Može li srpska desnica da se zakači na evropski voz?

Politička scena Evrope i sveta podseća na nagluvog starca koji se sav iskrivio udesno da čuje rezultate tombole, a nedavna pobeda Gerta Vildersa i njegove ultradesničarske Partije za slobodu na parlamentarnim izborima u Holandiji samo je deo dugoročnog talasa i njegova logička posledica.

Kako je Vilders i sam rekao, šta god na kraju bilo sa formiranjem holandske vlade, posle ovog rezultata, njegovu PPV i njega više niko ne može da ignoriše. Jednako je nemoguće ignorisati ozbiljan uzlet desničarskih partija i lidera širom Evrope i sveta. Ultradesničar Havijer Milei nedavno je postao novi predsednik Argentine, na predsedničkim izborima u Francuskoj prošle godine desničarska kandidatkinja Marin Le Pen osvojila je oko deset odsto glasova više glasova nego 2017. godine, krajnje desničarski i ultranacionalistički Vox letos je po broju glasova postao treća po snazi partija u Španiji, primetan je i uspon AfD-a koji koketira sa užasnim nemačkim nasleđem, dok su u zemljama poput Italije ili Mađarske desničari već uveliko na vlasti. Samo je ambalaža drugačija.

Prema rečima istoričara i bivšeg diplomate Milana St. Protića, ovakva sveopšta ekspanzija desnice nije nikakvo iznenađenje, ali je veoma bitno napraviti razliku između političkih konteksta Južne Amerike i Evrope, kao i desničarskih partija koje u tim različitim kontekstima obitavaju.

„U Južnoj Americi imate tradiciju ekstremnih političkih opcija – i desničarskih i levičarskih. Nema umerenih političkih opcija“, kaže Milan St. Protić za Nedeljnik.

„Tokom čitavog 20. veka, a sada taj trend vidimo i u 21. veku, Evropa odgovara na svaku veću krizu okretanjem ekstremnim političkim opcijama. Pogledajte tridesete godine 20. veka i videćete veliki broj vojnih autokratija, desničarskih vojnih hunti, rast nacističko-fašističkih pokreta u mnogim zemljama sa dugom demokratskom tradicijom, a posle rata imate komunizam kao ekstremni odgovor na krizu dobrog dela Evrope. Čitav kontinent je u kontinuiranoj krizi još od 2008. godine. Prvo ekonomska kriza, pa krize na Bliskom istoku koje su direktno uticale na Evropu, pa migrantska kriza, pa koronavirus, pa sada ova dva rata… I šta je odgovor Evrope? Okretanje ekstremizmu. Zašto desni ekstremizam? Zato što ljudi vide da je u Evropi, u velikom broju zemalja, vrlo aktivna zajednica imigranata koji nisu integrisani u društva u kojima žive. Oni nisu došli tu da participiraju u demokratskim procesima evropskih zemalja. I pitanje je da li bi im to bilo omogućeno. Oni su došli da prežive, da rade, onako kako su njihovi preci dolazili kada su ih evropske zemlje dovlačile kao jeftinu radnu snagu. Još kada se desi poneki teroristički napad i prikaz ekstremizma, ljudi se odlučuju da se grupišu na drugom polu, a drugi pol su desničarske partije.“

Kao posebnu vremensku tačku od koje je uzlet desničarskih stranaka u Evropi dodatno intenziviran, a upravo u skladu sa pričom o reakcijama na krizu, profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Vučićević ističe 2008. godinu. Kada su se na svetsku ekonomsku krizu nadovezale sve ostale, stanje šoka među građanima Evrope bilo je kontinuirano.

„Moguće je da je na to uticala i pojava društvenih mreža koja je onda olakšala komunikaciju sa građanima i širenje poluekstremnih ideja koje su onda pojačale taj kritički šok i dovele do postepenog jačanja desnih partija u Evropi“, objašnjava Vučićević za Nedeljnik.

Različiti politički teoretičari, iako se slažu u tome da je ključni faktor u razvoju desničarskih pokreta i ideja strah, ističu da postoji i vrednosni pokretač za njihovo jačanje. Profesor Milo Lompar u tom kontekstu, za Nedeljnik objašnjava uticaj „amerikanizacije Evrope“ na političko tržište Starog kontinenta.

„To je odsjaj duboke krize evropskih društava. Američka dominacija u Evropi teško da može u dogledno vreme biti uzdrmana. Da su evropska društva u odmicanju od svojih tradicija, to je očigledno. Ali pitanje je koliko su sadašnja pokolenja spremna da promene hedonističku kulturu u kojoj su rođena i u kojoj žive. Bez te promene, teško da bilo kakva ‘desnica’ može nešto strukturno promeniti“, objašnjava Lompar i pravi poveznicu između evropskih političkih trendova i srpskog političkog konteksta.

„Kod nas nema nikakvih stranaka od značaja za takvo kretanje. Jer, dok je evropsko stanje svesti kriza, srpsko stanje svesti je čista agonija. To nije beznačajna razlika.“

Razlike između desnice u Evropi i kod nas

Kako je postizborna procedura i postupak formiranja vlade u Holandiji komplikovan – a pre svega zbog radikalnih stavova koje Vilders propagira – potencijalno formiranje koalicije sa njim na čelu deluje kao daleko rešenje do koga možda neće ni doći. Ipak, važno je analizirati put kojim je PPV prošao. Vilders i njegova stranka napravili su nekoliko važnih koraka na putu ka ovom rezultatu. Animirali su i sačuvali one birače koji su im 2021. ukazali poverenje. To znači da su ostali dosledni u svojim radikalnim stavovima i da su se ponašali destruktivno onako kako se – školski – od ekstremne desnice to i očekuje. Drugo, uspeli su da animiraju pasivan deo biračkog tela koji sa njima deli ideologiju. Prosto – učinili su da njihovi istomišljenici poveruju da je moguće da takve ideje i ljudi koji ih propagiraju zaista dođu do važnih funkcija u politici. Treće, i jednako važno, ukrupnili su podršku koju su imale druge desničarske partije, ujedinivši ih svojom proaktivnošću oko svojih ideja.

