Moralo je ovako

I nikako drugačije. Drugačije ne bi vredelo, ne bi bolelo, ne bi bilo plavo kao nebo iznad Buenos Ajresa, belo kao mir i tišina, plavo kao san. Drugačije ne bi bilo njihovo, bio bi original falsifikata. Ovako je samo njegovo. I njegovo. I njihovo. I pomalo svih nas.

Argentina je prvak sveta. Posle 36 godina ova reprezentacija popela se na poslednji stepenik, da pod komfetama i vatrmetom odigra poslednji tango za prošlost. I prvi ples budućnosti.

Put do tog trofeja morao je da bude težak, nemoguć. Kao svaki novi dan siromašne porodice bez posla i izgleda. Kao svaki izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda, na čijem kraju nikada nema sunca sa zastave kojom se uvek ogrću.

Argentina je bila mnogo bolja od Saudijske Arabije u prvom kolu Mundijala. Dala je tri gola za poluvreme, ali je priznat samo jedan. A onda je u drugom primila dva glupa gola i ostala paralisana od straha. Kao svaki Argentinac koji je makar jednom u životu pomislio da nema izlaza. I napadali su i nastavili da budu bolji protivnik, ali nije htela u gol. Zazivali su sa nebesa i božju ruku i ovozemaljsku božju nogu, nije vredelo.

I već su bili otpisani. Kao onda kada im je svet okrenuo leđa zbog hunte i njene brutalnosti. Kao onda kada su sve krive i ekonomski pokazatelji bili protiv njih. Kao uvek, kada su morali da stisnu zube.

A onda je došlo prvo finale, moralo je tako. Meksiko. Teška utakmica, kakvi su latinoamerički derbiji uvek, ceđenje suve drenovine i dva gola za olakšanje. Još jedan dan je gotov, tri su obroka bila na stolu, knjige su u rancu, računi su plaćeni. Kako? Nije važno. Na silu. Na sreću. Na radost životu. Sutra je novo finale.

I bilo je, protiv Poljske. I opet su Argentinci bili ono što često jesu – bolji. Ali nikada nema prečice. Mesi je šutno dobar penal, Sčensni mu je odbranio. Argentina je napadala, gazila, ali strepeći, osluškujući komentare sa drugog stadiona, osluškujući poljsko srce, osluškujući još jedne večeri, neke teške, sumorne vesti. Ali je ispraćen još jedan dan.

Australija je bila preparirana u još jednom finalu. Nisu imali šanse. Nisu imali ni šansu. Argentina je kontrolisala utakmicu i svi su samo tražili slobodnu komodu da o nju čuknu, za sreću, za ne daj bože. Da ne šutne, recimo, neki Australijanac, pa lopta od bloka skrene u gol. Kao što jeste. Kao što je uvek radila. I onda Argentinci zubima za vazduh brane ono malo što imaju. Bili su poslednji trenuci i svi su izdahnuli teret težak tonu kada je Dibu Martinez odbranio mrtvu šansu. Sutra je, kada se pokupi srča od strepnje i slavlja, novo finale.

Holandiju su još bolje preparirali. Van Gal je vodio svoj mali rat sa najboljim učenikom ideje Johana Krojfa, Argentina je vodila svoj mali rat sa „menotizmom“ u sebi i u holandskom timu. I pobedila ga je. Ali je naravno bilo na ivici žileta i živaca. Naravno da se onda kada su svi kucali u drvo, desila najgluplja moguća stvar – Holandija je iz prve šanse smanjila na 1:2. A onda su svi, držeći se za glavu i bogoradeći – „ovo se samo nama dešava i možda onim Srbima“ – psovali Pecelu što je napravio faul i čitav tim i sudbinu i sreću kada je Holandija izjednačila u 101. minutu. Moralo je tako.

Uzalud su sa neba sazivana i božja ruka i ovozemaljska božja noga, moralo je na penale. Da Dibu opet bude heroj. Da Mesi i njegova banda opet imaju jedan živac, tanak kao mlasačak, više od protivnka.

