Pre nešto više od dva meseca, Laburistička partija nanela je konzervativcima na parlamentarnim izborima u Velikoj Britaniji jedan od najžešćih poraza u istoriji. Laburistički partijski tim dobrim delom je zaslužan za tako ubedljivu pobedu; uspeo je da uspostavi efikasnu komunikaciju s građanima, inovativne digitalne izlaze, da dopre do svakog birača. Kohezivna, ujedinjujuća kampanja donela je rezultate.
Gardijan zato postavlja pitanje da li bi Kamala Haris mogla da se posluži Starmerovim „receptom“ i na taj način u novembru izvojuje pobedu nad Donaldom Trampom?
Ne tako davno, pre samo tri godine, laburisti su doživeli ogroman neuspeh na dopunskim izborima u Hartlpulu. Kir Starmer je potom Labursitičku partiju ponovo počeo da približava radnicima (delu biračkog tela koje je tradicionalno uporište laburista), ali se i dalje mučio s tim kako da stranku načini inkluzivnijom i da privuče veći broj birača. Morao je da se potrudi da dopre do glasača koji su bili presudni za pobedu Torijevaca. Ti su glasači uglavnom bili bivši glasači Laburističke partije, razočarani i rezignirani njenom politikom, ali ih je Starmer, stavljanjem fokusa na ekonomske probleme (od problema stanovanja do nezaposlenosti), vratio u laburističko krilo.
Rešavanje sličnih problema, kao su radna mesta i stanovanje, pomoglo bi i Harisovoj, prema pisanju Gardijana, da pridobije neodlučne američke birače srednje klase, od kojih se mnogi suočavaju sa sličnim ekonomskim pritiscima.
Laburisti su se potrudili da saznaju što je više moguće o ovim biračima i da ta saznanja primene na sve aspekte kampanje. Bili su patriotski nastrojeni, bili su orijentisani na porodicu, obećavali su da će pokušati da se izbore s visokim cenama i troškovima. Starmer, koji i sam potiče iz radničke porodice koja zna šta znači krpiti kraj s krajem, poistovetio se s glasačima i pokušao da ih razume.
Iako ankete Harisovoj trenutno daju bolje izglede u američkoj predsedničkoj trci, daleko od toga da je pitanje novog predsednika SAD-a odlučeno. Harisova bi zato, prema pisanju Gardijana, mogla da pokuša da se posluži sličnom taktikom kojom se poslužio i njen britanski kolega Starmer. Da sasluša ljude i procesuira njihove probleme (koji su, vredi napomenuti, slični kao i u Velikoj Britaniji, i koji se takođe kreću u rasponu od stambene politike do malih primanja nedovoljnih za podmirivanje osnovnih životnih potreba), pa da im nakon toga, naravno, ponudi i rešenja za iste.
Zbog toga mora da se identifikuje sa najnezadovoljnijim i najosetljivijim delom biračkog tela, neodlučnim glasačima srednje klase koji će sasvim sigurno na kraju predstavljati jezičak na vagi.
Harisova, baš kao i Starmer, u tom smislu ima jednu ogromnu prednost: ona takođe potiče iz srednjih slojeva, i njeno odrastanje u porodici srednje klase i razumevanje ekonomske borbe daju joj jedinstvenu vezu sa američkom radničkom klasom. Vezu o kojoj Donald Tramp može samo da sanja.
Tagovi
