Kada je Duda Ivković postao „Legenda Evrolige“, kada je ušao u evropsku „Kuću slavnih“ i na kraju simbolično i spektakularno, oproštajnom utakmicom u Atini, stavio tačku na dugogodišnju uspešnu karijeru, nama u Nedeljniku nije bilo teško da za tu 2017. godinu izaberemo ličnost godine.
Dušan Ivković nam je tada, za Nedeljnik, pričao o svojoj karijeri, od prvog treninga do oproštaja u Atini. Nismo govorili o trofejima i statistici, već o onim manje poznatim i nepoznatim fragmentima iz njegovog života koji ilustruju i upotpunjuju sliku o Dudi Ivkoviću, srpskoj košarci i pomalo o nama.
Ovo je priča patrijarha srpske košarke koji nas je danas napustio.
***
A NEKAD SMO RADILI DVOKORAK IZ MESTA
Kako se nekada igrao basket?
Sećam se prvog treninga u maloj sali, bila je zima davne 1955, imao sam 12 godina. Radili smo dvokorak iz mesta sa loptom i šutirali bez dodavanja. Sećam se te metodologije u vreme kada sam počinjao da igram košarku i ako uporedimo sa onim što se radi danas, vidi se da je košarka od svih sportova najdominantnije napredovala. Fizički pre svega.
Taktička poređenja su nezamisliva. Gledao sam nedavno neke snimke, tu je, recimo, svaki igrač bio zalepljen za svog igrača.
Sigurno je da su danas vrhunski košarkaši, što se tiče njihovih psihofizičkih osobina, daleko na najvišem nivou. Sećam se kada smo radili testiranja u reprezentaciji velike Jugoslavije, sa specijalistima sa zagrebačkog DIF-a, rezultati tih igrača su bili na nivou sprintera. Gledajući superiornog igrača poput Lebrona Džejmsa, čime on dominira? Sigurno su dominantne njegove fizičke sposobnosti, pa posle ide sve ostalo. E tu se razlikuje košarka.
„U POČETKU, NISAM IMAO TRENERSKE AMBICIJE“
Kakva su sećanja na brata Pivu?
Trenerski posao nikada nisam posmatrao striktno kao posao, jer sam radio stvar koju izuzetno volim i u kojoj sam uživao, i uvek sam bio okružen mladim ljudima. Najčešće je bio moj princip da imam na svakom mestu najmanje jednog mladog igrača koji bi se kroz organizovani rad izborio za neku bitnu poziciju u timu.
E sad, što se mene tiče, nisam konkretno razmišljao o tome da ću da budem trener. Više sam bio tu uz burazera Pivu. Kada mi je moj prvi trener Bora Cenić ponudio da uradimo nešto — već sam bio u štabu prvog muškog tima, ali bez trenerskih ambicija, što sada zvuči interesantno — ponudio mi je da napravimo školu košarke, gde bih ja bio odgovoran za starije selekcije kadeta i juniora.
Piva je bio vanserijski talenat. Uvek govorim da je bio vunderkind. Onoliko koliko je dao u odnosu na mogućnosti je zaista minimum. Mogao je više, bilo da se radi o umetnosti, glumi ili da se posvetio bilo kojoj vrsti nauke. Ja sam uz njega bio deo tima. Taj Borin poziv mi je delovao izazovno. I tada sam mislio da nikada kao trener neću da izađem iz zemlje, jer ovde imam sve što mi je potrebno u životu. Ispostavilo se da, ako neko želi da pravi poređenja mene i mog burazera, njegova najveća greška je bila što se nikad nije otisnuo iz Beograda. A imao je grdnih ponuda.
Piva je, dobro se sećam toga, među prvima otišao u Ameriku na studijsko putovanje. Bilo je to jedno duže putovanje 1972. godine. Sećam se da su se tada pojavile velike boginje u Beogradu. Kad je on otišao, ja sam vodio tim. Igrali smo na katoličko Badnje veče sa Zadrom i cela hala nam je skandirala — ne bih ni sad znao kako se to kaže na hrvatskom — „Škopite, škopite“. To znači „boginje“.
Kada se Piva vratio, kao da je došao sa drugog sveta. Naročito ga je impresioniralo što je odmah pored njega u skoro praznom avionu sedeo Džeki Stjuart, čuveni automobilista tog vremena. Mislim da je on osetio to na najbolji način i izvukao najbolje iz svega toga. On je u individualnom radu bio jak, mogao je da napravi, kako se to žargonski kaže, a da se ne shvati pogrešno — od bukve igrača.
