Niti je Kosovo više država posle svega, niti je manje nezavisno, samo deluje da je sve teže mesto za život.
Protekla 2022. godina završena je podizanjem borbene gotovosti srpske vojske zbog bezbednosne situacije na Kosovu, a nova godina počela je ranjavanjem srpskih mladića iz Štrpca na Badnji dan, tek da nas podseti da nema tog dana ni praznika, nema tog broja na kalendaru koji otkucava leta gospodnja, a koji će makar zamirisati na normalizaciju života na Kosovu i Metohiji, kada je već ono što se u diplomatskom govoru naziva „političkim rešenjem“ kilometrima daleko, mada ne bi trebalo zanemariti ni tvrdnje onih koji kažu da se ta razdaljina meri u miljama.
Kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u obraćanju javnosti posle najnovije epizode nove sezone serijala kosovske krize primetio kako ga zbog ranjavanja srpskih mladića na Kosovu niko od zvaničnika nije zvao, a da je zbog slučaja Rade Trajković „dobio 11 poruka ambasadora“, možda je izrekao i suštinu svake „obrade“ i analize problema koji nastane na Kosovu i Metohiji. Na stranu što je ovo korišćeno za obračun sa političkim protivnikom (u ovom slučaju Rada Trajković) i zbog kontinuiranog prikazivanja da je Srbija generalno pod strašnim pritiskom koja god da se tema otvori, dakle kada se to stavi na stranu, ako su strani ambasadori i zvali predsednika Srbije zbog zadržavanja Rade Trajković na administrativnom prelazu sa KiM prema centralnoj Srbiji (ne bi čudilo da jesu), onda su ga zvali zbog nečega što su institucije Srbije učinile.
Ako ga niko nije zvao zbog nečega što se dogodilo kod Štrpca, na jugu Kosova i Metohije, to je zato što to nije u delokrugu tih ambasadora, pod pretpostavkom da se radi o zvaničnicima i ambasadorima zapadnih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. Jer, ako te zemlje posmatraju Kosovo kao nezavisnu državu, onda se iz njihove perspektive predsednik Srbije ili bilo koja institucija u Srbiji nemaju šta pitati za pokušaj ubistva na Kosovu, pa i ako su žrtve pripadnici srpske nacionalnosti. Naravno, tako bi bilo da su Srbija i Kosovo dve susedne države, što one svakako nisu. Kritike iz Srbije prema Zapadu za licemerje koje se mogu svakodnevno čuti zasnivaju se upravo na ovoj diskrepanci u tumačenjima situacije na terenu, što sve dosadašnje koncepcije koje se zasnivaju na potki „razumemo se da se ne razumemo“ čine sve manje održivim. Jer ove situacije pokazuju da nema razumevanja o nerazumevanju.
Kosovo je za većinu zapadnih država, a nije pogrešno reći ni za Zapad kao globalnopolitički blok – nezavisna država, a ono što političkom Beogradu daje višak manevarskog prostora jeste zapravo to što aktuelni premijer Kosova Aljbin Kurti nije previše omiljena figura na tom Zapadu, pre svega kada je reč o Americi koja u svojim rukama suštinski drži pitanje bezbednosti na Kosovu. Taj prostor je svakako daleko manji od poželjnog, i daleko od toga da je mogao da dovede do bilo kakvog drugog osim negativnog odgovora KFOR-a na zahtev o povratku određenog broja srpskih vojnika na KiM, a na osnovu Rezolucije 1244. I pre nego što je poslat zahtev, javnost je pripremljena da će odgovor biti negativan, ali kako je to još uoči Nove godine predsednik Srbije objasnio, zahtev smo poslali kako ne bi mogli da nam kažu da nismo to tražili.
Diplomatija po principu „možda ne koristi, ali i ne škodi“ i nije loša dok god se dešava nešto što smanjuje mogućnost da dođe do ozbiljnijih sukoba, a nema sumnje da je serija događaja iz decembra, još od hapšenja bivšeg policajca KPS Dejana Pantića zbog čega su Srbi podigli barikade, pa preko podizanja stanja borbene gotovosti vojske u Srbiji, do ranjavanja srpskih mladića na Badnji dan, zaista više nego plodno tle za izazivanje „sukoba širih razmera“.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 12. JANUARA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO JE NA NSTORE.RS