I opet je bila srča. Samo što se žurka nastavila u još jednoj utakmici biti ili ne biti. Protiv Hrvatske je bilo – biti. Prebili su Vatrene Argentinci, i figurativno i igrački, dali im tri gola i nisu primili nijedan. Moralo je tako, da se tek poneko opusti, a mnoga tetka i baba podseti da se ne valja mnogo smejati, da sutra ne otplačeš.

A onda prvo finale koje upravo to jeste – finale. Francuska je, naravno, bila preparirana. Jer je Argentina, kao i tokom čitavog turnira, bila bolja. Prvo je Mesi pogodio iz penala. Pa Di Marija iz najlepše kontre još od Savićevićevog gola Bajernu u Minhenu 1991. godine. Pa su Francuzi tumarali kao blesavi po terenu i prevrtali su džepove navijači Argentine da vide gde je Mbape i gde im se maler zagubio. Maler su našli, čim se Mbape pojavio.

Naravno da je bilo 1:2 i odmah posle – jer vesti u Argentinu ne dolaze same, sušu uvek prati inflacija, diktaturu uvek prate tragedije – 2:2 i da je Mbape dva puta mlatio rukama od sreće, nabijajući prst u oko svaki put uplašenim Argentincima. Dobro, mora li uvek ovako?

Mora.

Morao je Lautaro Martinez da promaši sve – taj vola u dupe ne može da ubode celo prvenstvo – ali je morao i Mesi da natrči na loptu za 3:2. Samo da svi kucnu u komodu i sve babe ovog sveta upozore da je rano za slavlje. Jer je bilo. Igrač sa brojem četiri rukom blokira loptu u šesnaestercu, tri minuta pred kraj. Het-trik Mbapea. Penali. Moralo je tako.

Da boli svakog trenutka, da izaziva tahikardije, astmatične napade i oštre kontranapade iritabilnog kolona. Da liči na svakodnevicu. Da liči na život običnog Argentinca što mnogo pati da bi se ponekad radovao, najlepše na svetu.

Zato su Argentinci dali svaki penal, a Francuzi promašili dva.

Zato su Argentinci prvaci sveta.

Zbog Lionela, koji je na ovaj turnir došao naoštren, da svima pokaže ono što je već jasno – koliko je dobar. Da se adaptira na sve što se pred njim nađe. Da uvek ima odgovor više od rivala. Da uvek bude potez ispred. O Lionelu Skaloniju, selektoru Argentine pričamo.

Zbog De Paula, zbog Mekalistera, zbog Enca Fernandeza (koji je guran na ovom mestu i kada ga drugi nisu primećivali, prim. aut), zbog ludog Emilijana Dibua Martineza. Zbog svih i svakog. Zbog tima Argentine koji je bio najbolji na ovom prvenstvu. Najbolji tim. Najbolja grupa. Zbog 900 kila mesa što su poneli da roštiljaju između utakmica. Zbog svakog padanja na glavu i krvavih kolena. Zbog kontrole lopte i protivničkih ganglija. Zbog golova i suza.

I zbog njega, najvećeg svih vremena, Dijega Armanda Maradone. Većeg od fudbala, većeg od života, a od večeras većeg i od smrti.

Zbog drugog Lionela – mada će on zauvek ostati prvi – nije moralo ništa. On je svakako najbolji koji je ikada igrao ovu igru i nije morao da postane prvak sveta da to dokazuje. Morao je zbog nečeg većeg od toga. Ovo je bio njegov poslednji ples za istoriju i koreografija čitavog tima u njegovu čast. Ovo je bio prvi ples neke nove Argentine za budućnost i njegova koreografija za neke nove klince što na belu majicu napišu 10, a sve se ostalo podrazumeva. I Rikelme i Ajmar i Mesi i Maradona.

I Argentina.

Moralo je ovako.