Milun Marović se, recimo, pojavio u 20. godini da igra. Zamislite, u 20. godini neko počne da igra!? Ili Milovan Tasić Tasa koji dolazi na Krst, kad se pojavio onako veliki, sve se na Krstu zamračilo, lupa na vrata i dubokim glasom kaže: „Ja sam Milovan Tasić, tražim trenera Pivu.“
Moj prvi samostalni rad bio je vođenje tog juniorskog tima Radničkog. Meni je bila izuzetno draga ta titula iz 1972/73. kada je juniorski tim Radničkog osvajao prvenstvo Jugoslavije. Tu sam radio sve, od iznalaženja termina, jer nismo mogli da računamo na neke ozbiljnije termine koje je tada dodeljivala SOFK-a, preko odlazaka po školama, animiranja nastavnika. Treninge nismo nikad imali pre devet uveče, a svako od njih bi se izborio i da trenira od 9 do 11 uveče, ili kada roditelji odu na godišnji odmor, izborili bi se da ostanu kod svojih baka da bi leti radili individualno.
Ako to mogu da kažem, moj razvojni put je zaista bio najprirodniji. Kao igrač, mislim da sam osećao i prepoznavao igru, ali nisam stigao dotle da se razvijem do vrhunskog igrača. Kao trener sam imao normalan put radeći sa mlađim klupskim selekcijama, preko selekcija u nacionalnom savezu, pa do rada sa seniorskim timovima.
IZMEĐU KIĆE I PRAJE
Kako je bilo trenirati najbolje svetske košarkaše?
Posle tog juniorskog staža, moj prvi samostalni rad je došao u Partizanu, u sezoni kada se već znalo da će Ranko Žeravica da ode u Pulu. U prvoj godini kao pomoćnik, da bih potom preuzeo tim, gde su igrala dva ubedljivo najbolja evropska košarkaša — Kićanović i Dalipagić.
Neko misli da je lako tom treneru da vodi tim sa takvim igračima. Od Kiće i Praje, kada sam bio mlad trener, i svih ostalih igrača koji su dolazili kasnije, imao sam zaista ogromnu sreću da treniram ogroman broj kvalitetnih igrača. Ali njima je uvek trebalo da se ponudi nešto novo da bi se održao autoritet.
Te 1978, kad sam preuzeo tim, to su bile „moje pripreme“, bila je tu kompletna selekcija mladih igrača koje smo doveli iz cele bivše Jugoslavije. Kroz tu selekciju je prošao i današnji ministar Goran Knežević.
Nisam verovatno imao dovoljno autoriteta, ne u odnosu prema igračima, nego prema tadašnjoj upravi koju su činili sposobni ljudi da donesu novac, ljudi odbačeni iz FK Partizan. Tako da nismo postigli, recimo, da Kića i Praja odigraju zajedno.
Oni su bili u stalnoj konkurenciji, bila ona zdrava ili nezdrava. A tu nezdravu konkurenciju su pravili ljudi iz njihovog okruženja kojima je izuzetno bilo stalo da li su u Kićinom ili Prajinom klanu, uz upravu koja nije umela to da sastavi. Verovatno nisam imao drskosti da im kažem: „Slušajte, hajde da sastavimo ovo.“
Dok je Praja bio u vojsci, mi smo sa mladim timom osvojili sve, i duplu krunu i Kup Radivoja Koraća, igrajući nešto što je verovatno bilo najmodernija košarka. I vraća se Praja iz vojske, a Kića se pokupi i on ode u vojsku, a posle toga u Italiju. Ja sam se tako našao i u toj podeli oko tih vanserijskih igrača. Kakva je sreća imati takve igrače, a nisam imao dovoljno iskustva da bih ja to prelomio.
„ENO TI GA ONAJ S BRKOVIMA, SVE VIRI IZA VRATA…“
O odnosu sa igračima…
Sa igračima se nikada nisam družio. Ako je potrebno da obavimo neki razgovor, bilo da igrač ima privatne probleme ili nešto u vezi sa igrom, to se rešava u kancelariji. A noćni izlasci, ja to nikada nisam radio.
