Iako je sam Donald Tramp nedosledan, neki od njegovih saradnika daju jasne naznake.
Džon Bolton, Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost u periodu od 2018. do 2019. godine, ima jednostavan savet za sve koji pokušavaju da razumeju spoljnopolitičku filozofiju bivšeg predsednika: nemojte se truditi.
Bolton, koji je inače u sukobu sa Trampom, kaže da bivši predsednik nema dosledne principe, već njime vladaju raspoloženje, ljutnja i opsednutost njegoim imidžom, piše magazin The Economist u velikoj analizi.
Tramp bi mogao da zapreti i Severnoj Koreji „vatrom i besom“ i da održi dva prijateljska samita sa Kim Džong Unom. Mogao bi, da na primer, sa njim razgovara o napuštanju NATO alijanse, a zatim o ojačanju njenog istočnog bloka.
Trenutni Trampovi pomoćnici kažu da je „Amerika na prvom mestu“ savršeno koherentna ideologija, koja nikada nije pravilno usvojena zbog opstruktivnih savetnika poput Boltona i neisnih pristalica bivšeg predsednika.
Fred Fleitz iz America First Policy Institute – Trampističkog istraživačkog centra, kaže da „zaboravljamo koliko su stvari bile dobre kada je Tramp bio na vlasti“.
„Nije bilo velikih ratova, bilo je četiri mirovna sporazuma između Izraela i arapskih država, uspešnog uspostavljanja pregovaranja o sporazumu o slobodnoj trgovini naftom sa Kanadom i Meksikom i delimičnog trgovinskog sporazuma sa Kinom — da ne spominjemo nisku inflaciju i manje propusnu južnu granicu. Ako Tramp povrati Belu kuću, on će povratiti i stvari koje je Džo Bajden promenio“, kažu Trampisti.
Prema njihovim rečima „sadašnja vlast u SAD podstakla je rusku invaziju na Ukrajinu, Hamasov napad na Izrael i kinesko maltretiranje Tajvana„, ali će „pukom snagom karaktera, Tramp vratiti Amerikancima moć, odvratiti neprijatelje i nametnuti red“, dodaju iz ovog istarživačkog centra.
I obožavaoci i kritičari Trampa, međutim, bore se da predvide konkretne politike koje bi Tramp mogao da usvoji, i ne može se reći da je to baš lak posao.
Čak i njemu bliski priznaju da, sve dok ne bude seo za sto sa Vladimirom Putinom, Si Đinpingom ili princom Muhamedom bin Salmanom – možda i sam ne zna šta želi da radi.
Ipak, i kritičari i istinski podržavaoci tvrde da moramo da pogledamo suprotstavljene ideologije njegovih savetnika, kako bismo razumeli šta bi Tramp mogao da uradi širom sveta.
Republikanci su se sada podelili na najmanje tri različite škole spoljne politike. Bar nekoliko članova svake grupe će sigurno imati sluha za Trampa ako ponovo postane predsednik. Tamo gde su sve ove grupe usklađene, relativno je lako predvideti politiku. Tamo gde su u sukobu jedni sa drugima, ili sa Trampovim impulsima, očekuju se nestalne politike.
Primasti, naslednici Ronalda Regana, žele da sačuvaju američku globalnu hegemoniju. Oni uključuju ljude koji su suprotstavljeni Trampu i koji su u velikoj meri stavljeni po strani unutar konzervativnog pokreta. Takođe, iz užeg kruga Trampa izbačeni su ljudi kao što su Džon Keli, njegov bivši šef kabineta, Džejms Matis i Mark Esper, obojica bivši sekretari odbrane, i Bolton i još jedan bivši savetnik za nacionalnu bezbednost.
Neki Reganovci su ipak ostali na strani Trampa, klanjajući mu se i, potiskujući svoja uverenja kada je to potrebno. Među njima su Majk Pompeo i Robert O’Brajen, poslednji Trampov državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost. Njih dvojica mogli bi da dobiju velike poslove u drugom mandatu, ako do njega dođe. U Senatu Marko Rubio, Lindzi Grem i Tom Koton ostaju za.
Sa druge strane su raspoređeni „sputnici“, slični nekadašnjim izolacionistima. Oni veruju da Amerika ne treba da pokušava da kontroliše svet, već da se fokusira na probleme kod kuće, posebno na granici sa Meksikom.
Otvoreni izolacionisti, kao što je Vivek Ramsvami, koji se kandidovao za republikansku predsedničku nominaciju, verovatno su manjina u partijskoj eliti. Ali sve više privlače pažnju republikanskog biračkog tela.
