Maja Lalević Piščević godinu dana je iz najvećeg grada na svetu pisala kolumnu za Nedeljnik. O onome što je tamo videla i o onome što drugi nisu; o susretima, ljudima, događajima, o nevidljivoj Americi i gradu koji nećete videti na Instagramu. Godinu dana kasnije, njene kolumne sabrane su u knjigu „Tamo je ovde“ (Laguna). Neke su blago dorađene ali svaka se čita kao kratka priča. Malo o Njujorku, malo o Maji, ali najviše o Beogradu, porodici i ljubavi.
„Nismo mi isti ljudi ovde i tamo. Gde god da je to tamo. Promeni ti se čulo ukusa, sve se promeni. Možda i nismo rođeni da se izmeštamo, premeštamo. Možda su ljudi kao drveće, koje pušta korenje. Treba svuda da ideš, sve da vidiš, ali ako nisi gde treba da budeš, malo si kao podrezana ruža. Počneš da veneš posle nekog trenutka“, ispričala je Maja za Nedeljnik.
Čitaoci su reagovali na emocije u njenim tekstovima.
„Ima jedan citat, navodno Tolstoja, koji sam nedavno pročitala. Cela književnost, čitava literatura može da se svede na dve priče: čovek dolazi iz grada i stranac stiže u grad. A ja sam te uloge igrala dvostruko. Prvo sam otišla odavde i tamo bila stranac. Onda mi je to postao dom, pa sam se vratila, i onda na neki način bila ovde stranac“, rekla je Maja.
Ceo intervju sa Majom Lalević Piščević, o emigraciji, onima bez kuće i bez doma, o prijateljima, o Beogradu, Srbiji, Americi, Njujorku, Trampu, čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. aprila. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.
Tagovi
