Možda će izgledati mrzovoljno. Možda će neku utakmicu odigrati i loše. Ali će uvek biti alternativa koju svi volimo: Miroslav Raduljica, novi lider srpskih košarkaša

„Stisnuo je obarač baš kad su drevni monstrumi skočili na njega. Nije pokleknuo, ni kad ga je prekrio smrad hladnog i beskrvnog daha. Nikada nije bio ovako snažan. U životu je bio najsrećniji kao skitnica. Sreću nije spoznao kao sveštenik, već kao Kalahan od drumova. Znao je da će uskoro moći da se vrati tom načinu života. Bilo mu je drago zbog toga.“

Stiven King piše tako da volite da ga čitate, a opet oporo tako da vam utrnu usne. Tako je stvorio serijal „Mračna kula“. Njegovi su heroji „blistavi i strašni“. Ovo je priča o jednom od njegovih heroja, čiji je Stiven King heroj.

Miroslav Raduljica je novi kapiten košarkaške reprezentacije Srbije.

Niko nije potvrdio, a mnogi su uzgred spomenuli da bi tako moglo da bude, dok su žalili sudbinu tima koji će igrati bez svog daleko najtalentovanijeg igrača.

Međutim, novi lider je tu, blistav u svojoj specifičnosti i strašan ako se ne zagledate dobro.

„Čovek u crnom bežao je kroz pustinju, a revolveraš ga je pratio.“

Tako možemo opisati čitavu karijeru Miroslava Raduljice. Jedan od najtalentovanijih košarkaša svoje generacije nikada nije ostvario domete koji su mu učitani. Čak ne izgleda ni kao da je srećan dok igra, pa se „sakrio“ u Kinu.

Osim u dresu reprezentacije Srbije.

Malo je igrača koji su toliko dobri u dresu nacionalnog tima, kakva god da im je klupska sezona, kao što je krakati centar duge brade. On je i slikom i tonom i interesovanjima i stilom alternativa. Tačno ono što je srpska košarka u svetskim okvirima, to je Miroslav Raduljica za svet u kojem živi.

Kada su svi košarku igrali na nivou inspiracije i improvizacije naša reprezentacija je imala sistem zahvaljujući profesoru Nikoliću. Kada su svi počeli da igraju „sistemsku“, strogo ustrojenu košarku, Jugosloveni, Srbi, ko god je nosio dres reprezentacije, gajio je vic u sebi.

U danima i godinama u kojima svet postaje sve hermetičniji postoji čovek se otvara svetu. Govori između 10 i 160 jezika, koristi oba pisma, čita knjige, voli Harlije… Zvuči kao ćale najboljeg drugara, omiljeni penzioner u kraju kod kojeg svi dolaze da im ispriča zanimljivu priču iz mladosti.

Miroslav Raduljica je od strane kvazistručnjaka i košarkaški penzionisan. Gurnuli su mu oni što znaju bolje od trijumvirata Duda-Kari-Željko, tablu sa šahom pod mišku i hleb za golubove u šaku. Ali su se prevarili. Živopisna iskustva i košarkaška inteligencija srpskog centra još uvek neće služiti kao građa za zanimljive poluistinite anegdote. On je i dalje tu, spreman da stvori neke nove uspomene.

I možda će izgledati mrzovoljno. Možda bi (sigurno čak) voleo da igra „četvorku“ a ne „peticu“. Možda će neku utakmicu odigrati i loše. Ali će uvek biti alternativa koju svi volimo. Onda kad recimo naiđe neka neočekivana lopta, pa je Raduljica preko glave, potpuno nehajno, o tablu ubaci u koš. I nasmeje se.

U tim retkim trenucima, ljubitelj Stivena Kinga, tetovaža, jezika i motora, ne izgleda sumorno i nezadovoljno. I samo zbog tog trenutka vredi gledati Miroslava Raduljicu.

Kada pogodi težak poluhorog, kada namesti najtvrđi blok na svetu, pokupi ofanzivni skok i pogodi ključno slobodno bacanje dok misli o ko zna čemu – to je samo bonus.

Društveno „neprilagođeni“ revolveraš, košarkaška skitnica, jedan od najtalentovanijih košarkaša svoje generacije na svetu. Novi kapiten košarkaške reprezentacije Srbije, Miroslav Raduljica.