Vraćamo se jednom iz Zagreba, dobili smo Cibonu. I pošto je bilo nešto iza ponoći, meni jave drugari, moji Krstaši, pre svega golubari, da će biti u „Jablanici“. U Beogradu, u to vreme, svaki kraj je imao svoju pijačnu kafanu gde su se okupljali seljaci sa pijace, ali i gradski boemi. I čekaju me drugari, kad jedan moj drugar Ćira kaže: „Eno ti ga onaj s brkovima, sve viri iza vrata…“ Kad pogledam, došao Kića. Šta da uradim, kažem: „Uđi, sedi…“
Na kraju, sa svim tim velikim igračima bih ostajao prijatelj. Postojala je jedna „grčka etiketa“. Kazali su tamo — ne zna sa vedetama. Ali bila je velika razlika u tome što sam ja od tih superstarova uvek tražio više. Nema „ko hoće na doručak“, nego svi moraju da dođu na doručak. I svi moraju da dođu na jutarnji trening. Većina trenera je tim superstarovima na neki način povlađivala, a ja sam uvek tražio da daju najviše. To je prosto bio moj odnos prema poslu i prema radu.
„DANAS MI JE SIGURNO ŽAO ŠTO NISAM SARAĐIVAO SA ACOM NIKOLIĆEM“
O „politbirou u klubu“ i odlasku iz Partizana…
Taj Partizan je bio veliki tim. U vreme tih uspešnih sezona, tadašnja uprava želela je da dovede Acu Nikolića za savetnika. I mislim da bi to, objektivno govoreći, znatno doprinelo u mojoj trenerskoj praksi i sazrevanju. Međutim, iz uprave me niko ništa nije pitao. Sećam se jedne scene, u Savezu u Cetinjskoj, Aca je čitao neke novine, a ja sam dao neku izjavu. I on kaže: „Ej, ovo nije baš u redu.“ Kažem, profesore, ja sam trener u Partizanu i ja odlučujem o tome kako će da se radi, a sa mnom zaista niko nije progovorio ni reč.
Što je najgore, u to vreme, mi smo bili na Borskom jezeru te 1980, negde s leta, igrali preferans i pričali. I pitao me je mnogo toga o igri, čak je govorio tim ljudima u klubu: „Povedite računa kako ćete da rešite ovo pitanje, nemojte da izgubite tog trenera.“ Aca je bio izuzetno korektan tu.
Međutim, ti ljudi su mislili valjda da su neki politbiro i da odlučuju o svemu — jedan od njih je vikao: „Šta ti misliš, da ja ništa ne znam, ja čitam Gomeljskog“, i takve stvari. Nikad me niko nije ni pitao o toj saradnji. Pa ko bi to odbio živ? Međutim, to su bili ti moji principi i pošto sam se zamerio tim ljudima, doveli su Rebu Ćorkovića iz Kvarnera, a ja sam tada potpuno neplanirano otišao u solunski Aris.
I danas mi je sigurno žao što nisam imao priliku da sarađujem sa Nikolićem. Možda sam ja jedini iz te generacije tadašnjih jugoslovenskih, a današnjih srpskih trenera, koji nije imao direktnu saradnju sa profesorom Nikolićem. Mnogo puta sam se toga setio, mislim da to nije moja greška, ali jeste bila šteta što nije došlo do te saradnje.
MORAŠ DA SE SKLONIŠ AKO ŽELIŠ DA TE POŠTUJU
O odlasku u Šibenik i dolasku u reprezentaciju…
U trenerskom poslu nije bitno da trener odabere posao po tome gde je najbolji tim ili gde će biti najbolje plaćen. Trener mora da zna da odabere tim gde će moći najviše da dâ. Posle Grčke sam se vratio u Radnički. I te 1984. godine sam ušao u konflikt sa saradnicima u mom dragom klubu gde sam igrao i gde sam počeo kao trener. Kada sam na jednoj konfliktnoj sednici podneo ostavku — a zaista sam želeo da vodim taj Radnički koji je ispao iz lige — došlo je do toga da ne postoje uslovi da se radi.
