Jednog dana 2017. blindirani crni BMV se zaustavio ispred sedišta Vagner grupe u Sankt Peterburgu. Unutra je zavladala tišina kada se pročulo da je stigao Jevgenij Prigožin, glavni čovek, pišu Vijesti.
Prigožin je ušao u jednu od konferencijskih sala gde se održavao sastanak. Bio je markantna pojava: muškarac jake građe, obrijane glave u srednjim 50-im, okružen telohraniteljima. Ali mnogi njegovi zaposleni ga nikada nisu sreli. Vagner grupa – privatna vojna kompanija u zemlji u kojoj su takve organizacije navodno bile ilegalne – zvanično nije postojala. Prigožin je toliko izbegavao da privlači pažnju da ga jedan mlađi rukovodilac koji je tog dana prisustvovao sastanku nije prepoznao. Prema rečima bivšeg zaposlenog koji je bio svedok te scene, mladić je ustao da se predstavi. Prigožin je samo zurio u njega. Zatim ga je uhvatio za rukav jakne, izveo ga u hodnik i snažno udario pesnicom u lice.
Malo je Rusa koji danas ne bi prepoznali Prigožina. Grupa Vagner je postala najpoznatija svetska plaćenička snaga, a njen vođa, više od bilo kog generala, je lice ruskog rata u Ukrajini. Prigožin objavljuje ratoborna saopštenja na mrežama Telegram i VKontakte, suprotstavlja se vojnom establišmentu, pružajući Rusima retki uvid u borbu za kontrolu. Iako izgleda da nije uspeo u pokušaju da zameni ministra odbrane Sergeja Šojgua, on je i dalje moćan politički akter, delom zahvaljujući ogromnom broju pratilaca Vagnera na društvenim mrežama.
Uprkos Prigožinovoj zloglasnosti, njegova uloga u strukturama moći Kremlja ostaje nejasna – možda tako odgovara Vladimiru Putinu. Neki mladi Rusi vide Prigožina kao heroja kojeg su izdali korupcija i nekompetentnost u vojnom establišmentu. Drugi misle da je on gangster kojem se posrećilo, ili da je instrument bezbednosnih službi, koji bi mogao biti odbačen kada više ne bude služio svrsi. Malo ko veruje da bi on mogao da uzurpira Putina. Ni Prigožin ne govori o budućim ambicijama, ali sve je verovatnije da će on biti važan igrač u budućnosti svoje zemlje ako preživi bodeže i otrove svojih neprijatelja u ruskoj eliti.
Jevgenij Viktorovič Prigožin rođen je 1961. i imao je onoliko dobar početak u životu koliko je Sovjetski Savez mogao da ponudi. Pohađao je 62. Sportski internat u Lenjingradu, uglednu instituciju koja je redovno proizvodila olimpijce. Prema dokumentu za koji hakeri tvrde da su ga ukrali od Prigožinovih advokata, on bi možda bio profesionalni skijaš da se nije povredio.
Umesto toga, on je svoj prvi javni trag ostavio kao kriminalac. Prigožin je 1979, kada je imao 18, osuđen na dve godine uslovne kazne zbog krađe. U tom periodu je počinio niz provala. U Lenjingradu iz sovjetskog doba nije bilo mnogo toga vrednog krađe. U februaru 1980. Prigožin je sa saučesnikom provalio u stan i ukrao vazu, držač za salvete i šest čaša za vino.
Manji prekršaji vodili su ka brutalnijim. Prigožin i njegovi prijatelji su jedne večeri izašli da proslave krađu 250 rubalja od čoveka koga su namamili u mračnu uličicu. Prigožin je, prema svedočenju jednog člana bande, primetio na ulici mladu ženu u “lepom” kaputu. Pošli su za njom i jedan od njih joj je tražio cigaretu. Dok je otvarala torbu, Prigožin ju je zgrabio s leđa za vrat i počeo da je davi. Pokušala je da vrisne, ali on ju je jače stegao. Onesvestila se i srušila na zemlju. Jedan od pljačkaša joj je uzeo čizme, a Prigožin joj je otkinuo zlatne minđuše. Sud ga je kaznio sa 13 godina zatvora. Tek je bio napunio 20 godina.
Sovjetski zatvori su bili nemilosrdna mesta. Laura Pjaćentini, kriminolog koja je živela među zatvorenicima kada se zemlja otvorila nakon pada komunizma, kaže da je taj sistem bio posvećen “nemilosrdnoj potrazi za krajnje brutalnim, groznim, duboko nehumanim nasiljem”. Zatvorenici su bili smešteni u barakama od 50 do 100 ljudi.