Čikaški savet za spoljne poslove otkriva da većina republikanaca – posebno najvatrenijih pristalica Trampa – misli da bi Amerika trebalo da se drži podalje od svetskih poslova.
Između primasista i suzdržanih stoje oni koji daju prioritet, koji žele da Amerika čini manje u Evropi i na Bliskom istoku kako bi se suprotstavila Kini.
Elbridž Kolbi, bivši zvaničnik Pentagona za vreme Trampa, tvrdi da većina Amerikanaca nije spremna da plaća za ulaganje u odbranu koje je potrebno da bi se sačuvao primat Amerike. Kolbi obično dodaje da Amerikanci nisu voljni ni da Aziju ustupe Kini. Umesto toga, Amerika mora da prilagodi prioritete, baš kao što je imperijalna Britanija resetovala odnose sa Francuskom i Japanom da bi se suočila sa Nemačkom u usponu na prelazu iz 20. veka.
Skeptici se pitaju da li je naglasak na Kini zaista samo prikriveni izolacionizam. Da li bi oni koji čak ne žele da se posredno sukobe sa Rusijom u Ukrajini zaista bili spremni da vode rat sa Kinom oko Tajvana?
Tramp nadmašuje sve tri grupe. Zauzdanici ga vide kao jednog od svojih. On deli njihovu želju za redukovanjem vojne obaveze, posebno kada je u pitanju Bliski istok.
Tramp ima i dosta primastičkih momenata. On, recimo, veruje u jake vojne snage, i ponavlja Reganov poziv na „mir kroz snagu“. Bombardovao je Siriju zbog upotrebe hemijskog oružja i naredio atentat na Kasema Sulejmanija, koji je koordinirao stranim milicijama koje deluju kao zastupnici Irana. A kao predsednik posvetio je mnogo više pažnje Kini nego Evropi ili Bliskom istoku.
Delimično, razlog tome može biti to što Tramp o spoljnim poslovima razmišlja u poslovnom smislu, kao o izvoru dobiti i gubitka. On veruje da su trgovinski deficiti rezultat „nepoštenih“ praksi.
Tramp je za vreme svog predsednikovanja, pre susreta sa liderom neke strane zemlje umeo da pita svoje saradnike: „Kakav je trgovinski deficit?“
Trampova administracija verovatno ne bi obnovila Ugovor o novom startu, delom zato što je Rusija odustala od mnogih njegovih odredbi i zato što Kina ubrzano širi svoje zalihe.
Manje je verovatno da će maga republikanci Rusiju smatrati „neprijateljem“ od onih koji nisu maga. Senat, u kojem primasti i dalje vladaju, nedavno je usvojio dvopartijski zakon o pružanju veće vojne pomoći Ukrajini (kao i Izraelu i Tajvanu). Ali Predstavnički dom, gde tipovi maga imaju veći uticaj, mesecima je blokirao pomoć.
Oni tvrde da Amerika prvo mora da usvoji stroga pravila migracije na svojoj južnoj granici.
Kao rezultat toga, ukrajinske snage kojima nedostaje municija su pod pritiskom. Tramp izražava zabrinutost zbog krvoprolića i obećava da će rešiti sukob za jedan dan. Kako?
General Kejt Kelog koji se razmatra kao mogući savetnik za nacionalnu bezbednost u potencijalnoj Trampovoj administraciji, zalaže se za pristup šargarepe i štapa. Reći Ukrajini da će izgubiti američku podršku ako odbije da pregovara o sporazumu i upozoriti Rusiju da će Amerika Ukrajini dati više i bolje oružje ako Kremlj ne pristane na razumne uslove.
Drugi, poput Viktora Orbana, mađarskog premijera i miljenika američkih ultrakonzervativaca, misle da bi Tramp jednostavno napustio Ukrajinui uskratio joj pomoć. U svakom slučaju, primasti sami neće imati moć da održe nastavak pomoći Bajdenove administracije.
Osim Ukrajine, Tramp kaže da neće braniti „delinkventne“ saveznike SAD u NATO – one koji ne troše najmanje 2 odsto BDP-a na odbranu. „Ohrabrio bih Ruse da rade šta god dođavola žele“, rekao je jednom prilikom Tramp.
Bolton i Esper čak smatraju da bi Tramp mogao u potpunosti da napusti NATO. Rubio odbacuje tu mogućnost.
Tagovi