Isto tako, nije bitno da trener zna da odabere tim koji će da vodi, ali je bitno da zna da odabere trenutak u kom će da ode. I tada, kada sam morao da odem iz Radničkog, to mi je zaista teško palo. Prvi se pojavi Branko Periša i kaže: „Hajde, šjor Duda, dođi u Zadar.“
I skoro se dogovorimo kad dođu dva čoveka iz Šibenika, generalni sekretar Šupe i Bubrić i kažu: „Ako ne dođete, mi smo gotovi.“ Posle svih tih uspeha i rezultata, iskusnih beogradskih igrača koji su igrali tamo, Draženovog odlaska u Cibonu, rekli su da su gotovi. I to me je privuklo.
To je bio prelomni period da bih ja, završavajući u Šibenki, postao selektor jugoslovenske reprezentacije. Ne bih da pominjem te ljude, ali imao sam informacije da je košarkaški Beograd tada bio protiv toga. Međutim, uz podršku Mirka Novosela ja postajem selektor jugoslovenske reprezentacije koja je bila potpuno nova generacija mladih igrača koja je posle otvorila i vrata NBA. To pomeranje iz Beograda u Šibenik je gledajući naš mentalitet imalo dosta uticaja — moraš da se skloniš ako želiš da te poštuju.
CEO TIM NAM JE OTIŠAO U GRAD
Kako je bilo raditi sa Krešimirom Ćosićem…
Kada sam postao selektor, to je bila priča kontinuiteta.
Krešimir Ćosić je za mene nezaboravan veliki čovek i veliki znalac. Ja sam dobro shvatio ulogu pomoćnika u tom timu.
Meni se kasnije, recimo, dešavalo da Jevgenij Pašutin, moj pomoćnik u CSKA koga sam kao kapitena postavio za pomoćnika i pitao ga jednom da li je moguće da su gledali timove protiv kojih treba da igramo i da nemaju nijedan predlog, meni kaže: „A ko vas može da savetuje?“
Ja sam drugačije shvatio taj svoj posao.
Video sam da nešto na tom Svetskom prvenstvu 1986. nije u redu. Izginuo sam u toj reprezentaciji. Igrali smo grupu kvalifikacija na Tenerifama, Santa Kruz de Tenerife. I gledam ja kako igrači „isfuravaju“ napolje, a novinari svuda okolo. Obiđem ja sobe, samo Petranović i Dražen ostali u sobi. Odem kod selektora i kažem: „Krešo, ceo tim nam je otišao u grad.“
„A šta ću in ja“, kaže on, a gledao je neke crtaće.
Kažem: „Krešo, ovo nije dobro.“
Igrači sutra pitaju ko ih je cinkario, a ja kažem: „Stanite, ja sam to uradio. Pa pogledajte ‘Sport’.“
A na naslovnoj strani objavljeno „Dolče vita u Santa Kruz de Tenerife“.
Rekao sam im kako bahato pred novinarima izlaze, misleći da im niko ništa ne može, i pogledajte šta je rezultat.
Ta se reprezentacija istog momenta promenila.
Primili smo one nesretne trojke u polufinalu, to se ponavlja jednom u sto godina.
Ne može se kriviti Krešo, možda pre neki igrači koji su se sakrili, pa je došlo do toga da Divac odigra „preko pola“.
Neposredno posle ukidanja embarga — a to su mi bile najteže godine — igrali smo sa Nemcima neku utakmicu i odlazimo na neki prijem u SIV, čini mi se da je Kontić bio tamo, i razgovarali smo o tome kako je umro Ćosić i da li treba da se organizuje minut ćutanja, kad skoče tamo da ne pominjemo slučajno, jer će publika da zviždi. Čini mi se da je to proturio Rade Petrović da kaže: „Danas je u Baltimoru umro velikan jugoslovenske košarke Krešimir Ćosić.“ Nije se muva čula u sali. A kada je počela himna, bilo je takvo zviždanje da to nije normalno.
Stalno se vraća ta tema da li smo nostalgični i šta je jugonostalgija. U Hrvatskoj se, recimo, plaše svakog pojavljivanja u tom kontekstu. Boža Tanjević je bio i ostao veliki humanitarac. Dok je bio trener Italije, mislim da je bila 1999, došlo je do ideje da okupimo neke naše igrače i da odigramo utakmicu za Krešu. Dođemo tamo, kad nigde nijednog hrvatskog igrača.
A ŠTA ĆE REĆI DRAŽEN
Kako je sastavljan tim u reprezentaciji…
Kada sam postao selektor, trebalo je napraviti određene rezove. Preuzeo sam reprezentaciju kojoj je zviždala cela Evropa, zaista smo bili omraženi.