Prigožin je oslobođen 1990, kada se bližio tridesetoj. Kaže da je njegov novi život počeo prodajom hot-dogova u Lenjingradu. “Zarađivao sam 1000 dolara mesečno. Bila su to brda rubalja, toliko da je mojoj majci bilo teško da izbroji”, rekao je za jedne novine. Brzo je napustio brzu hranu radi gastronomije. Jedan od njegovih restorana nalazio se u podrumima u Sankt Peterburgu, a drugi je bio na preuređenom rečnom brodu.
Prigožin kaže da je do uspeha došao napornim radom. Ali drugi veruju da tu ima još nešto. Mihail Hodorkovski, bivši oligarh kojeg je Putin zatvorio 2005, tvrdi da su organizovani kriminal i restoranska scena u Sankt Peterburgu bili isprepleteni. Dva Prigožinova partnera u restoranskom poslu posedovala su kazino, i teško da nije sretao mafijaše u ovom miljeu: Sankt Peterburg je, kaže Hodorkovski, bio kao “ruski Čikago”. Članovi Prigožinovog kruga sećaju se dana kada je zamenik gradonačelnika odgovoran, između ostalog, za kazina, večerao u jednom od njegovih restorana. Zvao se Vladimir Putin.
Sa Putinovim usponom na vlast napredovao je i Prigožin. Nakon što je Putin postao predsednik 2000, Prigožin je postao omiljeni ugostitelj na velikim državnim događajima, zbog čega je dobio nadimak “Putinov kuvar”. Ta uloga mu je donela bliskost sa najmoćnijim čovekom u zemlji, da ne pominjemo razne svetske lidere.
Putin, politički novajlija kada je došao na vlast, koristio je raskošne bankete da impresionira druge šefove država. To nije bio lak zadatak za Prigožina, koji je morao da se bori sa nestašicama hrane i užasnom reputacijom ruske kuhinje. Sastavljao je elegantne menije od tradicionalnih sastojaka. Kada je Džordž V. Buš bio u gradu, Prigožin je poslužio astrahanski paradajz i balzamiko sirće, rakove sa marmeladom i prženi gavun sa repom i mladim tikvicama (Buš je jeo biftek).
Prigožinova veština u organizovanju velikih događaja učinila ga je neprocenjivim za vladu koja se oslanjala na manipulisanje spoljašnjim izgledom. Raskošnost njegovih scenografija ponekad se graničila sa satirom. Prema procurelim mejlovima, na rođendanskoj večeri Sergeja Ivanova, šefa predsedničke administracije, gostima je ponuđeno “meso somalijskog noja, krokodil, siva ajkula i pirana”. (Putin je jeo biftek.)
Njegov položaj je zahtevao veliko poverenje. U Rusiji postoji duga tradicija političkog trovanja. Jedan bivši američki obaveštajac je rekao da je uloga zvaničnog kuvara važnija u Kremlju nego bilo gde na Zapadu: “Zaista morate verovati svom ličnom kuvaru. To je vrlo važno.” Putin je to znao bolje od bilo koga – njegov deda je bio Staljinov lični kuvar.
Prigožin je dobio ugovore da snabdevanju hranom škole, zatvore i celu rusku vojsku. Tako je navodno stekao bogatstvo. Što je još važnije, sačuvao je Putinovo poverenje.
Vrlo mali broj plaćenika Vagnera razgovara sa medijima. Jedan koji je bio voljan je Marat Gabidulin, veteran koji kaže da je zvanične oružane snage Rusije napustio 1993. Gabidulin se borio da se skrasi u civilnom životu nakon što je napustio padobrance. Pokušao je da radi kao telohranitelj, ali je upucao jednog sibirskog mafijaša, zbog čega je osuđen na tri godine zatvora. Stari drug iz vojske mu je rekao za grupu Vagner i on se prijavio. Prvo je služio u Ukrajini, gde je 2014. izbio sukob između vlade i proruskih separatista na istoku, a zatim u Siriji, gde je Rusija podržavala režim Bašara al Asada.
Gabidulin kaže da je 2016. učestvovao u vatrenom obračunu sa grupom džihadista u blizini Palmire u Siriji. Nije čuo eksploziju koja ga je bacila u vazduh. Sve mu se zamutilo, osećao je samo bol od desetina komada gelera koji su mu iskidali meso. Proveo je dva meseca u komi u bolnici. Kada se probudio, još ošamućen, neko mu je dao telefon. “Jevgenij Viktorovič je”. Bilo je to, rekao je Gabidulin, “kao poziv od boga”. Prigožin mu je rekao da će Vagner platiti kakvo god lečenje mu je potrebno. Obećao je Gabidulinu medalju i udoban kancelarijski posao. Prigožin je svoje borce smatrao drugovima.
