Šteta što nijedna striming platforma nije odlučila da napravi projekat i postavi svoje kamere u prostorije, na stadion, parking, u kuće najluđih navijača Vest Bromvič Albiona. Možda bi sasvim slučajno, koristeći to kasnije za neki making of ili za lične potrebe, neka od kamera usnimila odškrinuta vrata na kancelariji menadžera kluba. Dok čitav trening centar spava, a umorni i vredni radnici, koji paze na tim koji vole, sa ukućanima komentarišu kako klubu baš i ne ide, menadžer Albiona svira gitaru, tiho, da ne probudi mrak.
What I’ve felt
What I’ve known
Never shined through in what I’ve shown
Šteta što nijedna striming platforma više ne bi imala ni šta da snimi, sve i da se odluči da pravi projekat sa Vest Bromvičem, jer je taj klub ostao bez najharizmatičnije i najfudbalskije figure u čitavoj svojoj piramidi. Nakon remija protiv Mančester Sitija Pepa Gvardiole, objavljena je vest da je Slaven Bilić otpušten.
Prvi je utisak da je momenat bio pogrešan, nakon dobre partije protiv aždaje u svetlo plavom, ali prvi utisak često prevari. Nije samo momenat bio pogrešan, sve je apsolutno bilo pogrešno.
Slaven Bilić je dolazak u Albion opisao donekle sudbinskim. Nedugo pre nego što mu je stigla ponuda, sedeo je u avionu i dok je leteo nekuda, pisao je onako kako se obično crtka po papiru kada se razgovara telefonom. Pisao je imena klubova u kojima bi mogao da radi – tamo gde ga poznaju, tamo gde ima prostora, tamo gde se dokazao. Dakle, ne Real Madrid jer nikada nije radio u Španiji, ne Mančester Junajted (iako bi Bilić bio istinsko pojačanje) jer to nije nivo u koji je sebe postavio. A onda je stigla ponuda Vest Bromviča, tima koji ima lep stadion, lep trening centar, lepe planove (imao je) i prtljag „jo-jo kluba“ koji nosi na leđima.
Bilić je pozvan da to „jo-jo“ zbaci sa grbače kluba time što će kontinuiranim radom i svojim shvatanjem fudbala stvoriti sistem.
Zvučalo je logično.
Slaven Bilić je u svojoj trenerskoj karijeri ostvario neke veoma zapažene rezultate – od sjajnih partija reprezentacije Hrvatske, preko odličnih epizoda u Lokomotivi i Bešiktašu, do šamara koje je lupala ona njegova ekipa Vest Hema, a koja je bila spoj igrača koji liče na obezbeđenje beogradskih splavova i džeparoša. Uvek je u svojim ekipama imao talentovane igrače, što je još važnije, znao je i da ih prepozna i najvažnije: umeo je da ih koristi. I Luku Modrića i Gokhana Torea i Dmitrija Pajea.
Pored toga, Bilić ima auru oko sebe koju je izgradio svojim ponašanjem i javnim nastupima.
Skroman i inteligentan. Poznaje britanski stil života, britanski humor i cinizam. Povrh svega, Bilić odlično govori. Ne, nema to veze sa akcentom. Bilić je jedan od trenera koji u svojim intervjuima i na konferencijama ne pribegava kreiranju filozofije. On o fudbalu priča kao jedan od nas, kao neko ko ga obožava, samo iznutra. Nije uzalud tokom svoje prve sezone u Vest Bromu dobio nadimak „Klop iz Čempionšipa“.
Način komunikacije i pristup ljudima sličan je onom koji ima trener Liverpula. Ako nešto ne zna, neće se izvlačiti, reći će – ne znam jebiga, ako neko odlično radi svoj posao i nečim ga oduševljava, reći će – čoveče, kakav je to car.
Za svoju skromnost on će reći da je to ustvari realnost, kao onda u intervjuu Telesportu, dok je još bio trener Čekićara (kako taj nadimak dobija na značaju kada ti Kujate igra zadnjeg veznog).
„Ponekad se sjetim onoga što je pričao Mišo Kovač, kad je gledao Elvisa 1974. u Madison Square Gardenu pa je, govori on, prvi put shvatio razliku između srebra i zlata. Lucidan je Mišo… Da ga je netko poslije toga pitao čime se bavi, kaže, rekao bi mu da navigaje. To ti je to, tek kad dođeš ovamo shvatiš koja je to razina. I, naravno, da se isto očekuje i od tebe.“
Na nivou Čempionšopa on je pokazao da bi igricu morali da mu postave na „hard“. Sa ekipom za koju je po dolasku najavio da joj je potreban blagi ribilding, bio je u samom vrhu do početka pandemije koronavirusa. Karantin, zabrana treninga, utakmica, druženja, normalnog života, veoma je poremetila sve klubove, a Vest Brom je nekako, na mišiće, uspeo da se plasira u Premijer ligu, iako je igrama u najvećem delu sezone to apsolutno zaslužio.