Sastavljam ekipu za olimpijsku 1988. godinu i sa spiska izostavljam Acu Petrovića i Gorana Grbovića.
Imali smo Stručni savet u Zagrebu i na diskusiji Novosel mi kaže: „Ovaj ti je Aco kak Korbalan“, bio je taj igrač iz Reala, on je spreman da uđe sa klupe da smiri tim. A Grbović je, kaže, najbolje krilo u Evropi.
Ja sam im rekao tada da smo trenutno reprezentacija kojoj cela Evropa zviždi i ne prihvata nas i da je to stvar u kojoj ja preuzimam odgovornost.
A Novosel će na to: „A šta će Dražen da kaže?“ Ne mogu ja sad da pripremam Dražena šta će da kaže.
Međutim, dešava se da se spisak ne objavljuje. Skinuo sam te igrače, predao spisak, ali ne objavljuje se tri-četiri dana.
Zovem Žarka Varajića koji je tada bio predsednik Stručnog saveta i kažem: „Crnogorac, šta je bilo? Ako nećete da objavite spisak, slobodno kažite i tražite drugog trenera.“
Aco Petrović je otišao u Skavolini, odigrao odličnu sezonu, Grbović jeste odličan igrač, ali rekao sam im, ja iza toga imam i Kukoča i Paspalja, i hoću da napravim nešto novo. I tako je i bilo.
ŽELJKO OBRADOVIĆ
Koliko je za srpsku košarku značajan trenutak kada Željko Obradović selektoru Ivkoviću kaže da ne putuje na EP?
Uključio sam ga u reprezentaciju u 28. godini pred Olimpijske igre. Imao je veliku posvećenost. On je toliko vezan za teren, to je neodvojiva veza. Znao sam da mi je trebalo da uvedem nekog iskusnijeg igrača u tu reprezentaciju, jer su ovi bili previše mladi. Dalipagić, Radovanović, Duško Ivanović, ali izbor je pao na Željka.
Kad je došao na aerodrom i kada mi je rekao da ne putuje i da postaje trener, od srca sam mu poželeo sreću. Sigurno da je bio potreban reprezentaciji.
Nisam mogao da pretpostavim da će sve da ide ovim tokom, počevši od Kiće koji je to prelomio sa dosta hrabrosti, pa do nemerljivog trenutka što se tiče Partizana i te 1992. godine, Kupa šampiona bez domaćeg terena.
„ŠTA JE, PURGERI, SEDITE NA PIĆE…“
Koliko je „zaboleo“ hrvatski silazak sa postolja 1995. u Atini
Posle sankcija, ja nisam održavao prevelike kontakte. Poslednje susrete sam imao sa Rađom u Atini i Kukočem u Trevizu, i zaista kao da se nikada nismo ni odvajali. A to Evropsko prvenstvo 1995. bilo je direktno vezano za političku direktivu.
Čuli smo u svlačionici Stojka Vrankovića kako kaže: „Sad je momenat da napustimo postolje.“ Bili su u svlačionici pored nas. Ali ne bi to Stojko rekao bez političke direktive.
Meni je to bilo smešno. Sama ta Atina 1995. i čuveni balkon, o tome sam mnogo puta govorio, uspostavili smo to u vrlo teškim uslovima.
Završava se utakmica, mi smo u hotelu „Karavel“. Napravljena je tako napeta atmosfera koju je formirao Košarkaški savez Grčke. Dva puta smo ih pobedili.
Posle utakmice dolazi mi žena, gotovo prebijena u publici, posle sveg tog proglašenja.
Ostanemo mi prisebni i naravno, te noći nema spavanja.
Ostali smo Kića, Željko, Vesko Barović i još neko društvo, sedimo kod tog šanka u „Karavelu“, već takoreći sviće. I vidimo hrvatsku ekipu kako gotovo na prstima idu, valjda su imali rani avion.
Kažem ja: „Šta je, bre, purgeri, dođite ovamo na piće, šta se šunjate…“ Niko se nije javio.
„BUDI SPREMAN DA SUTRA POTPIŠEŠ UGOVOR“
Kako su tekli pregovori sa Denverom
Našli smo se na jednoj zajedničkoj večeri u Njujorku. Pošalju oni meni i kartu za prvu klasu, a nisam tako inače putovao. I dolazi Kiki Vandevej, generalni menadžer Denvera u to vreme i sa mnom Bil Dafi, jedan moćni menadžer.