Kako je Prigožin od kuvara postao nešto poput vojnog komandanta, ostaje nejasno. Gabidulin kaže da je u ranim danima Vagner grupa bila poznata kao Kompanija i da je raspoređivala plaćenike širom sveta od Krima do Sirije i od Libije do Konga. U Centralnoafričkoj Republici, Vagnerovi “instruktori” su pomagali vladi tokom građanskog rata.
Tokom 2014. i 2015, muškarci iz grupe su služili u Ukrajini kao “vojnici duhovi” – trupe u uniformi bez identifikacionih oznaka. Upali su na teritoriju pod kontrolom ukrajinskih snaga, vršili diverzantske misije i uzimali “taoce”. Njihov posao je bio da ujedine suprotstavljene naoružane separatističke grupe pod jednu komandu. Kasnije su kružile glasine da je Vagner grupa organizovala smrt nekoliko separatističkih komandanata koji su pravili probleme.
Pošto se oporavio, Gabidulin se pridružio Prigožinovom štabu kao njegov lični pomoćnik, čime je dobio uvid u funkcionisanje organizacije. Izveštavanje medija u to vreme sugerisalo je da prihod Vagnera potiče od kontrole sirijskih naftnih bušotina i rafinerija. Ali Gabidulin to odbacuje tvrdeći da je sirijska naftna industrija bila “zarđala”, u “stanju kolapsa”. On je rekao da Vagner nije zarađivao nikakav novac i da Prigožin nikada nije plaćao porez. Gabidulin tvrdi da je država prebacila sredstva za plaćanje operacija koje je Kremlj zahtevao.
Po Gabidulinovoj računici, Vagner je na vrhuncu angažmana u Siriji 2017. potrošio 175 miliona dolara, uključujući 25 miliona dolara za penzije porodicama poginulih plaćenika. Prigožin je mogao da nabavi tenkove, oklopna vozila, raketne bacače i malokalibarsko oružje.
Iako neki veruju da je Prigožin samo marioneta Kremlja, izgleda da je imao određenu slobodu da deluje na sopstvenu inicijativu. Prema Gabidulinu, u februaru 2018. Prigožin je sam odlučio da pošalje svoje ljude da zauzmu naftne bušotine na teritoriji pod kontrolom Kurda. Prigožin nije shvatio da američke specijalne snage deluju u toj oblasti, što je veliki neuspeh obaveštajnih službi. Kada su Amerikanci videli da plaćenici upadaju, kontaktirali su rusko ministarstvo odbrane, želeći da se uvere da neće započeti svetski rat ako odbiju napad. Rusi su uveravali Amerikance da u tom području nemaju nikoga. Amerikanci su bombardovali Vagnerove vojnike i, prema Gabidulinovoj proceni, poginulo ih je više od 100.
Rusija je u februaru 2022. napala Ukrajinu. U početku se činilo da Vagner grupa nije imala ulogu u “specijalnoj vojnoj operaciji”. U stvari, Prigožinovi plaćenici su bili toliko upadljivo odsutni u ranim danima rata da su počele da kruže teorije o tome zašto ih tamo nema. Prema Hodorkovskom, Putin je zapravo naredio Vagner grupi da ubije ukrajinskog lidera Volodimira Zelenskog na samom početku invazije. Hodorkovski je sada opoziciona ličnost i prikuplja obavještajne podatke o režimu iz svoje baze u Londonu. On kaže da su Prigožinovi rivali u bezbednosnom establišmentu poslali dojavu Ukrajincima. Operacija se navodno završila tako sramotno da je Prigožin pao u nemilost. (Hodorkovski nije hteo da kaže kako to zna.)
Uloga Vagnera je razjašnjena u septembru 2022, kada se na Tviteru pojavio snimak Prigožina u dvorištu jednog zatvora kako sakuplja regrute. Stotine ljudi je stajalo oko njega dok im je govorio “Bog i Alah mogu da vas izvuku odavde – u kovčegu. Ja mogu da vas izvučem odavde žive”. Trebalo je samo da se bore za Vagner u Ukrajini. Mahao je obećanjem kojem mnogi nisu mogli da odole: “Nećete se vratiti u zatvor ni pod kojim okolnostima. Dao im je pet minuta da odluče da li da prihvate njegovu ponudu ili ne.
