Moj brat blizanac, čovek kojeg volim najviše na svetu, mrzi Bajdena i obožava Trampa. Ja ne mogu da ga podnesem. Kako ćemo proći kroz ovo?

Jednom kada nam je bilo pet godina, moj brat blizanac skočio je sa klackalice na kojoj smo bili tačno u onom trenutku za koji su nam govorili da to nikada ne smemo. Ja sam bila u vazduhu, a on na tlu, i kada je to uradio, pala sam na tlo brzo i strašno.

I dalje se sećam koliko mi se telo treslo. Nisam bila povređena. A njegov osećaj krivice bio je toliko veliki da se i četiri decenije kasnije uznemiri kada pričam o tome.

Mi smo najbolji prijatelji, moj brat i ja. Naš odnos započeo je i pre nego što su počeli naši životi, i sem tog incidenta sa klackalicom, nikada nismo bili na odvojenim stranama nečega što bi moglo da povredi nekoga od nas – sve donedavno.

On veruje da su Nensi Pelosi i Džo Bajden najveće pretnje za našu uzdrmanu demokratiju, da je Donald Tramp obavljao sjajan posao i da su mejnstrim mediji (čiji sam ja deo) vrlo pristrasni kada izveštavaju o predsedniku.

Ne samo da se ne slažem sa njegovim stavovima, nego ne mogu da ih podnesem. Ja mislim da je Donald Tramp lažov, rasista, diktator i kriminalac. Mislim da je on sramota i po položaj na kojem se nalazi i po čitavu našu naciju.

Moj brat i ja pokušali smo da razgovorom prevaziđemo ovu podelu, ali se brzo uzbudimo i posvađamo.

Gubitak zajedničkih vrednosti između nas dvoje dogodio se brzo i razneo me je. Pokušavam često da shvatim kako smo dovde došli. Naši roditelji su celog života bili demokrate. Naš otac bio je radnik i sindikalac. Sredinom devedesetih, njegov sindikat je desetkovan. Šefovi su zatvorili fabrike i odneli radna mesta u Meksiko, i naš otac, koji je tada imao pedesetak godina, nikada više nije uspeo da nađe stalan posao. Izgubili smo i svoju kuću jer nismo mogli da plaćamo kredit. A tada smo još bili tinejdžeri.

Moji braća i sestre i ja smo proživljavali sve ove promene toliko brzo da nismo ni razmišljali o višim silama koje su oblikovale naše živote. Moj brat je radio posliće tu i tamo pre nego što je postao pejzažista. Ja sam se nekako provlačila kroz koledž i fakultet, i na koncu postala novinarka.

Meni ove staze nisu izgledale toliko različito. I on i ja volimo svoj posao i ponosimo se njime: „Radi kako treba ili nemoj uopšte da radiš“, tako je govorio naš otac. I moj brat i ja smo radili i prekovremeno, na početku smo imali malu zaradu, i oboje smo veoma zabrinuti da ne izgubimo finansijsku sigurnost koju smo napokon stekli.

Ali iako mislim da moj brat greši oko mnogo stvari, znam da ne greši u vezi sa svim. Nakon decenija i decenija tokom kojih su političari samo pričali, on i dalje nema zdravstveno osiguranje; ima preveliku platu da bi mogao da se kvalifikuje za subvencije, ali premalo da bi sebi obezbedio dobar zdravstveni plan. S pravom brine o tome šta bi liberalniji zakoni o imigraciji, zakoni o minimalnoj zaradi i obaveza plaćanja zdravstvenog osiguranja mogli da znače za mala preduzeća poput njegovog. I veoma ga uznemiri kada se govori o bilo kakvom povećanju poreza.

Nisam sigurna kako ćemo proći kroz ovo, ali mi se čini da se kraj ne nazire. Mesecima sam se molila, kao osoba, da demokrate odnesu ubedljivu pobedu i da demokratija pobedi.

Ali znam mnogo duže od toga – zapravo to znam ceo život – da nikada ne bih mogla da se osećam kao pobednik ako bi to značilo da ću izgubiti svog brata.

Ne znam kuda nas sve ovo vodi.

Samo znam da mi je brat, i da ga volim.

Svi čitaoci Nedeljnika na poklon dobijaju novi broj Njujork tajmsa na srpskom, sa pedesetak tekstova iz najboljih novina sveta

Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs