Dok čekam autobus koji kao da nikada neće doći, u kraju u kom ne živim, spazim psa, matoru uličarku koja leži ispred zgrade. Ispod nje je tanki dušek prekriven ćebetom, očigledno je domaća i dobrodošla. Kučka iz kraja. Debela je i seda, izgleda kao da ima sto godina. Mirno spava pa joj se ne obraćam, iako imam tendenciju da popričam sa svakim psom i svakom mačkom koju sretnem na ulici. Ne deluje ni gladno ni žedno. Opružena je celim telom na dušeku, što znači da je opuštena, što dalje znači da je ovde niko ne dira. Ovo je njeno mesto.
Danas takvih mesta nema mnogo. Ljudi su kivni na svoj život pa se istresaju na lutalice. Ne vole sebe pa ne vole ni životinje. To je moje mišljenje i moja tolerancija prema takvim ljudima je nepostojeća. Dok pravim male krugove oko stanice, ne bih li ubila dosadu, primetim da pas ustaje, tromo i bez žurbe, isteže se cela, u pozi ‘pas koji gleda dole’ a zatim proteže jednu pa drugu nogu. Gleda oko sebe, kao da joj je dužnost da svako malo osmotri šta se zbiva okolo, da li je sve na svom mestu. Javim joj se, sad kad je već ustala, ali ona me samo usputno pogleda, blago zamahne repom pa nastavi svoju smotru. Ona ima vremena napretek ali ipak ima svoje obaveze.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 28. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 637
Tagovi
