Kada je 1839. predstavljena nova tehnologija fotografije s izrađenim slikama stvarnih motiva, usledio je šok, neverica, strah i užas. Dagerov izum postao je dostupan svima, a bakroresci, litografi, portretisti i minijaturisti su se kolektivno uhvatili za glavu i glasno zaplakali za svoju budućnost. „Od ovog dana slikarstvo je mrtvo“, rekao je slikar Pol Delaroš, a Šarl Bodler je u eseju o „Fotografiji i modernoj publici“ besneo: „Fotografija je smrtni neprijatelj slikarstva. Ona je utočište svih neuspešnih slikara, nesposobnih i lenjih.“
Ipak, 164 godine od Bodlerovih reči, slikarstvo je i dalje neizostavna disciplina likovne umetnosti i ono je na kraju imalo koristi od konkurencije slikarstva i fotografije, iako, ruku na srce, pod pritiskom. Slikari su počeli koristiti fotografije kao skice, dok su portretni fotografi pokušavali da imitiraju slikarstvo. U tom trenutku, slikari shvataju da moraju zakoračiti u novi svet, jer njihov glavni kec u rukavu – figurativno prikazivanje motiva – fotografija, odjednom je mogla mnogo bolje. Tako je korak u novi svet zapravo počeo iskorakom iz ateljea u stvarni (stari) svet. Impresionisti su bili prvi koji su se usudili, a ekspresionisti, futuristi i dadaisti im se pridružuju stvarajući jedan fantastičan haos. Odbacuju uobičajene umetničke konvencije, podrivaju etablirani umetnički sistem i – oslanjajući se na slučajnost, iracionalnost i apsurd – otvaraju put ka nadrealizmu i konceptualnoj umetnosti: dobro došli Dišan, Bojs, Levit, Abramović!
Danas veštačka inteligencija izaziva slične strahove. Brza pojava novih AI generatora slika i teksta izaziva zabrinutost za kreativnu ulogu čoveka i postavlja pitanje: Zašto bismo uopšte stvarali kad AI to može „bolje“ i brže? Pri tome, ne mislim samo na jezički model ChatGPT, jer ako je ova alatka dostupna celom svetu, koje li sve veštačke inteligencije postoje u nama nedostupnim sferama? AI je već danas, sa svojim generativnim načinom učenja i automatizovanim procesom rasta, poznatim kao „folding“, sposobna da napiše knjige, postavi teze, „zamisli“ i vizuelizuje slike i komponuje simfonije. I to sve u sekundama. Zašto onda još nešto stvarati?
Zato što je u prirodi čoveka da kreira. Primer za to je pevanje. Ko peva, zlo ne misli. Upravo zato što ispunjava vitalne funkcije i omogućava da ostvarimo potencijale kao saosećajna, razmišljajuća, kreativna i srećna bića. Mi bukvalno moramo da pevamo.
Ali to je samo delimični odgovor. Jer razlog naše želje za stvaranjem leži i u težnji ka unapređivanju, rastu i, na kraju krajeva, perfekciji. Ali, ako AI brzo i efikasno obavlja kreativne zadatke s gotovo ljudskim kvalitetom, zašto stvarati ako nikad nećemo nadmašiti njenu perfekciju? Kako biti kreativan ako više nemamo monopol nad kreativnošću?
Perspektiva naše buduće saradnje sa AI u stvaralačkom procesu biće upravo u našoj ljudskoj nesavršenosti. Postaćemo svesniji naše grešnosti, ali i njenog potencijala, jer, da se ne lažemo, to je jedino što ćemo moći ponuditi pred svemoćnom veštačkom inteligencijom.
Ako u budućnosti naizgled „savršeni“ formati mogu biti veštački stvoreni – bilo da su vizuelni, tekstualni ili muzički – onda je logično da ih obrađujemo kroz naše nedostatke. Jer verodostojnost umetnosti leži u refleksiji naše sopstvene ljudskosti. Naša nesavršenost otvara prostore neizvesnosti u kojima živi inspiracija. Usmerenost ka našoj grešnosti umesto težnje ka savršenstvu – to i ne zvuči tako loše. Možda će budućnost doneti perfekciju, ali lepota će uvek ostati u nesavršenstvu.
Tagovi