To je bilo sve samo ne zajednička večera.
Voleo sam inače da igram karte, preferans naročito, a poker ponekad.
Ali nisam voleo prljave karte. Znao sam da prepoznam to.
Miloša Milutinovića, koji je verovatno bio najveći talenat kad smo bili velesila u fudbalu, ovde na Krstu su uhvatili mangupi „u makaze“, i da on i sat, i sve što ima, a na kraju mu uzmu i zimac, zimski kaput. I tad je dobio onu upalu pluća.
Sve to u Njujorku je ličilo na „umakazivanje“.
Poveo Vandevej nekoliko trenera skauta, koji su mi stalno postavljali pitanja, direktno iz košarke. Šta ako je tajm-aut na tri sekunde, kako bih reagovao u odbrani, kako u napadu.
Kad smo završili, meni Bil Dafi kaže: „Budi spreman da sutra potpišeš ugovor.“
Ja sam njima rekao da znam da kao trener ne mogu ovde da reagujem kao što reagujem u Evropi, i ja ne postavljam nikakve velike uslove. Tražio sam da u prvoj godini to bude srednja plata, da bude ugovor na tri godine, a da bih ušao u kompletan sistem da prve godine budem savetnik, a druge dve glavni trener. Sve je to bilo dogovoreno.
Međutim, Denver i fudbalski klub iz LA vodile su neke dve sestre i rekli su mi da je sad odmor i da treba da se srede neki detalji.
Rekao sam: „Vodite računa, ja sam u Nici zakazao sastanak sa ljudima iz CSKA.“
Bio sam siguran, pošto mi je ovaj rekao da budem spreman da potpišem ugovor.
Nisam hteo da ih zivkam telefonom. Onog momenta kada sam u Nici potpisao da idem u CSKA, nije prošlo par dana, kad se javljaju da pošalju kartu da dođem u Ameriku na predstavljanje.
Ja im kažem: „Ljudi, izvinite, ali ja sam potpisao ugovor sa CSKA.“ Verujem, znajući Ruse, koliko sam ih upoznao za pet godina rada tamo, da sam im rekao da mi je ovo životna šansa i da želim da idem, da bismo mogli da se dogovorimo. Međutim, ispoštovao sam dogovor i taj svoj potpis.
Kada se prave poređenja u načinu rada, zaista deluje da tamo može da se uživa u poslu. Ali nisam se nikada pokajao.
Osetio sam tu atmosferu, ali NBA nije bio tad u ovolikom zamahu kao sada.
REPREZENTACIJA JE NEŠTO DRUGO
O pravilu da nema povratka u bivši klub…
Ne mogu da kažem da je to trenerska filozofija, ali imao sam pravilo — dva puta u istom klubu.
Drugo je reprezentacija, mada sam ja i 1995. rekao „nikada više“. Ali došlo je 2007. do onih razgovora i Komisije u kojoj su bili Bora Stanković, Kapičić, Danilović, Čović… i kažu da samo ja mogu da preuzmem.
Došli su iz Olimpijakosa i ja se nalazim sa njima u mom stanu. Bila je 2010. godina, obavimo razgovor bez ikakvih menadžera, ja sam uvek direktno razgovarao. Malo je bilo nezgodno, oni su sa budžetom koji je išao čak do 35 miliona, ali sa igračima poput Čildresa, Kleize, Papalukasa, svi sa neke plate od tri do četiri miliona pali na 6.700.000 budžeta, a od toga Spanulis ima 2.400.000.
I bilo je teško napraviti dobar tim i atmosferu.
Ne verujem u sudbinu, ali kao da je Bog pogledao da se ja posle 15 godina vraćam u klub koji nije osvojio ništa u međuvremenu i da mi tada osvajamo prvenstvo Evrope i prvenstvo Grčke, i to protiv Panatinaikosa koji je vodio Željko. To su bile vrlo kvalitetne utakmice koje i dan-danas analiziraju treneri.
Kada sam prekršio svoje nepisano pravilo — koje sam postavio sam sebi, a niko mi nije rekao da bi to trebalo da bude tako — ispalo je da je to bio dobar izbor.
To finale je bilo vrlo neobično, CSKA je igrao sa Kirilenkom koji je došao da bi osvojio tu Evroligu i sam razvoj utakmice je bio nešto nesvakidašnje. Verujem da smo igrali u tim sastavima 100 utakmica, teško da bismo dobili dve.
