.
Kod Radovana Ćurčića je napad bio zaboravljen, a tek je Slavoljub Muslin ofanzivcima Srbije omogućio da prodišu bez taktičkih filozofija. U Muslinovoj eri je počelo da se nazire šta Srbija ima da ponudi u tom segmentu igre. Mitrović je već standardno počeo da rešeta protivničke mreže, a pomagali su mu, pre svih, Dušan Tadić, sa pozicije „desetke“, te krilni napadači poput Filipa Kostića ili Mijata Gaćinovića. Međutim, Muslin nije imao efikasnu alternativu za Mitrovića, a prva rezerva je bio uglavnom Aleksandar Prijović.
U tom trenutku, Luka Jović je tek nadolazio u redovima Ajntrahta iz Frankfurta, nakon neuspšene epizode u Benifiki, i tek u sezoni nakon Mundijala u Rusiji je pokazao partije koje su ga preporučile Realu u transferu vrednom 60 miliona evra, što je u tom trenutku bio rekordan transfer za nekog srpskog igrača. Igrač koji će oboriti taj rekord tri godine kasnije uglavnom je tada nastupao za rezervni tim Fiorentine. Vlahović je u tim iz Firence stigao na mala vrata i ima ona scena kada je Radio televizija Srbije pravila specijal o potencijalnim srpskim reprezentativcima za SP u Rusiji, a Nikola Milenković i Vlahović igraju Plejstejšn. Vlahović je tada, sa po još kojom tinejdžerskom bubuljicom na licu, rekao da ne veruje da će ići u Rusiju, ali da njegovo vreme tek dolazi i da će biti spreman za naredno Svetsko prvenstvo. Na fudbalskom tržištu je vredeo milion evra.
Obećanje je ispunio, a u međuvremenu je izrastao u jednog od najboljih mladih napadača Evrope, u kategoriji u kojoj se nalazi i Erling Haland. Srpski napadač naplatio je silne golove i rekorde za Fiorentinu prelaskom u redove Juventusa, koji je prema evidenciji Transfermarkta, izdvojio 81.6 miliona evra za njegove usluge. Početak u Torinu je bio solidan, a Vlahović je u prilično defanzivnoj postavci Juventusa uspeo da upiše devet golova na 21 utakmici u prvenstvu, kupu i Ligi šampiona. Ako se sabere i učinak u Fiorentini, Vlahović je prethodnu sezonu završio sa 29 golova na 45 utakmica. Postao je najmlađi igrač koji je postigao više od 20 golova za Violu u jednoj sezoni još od Gabrijela Batistute. A Vlahović je, po sopstvenom priznanju, bio na pragu da odustane. Dolazak Ćezara Prandelija na mesto trenera „Ljubičastih“ doneo je potrebnu promenu. Srpski napadač je počeo da radi na sebi i usavršava tehniku, kretanje i fiziku.
„Počeo sam da osećam šta znači biti šampion na terenu i van njega. Vratio mi je (Prandeli) samopouzdanje i shvatio sam da moram da ostajem satima posle treninga da radim na sebi“, pričao je Vlahović za italijanske medije.
U ovom trenutku, procenjena vrednost bivšeg napadača Partizana, i najmlađeg debitanta u istoriji crno-belih, iznosi 85 miliona evra.
Izvrsnu sezonu imao je i Aleksandar Mitrović. Za reprezentaciju je pogađao gotovo na svakom meču u kvalifikacijama. Doneo je Srbiji pobednosni gol protiv Portugala, a oborio je i rekord Čempionšipa po broju datih golova u jednoj sezoni, dok je njegov Fulam osvojio titulu u drugom rangu engleskog fudbala. Statistike radi, Mitrović je u Čempionšipu na 44 utakmice pogađao 43 puta. Za reprezentaciju je u kvalifikacijama postigao osam golova na osam mečeva. Za Mitrovića se već stekao utisak da će pogoditi čim dobije malo prostora, bilo da je prijateljska utakmica, ili meč koji odlučuje sudbinu.
Luka Jović, istina, nije se naigrao otkako je prešao u Real Madrid, a posebno u sezoni u kojoj su „Kraljevi“ predvođeni Karlom Ančelotijem stigli do titule Španije i 14. trofeja u Ligi šampiona. Jović je 2019. proživeo ono što je Vlahović ove zime i nije imao sreće sa periodom tranzicije iz solidnog bundesligaškog kluba u najtrofejniji klub na svetu. Ali, čak i pored toga što je nekonstantan u Realu, Jović je umeo da da doprinos reprezentaciji,što su potvrdili i mečevi u Ligi nacija.
Ipak, i pored odličnih formi ili klubova iz kojih dolaze, posebno raduje sloga među srpskim devetkama kao retko pre. Zato je, valjda, i moguće da Jović ili Vlahović pogode kada ne ide Mitorviću. Ili da dvojica od trojice u napadu funkcionušu bez trzavica.
T je još jedan od razloga zašto će pošteni prosečni navijači Srbije, sada kad je već poznato sa kim će Srbija igrati u grupnoj fazi Mundijala, u glavi ili na papiru praviti kalkulacije i šeme, i docrtavati linije ukrštanja reprezentacije Srbije u nokaut fazi. Kako i dolikuje pred svaki Mundijal. A Mitrović, Jović i Vlahović, kao i brzi ofanzivci iza njih, daju nadu da bi ovo moglo da bude „nešto sasvim drugačije“. Ali ne ono montipajtonovsko.
Tagovi