Do tog trenutka, Prigožin je tužio novinare koji su sugerisali da ima bilo kakav odnos sa Vagnerom. Sada je otvoreno govorio o tome. Ubrzo, jedva da je prošao dan bez njegove izjave ili video-snimka na društvenim mrežama na kojima se je često bio u punoj borbenoj opremi blizu linije fronta. Otvorio je novo sedište u Sankt Peterburgu.
Zatvorenici koji su se prijavili su upozoreni: “Oni koji stignu (na front) i prvog dana kažu da to nije mesto za njih, obeležavamo kao dezertere i streljamo ih”. Vagner je objavio snimak bivšeg zatvorenika Jevgenija Nužina koji je oslobođen 24-godišnje kazne za ubistvo da bi se borio u Ukrajini. Dezertirao je, ali je uhvaćen. Nužin je na snimku prikazan u mračnom podrumu, glava mu je bila prilepljena za zid od cigle, zatim su mu mozak razbili maljem – metodom izvršenja koja je postala Vagnerov zaštitni znak. Prigožin je snimak nazvao “odličnim rediteljskim radom”. Posetio je Vagnerovu jedinicu da im pokloni malj na kome je ugravirano “Za ubijanje zečeva”, što znači oni koji su pobegli od borbe.
Britansko ministarstvo odbrane kaže da je u Ukrajini u jednom trenutku bilo oko 50.000 “vagnerovaca”, od kojih su četiri od pet bili bivši zatvorenici. Prigožin je bio odlučan da stekne slavu samo za Vagner. U januaru je objavio da su njegovi “muzičari” zauzeli grad Soledar, u istočnoj Ukrajini. “Želim da istaknem da u napadu na Soledar nije učestvovala nijedna jedinica osim Vagnerovih boraca. (To nije bilo tačno. Tamo se borila i ruska vojska.)
Moskva sada vrvi od spekulacija o Prigožinovim političkim ambicijama. Afirmisao se kao šoumen i provokator. Kada je Evropski parlament kritikovao Vagner, on im je poslao kutiju za violinu, u aluziji na njegov “orkestar”. Unutra je bio čekić poprskan crvenom bojom – ili je to bila krv? On kaže da će se kandidovati za predsednika – Ukrajine.
Gabidulin sumnja da njegov stari šef ne želi najvišu funkciju u svojoj zemlji. “Predsednik Rusije je odgovoran za sve, sve greške, sve neuspehe”, kaže Gabidulin. Umesto toga, on misli da bi Prigožin želeo da zauzme mesto koje je ostalo upražnjeno nakon prošlogodišnje smrti Vladimira Žirinovskog, ultranacionalističkog političara koji je delovao kao kritičar režima. “To je veoma udobno mesto. On ne mora da se nosi sa bilo kakvim problemima, ali može otvoreno da govori… zarađujući novac od svog statusa.”
I Fioni Hil, nekadašnjoj službenici zaduženoj za rusku politiku u američkom Savetu za nacionalnu bezbednost, privlačna je teorija da je politički korisno za Putina da mu se desnica suprotstavlja: na taj načiin deluje razumno u poređenju sa njom. Ona veruje da ova kalkulacija stoji iza nedavnog niza članaka u ruskoj štampi u kojima se pominje mogućnost da Prigožin postane predsednik. To takođe može objasniti zašto su njegove naizgled nepromišljene tirade protiv Kremlja ostale nekažnjene. Prigožin je, kaže Hil, “definitivno usavršio bombastičnost” i lako bi mogao da uđe u ulogu babaroge koju je igrao Žirinovski.
Fiona Hil ima intrigantan pogled na dinamiku moći između Putina i njegovog osuđenika-kuvara: ona misli da je jedan od razloga što predsednik drži Prigožina tako blizu taj da izgleda žestoko zbog povezanosti sa njim, što je slika za kojom jako žudi. Kada je Hil istraživala Putinovu biografiju pre nekoliko godina, posumnjala je da sve priče koje čine lično predanje ruskog lidera – raspušteni klinac koji se tuče u dvorištu svog stambenog bloka u Lenjingradu, njegova KGB procena ličnosti da je patio od “smanjenog osećaja opasnosti” – potiču od samog Putina.
“Ponekad se pitam koliko je Putin zaista čvrst”, kaže ona. “On je nabijene građe, ali fizički nije zastrašujući”. Možda Prigožin pomišlja da njegov šef nije toliko moćan kao što se pretvara da jeste. Možda, kaže Hil, gleda Putina i pita se: “Zašto ne ja?”
Tagovi