Šou tu tek počinje.
Never be
Never see
Won’t see what might have been
Prelazak u Premijer ligu za klubove iz Čempionšipa problematičan je na više poznatih nivoa, ali se jedan često zanemaruje. Talentovani, veoma dobri, ali još uvek mladi premijerligaški igrači, koji su još uvek u procesu stasavanja, često su na pozajmicama u Čempionšipu. Kada se njihova ekipa plasira u Premijer ligu, a pozajmice isteknu, timovi ostanu bez svojih glavnih igrača.
Iz tog je razloga važno da vlasnici klubova ulože novac.
Bilić nije dobio ništa.
Ni cvonjka.
Nije dobio ništa i pustili su ga da sa svojim momcima izađe pred premijerligaške ale gororuk i gologrud, razdrljen, „kao pred streljački vod u zoru“.
Da je bilo malo sreće Čelsi se ne bi oporavio od ona tri gola vođstva.
Da je bilo malo sreće Totenhem ne bi uspeo da pobedi u poslednjim trenucima.
Da je bilo malo sreće ne bi bilo glupih crvenih kartona i VAR odluka koje istežu živce ljudima širom planete.
Nije bilo ni malo sreće.
Za to je kažnjen onaj koji to nije zaslužio.
Never free
Never me
So I dub thee unforgiven
Zvuči logično.
Slaven Bilić je u svojoj trenerskoj karijeri ostvario neke veoma zapažene rezultate, ali je svaki put nakon dobrih rezultata usledila dobra priprema za nož u leđa koji ga je čekao.
Od kuloarskih priča, nadzornih odbora i ljudi koji su za sve najpametniji, do škrtih gazda i nerealnih očekivanja. Od lupkanja po ramenu, širokog osmeha i zlatnog zuba, do okretanja leđa koje ostavlja gorak ukus u ustima.
Zamislite samo na trenutak da je Slaven Bilić bio selektor Srbije. I da je Srbiju odveo na Evropsko prvenstvo. Već zvuči nemoguće. I da je na tom Evropskom prvenstvu prošao grupnu fazu. Haha, ovaj tekst se pretvara u science fiction. Zamislite da je u četvrtfinalu Evropskog prvenstva na minut do kraja imao pobedu u ruci, a onda golom nekog Šenturka izgubio sve u sekundi i na penale.
Verovatno bi shodno tim zaslugama selektorsko mesto nasleđivali njegovi članovi porodice, a za sve buduće pobede u penalima, njemu bi se zahvaljivali zajedno sa svetim Vasilijem Ostroškim.
Tim koji je on sklapao postupno i pedantno, kao što je slagao akorde i polagao ispite – ni po čemu se Nane Bilić ne uklapa u okvire i stereotipe – postao je vice prvak sveta. To bi se, sasvim sigurno, dogodilo i da je neko za njega imao malo više sluha, da njegovu partiju protiv Španije 2012. nije bolje sagledao Murinjo od nekih nadzornih odbora.
I tako je uvek sa njim. Klub menja stadion, gazda mora da sreže troškove, neki stari drug ima problem kompleksne prirode ili ako nije ništa od toga, onda slepi miš ujede drugu životinju koju pojede čovek, a onda svi mi raznesemo virus svuda i nastane pandemija i sve se promeni.
Throughout his life the same
He’s battled constantly
This fight he cannot win
Priča bi mogla dobiti tragičnu notu da nije u pitanju Slaven Bilić.
Ovako će verovatno u nekom od sledećih intervjua koji će se prepričavati, umesto da smrknuto priča kako su ga izdali, pričati o tome da bez treptanja gleda Hrvatsku nogometnu ligu, da se ne ljuti ni na koga, da je Murinjo stvarno car i da mu je žao što ne može da ide na koncerte malo češće.
Šteta što će umesto u kancelariji menadžera, Nane kada svi zaspe, svirati neku stvar Metalike imitirajući Džejmsa Hetfilda u svojoj radnoj sobi. Kao doktor Haus u onoj seriji, kada svi misle da je izgubio, a on zna da priča ima drugačiji kraj. Za nekog su te scene making of, za nekog život.
Tagovi