Pre odlaska u Olimpijakos, došao sam u Savez i razgovarao sa Draganom Kapičićem, i rekao sam mu da mi se pojavila ta ponuda.
Na stranu to što mi deset meseci ništa nije bilo isplaćeno, to nikada nije bila tema.
Kad god sam radio u klubu, za reprezentaciju sam radio volonterski. To, naravno, ne znači da to treba da bude pravilo. Kad radiš ozbiljan i odgovoran posao, loše je da to ima prizvuk amaterizma i volonterizma, da se ne shvati da se ja zalažem za to. Možda je to bila i moja greška.
Njegov jedini odgovor je bio: „Majstore, ja to nikad ne bih odbio.“
Otišao sam u Olimpijakos i nastavio da vodim reprezentaciju na Svetskom prvenstvu 2010. godine, gde smo igrali vrlo ozbiljnu košarku.
Polazimo mi na put na to Svetsko prvenstvo, a ja kažem tadašnjem generalnom sekretaru KSS-a Gavriloviću: „Nemoj ovo da se širi, ali molim te da ti i predsednik ne dolazite na treninge.“ Uz sve poštovanje, ali da se ne pojavljuju pred timom. I oni su to ispoštovali. Važno je napraviti razliku šta je tim, a šta su ljudi koji brinu o timu.
ČOVEK KOJI PLAĆA, MISLI DA MOŽE I DA VREĐA
O „poslednjem poslu“ u Efes Pilsenu
U Efes Pilsenu je bio predsednik koji je često držao telefon u rukama i voleo je da šalje poruke. I poslao je on meni poruku sa direktnim uvredama. Ja mu kažem: „Predsedniče, kao javna ličnost ja sam podložan kritici, ali morate da napravite razliku šta je kritika, a šta je vređanje.“ On odgovara: „Nije uvreda, ako ti se ne sviđa, možeš da ideš.“
Ja prenesem jednom od prijatelja da mu neko elegantno kaže da posle svega ovoga nije takva atmosfera da bi on trebalo da dolazi u svlačionicu.
Njegov odgovor je bio takav da na poslednjoj utakmici gde mi osvajamo prvenstvo Turske, meni prilazi generalni menadžer i kaže da je predsednik javio da ako ne pobedimo nisam više trener.
Ali rekao mi je da to ne pominjem igračima, jer nije zvanično, a možda će se promeniti. Ne, ne… to je zvanično. I posle utakmice kažem: „Momci, hvala vam na saradnji, ja od danas ne vodim ovaj tim.“
Meni je on bio drag čovek do tog momenta. Taj čovek koji plaća, misli da može i da vređa. Ali ne može.
PRIJATELJI, HVALA
O oproštaju u Atini…
Što se tiče oproštajne utakmice, ona je sticajem okolnosti organizovana u Atini i to je uspelo zahvaljujući, verujem, i na neki način našem delu medija koji je to prenosio, a najviše dragim ljudima sa kojima sam proveo vek i postizao košarkaške rezultate.
Po mom mišlenju, glavno merilo da je neko vrhunski trener ne bi trebalo da bude samo to da je osvojio mnogo trofeja. Bilo je nemerljivo mnogo trenera koji nikada nisu osvajali titulu, ali su radili izvanredno. Jedan američki trener, rekli su mu kako je izvanredno radio ove godine, da je osvojio koledž prvenstvo, a on kaže: „Verujte, radio sam uvek isto sa velikom ljubavlju i posvećenošću, ali ova generacija je bila daleko najbolja.“
Najveća zasluga i slava za rezultat pripada igrača. Kao na filmu ili u predstavi, nije baš da je reditelj taj koji će da iskoči iznad predstave.
Što se tiče same oproštajne utakmice, nikada kod mene nije bilo sete i tuge da toga neće da bude više.
Doneo sam odluku, iako su neki mislili, a i ja to mislim, da sam mogao da radim i dalje.
Međutim, radeći do 73. godine, računam da je došao trenutak da pronađem vremena za druge stvari.
To nije bila utakmica, to je bio skup mnogo igrača i jednog tima koji mi je možda ostao u najdražim sećanjima, a to je Olimpijakos. Celu boju toj predstavi dali su moji veliki prijatelji koji su prisustvovali tome.
Tagovi