Ipak, postoje značajne razlike u kontekstu, idejama, fokusu i strukturi birača koju „gađa“ evropska desnica i desnica u Srbiji.

Docent na Fakultetu političkih nauka Stefan Surlić za Nedeljnik kaže da je moguće prepoznati distinkciju između različitih nacionalnih konteksta i u Evropi, ali da evropska desnica ima ključne zajedničke teme.

„To su strah od migranata, islamofobija, posledice recesije i inflacije, kao i spoljnopolitičke teme poput rata u Ukrajini i izraelsko-palestinski sukob. Neke od ovih stranaka imaju i jak anti-EU narativ ali se on uglavnom svodi na zalaganje za korenite reforme unutar Unije“, objašnjava Surlić.

Srpska desnica, međutim, ne može se poistovetiti, iz objektivnih razloga, sa nekim od tih tema.

„Zbog minornog broja migranata ne počiva na antimigrantskim osećanjima koja dominiraju u evropskom prostoru. Ipak, zajednički im je stav da je nacija ugrožena i da bi je trebalo braniti, kao i evroskepticizam koji se ogleda u odbacivanju zajedničkih institucija EU. Evropska unija se u ovom čitanju prepoznaje kao pretnja po nacionalne institucije i demokratiju. U kontekstu Srbije, anti-EU stav je pojačan uverenjem da većina zemalja članica EU ugrožava teritorijalni integritet Srbije priznavanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.“

Osim što fokus tema kojima se bavi srpska desnica ne može biti jednak temama koje su u fokusu evropske desnice – upravo zbog važnosti pitanja Kosova i Metohije – razlikuje se i struktura birača kojima se obraćaju.

„I kod nas, a i u Jugoslaviji, desnica je uspela u jednom trenutku da pokupi one slojeve stanovništva koji su dugo, decenijama, u drugom delu dvadesetog veka glasali uglavnom za levičarske partije. To su uglavnom srednji i niži slojevi, radnici, gde se levica na prelazu dva veka nije snašla da odgovori na potrebe koje su ljudi imali. Desnica je preuzela veliki deo birača koji su ranije glasali za levičarske partije“, kaže profesor Vučićević i ističe da osim Kosova i Metohije, u poslednje vreme raste još jedna krupna društvenopolitička tema.

„U poslednjih godinu i po dana to je rast cena, jer su, osim nacionalnih tema, u fokusu desničarskih birača i ekonomske teme. Ako je vama za rešavanje ili nerešavanje statusa Kosova ključni partner Rusija, a nema ko drugi da bude, onda to otežava i iz ugla birača i partija da se okrenu ka zapadnoevropskoj desnici i da u njoj traže partnera. Naravno, postoje i neke teme kod birača desnice koje se u većoj meri preklapaju sa desnim zapadnoevropskim partijama. Recimo, glasači desnih partija su za prestanak subvencionisanja stranih kompanija, i za razvoj domaće privrede i poljoprivrede, to jeste negde ideja suverenizma, dakle važnost nacionalnih država i nacionalnih institucija“, objašnjava Vučićević.

Iskusniji profesori vide još značajnije razlike između srpske i evropske desnice. Taj stav potkrepljuju direktnom kritikom. Za Milana St. Protića nisu problem razlike u temama koje su u fokusu, već pristup ključnim temama desničarske politike u Srbiji.

„Kod nas su sve desničarske partije naslonjene na osnove politike Slobodana Miloševića“, objašnjava Protić. „Njima je svima u fokusu Kosovo i Metohija i priča o celovitosti Srbije, mantre o međunarodnom pravu i sve ono na šta smo već navikli. Od tog fokusa oni kao logičnu posledicu izvlače i svoj stav prema Rusiji. Sledstveno tome i stav prema Evropskoj uniji i sve druge važne političke odrednice. Abortus i slična pitanja, za njih su samo ikebana.“

Profesor Milo Lompar odlazi i korak dalje, detaljno analizirajući srpsko političko tržište i ono što na njemu, po logici ili bez logike stvari, pripada levici i desnici.

„Usled istorijskog nasleđa kod nas se nacionalna orijentacija po automatizmu povezuje sa političkom desnicom“, kaže on. „Nijedna ‘levičarska’ partija kod nas ne dovodi u pitanje zapadnu (američku) kolonijalizaciju zemlje, ne sme reč da kaže protiv dominacije finansijskog kapitala. Jedina značajna podela bila bi na stranke koje teže što potpunijem ispunjavanju kolonijalnih naloga i one koje bi da očuvaju tragove suverenosti u zemlji. Suverenistička orijentacija bila bi oznaka evroskeptičkih partija koje se odnekud poistovećuju sa ‘desnicom’. Ako usvojimo takvo razmišljanje, onda ispada da su levičarske stranke nužno kolaboracionističke. U suštini, nacionalne stranke pokrivaju dve trećine biračkog sveta. Da bi se taj svet mogao upotrebiti protiv srpskih nacionalnih interesa, stvoren je simulakrum na kojem počiva Vučić–Brnabić režim; deklarativno nacionalan, on je potpuno u službi zapadnih (američkih) interesa. Kako to postaje sve očiglednije, realno je pretpostaviti da je nacionalna opozicija – u potpuno neregularnim izbornim uslovima, na koje su svi pristali – mogla računati na oko 15 odsto glasova. Da se ta brojka ne bi u tako krupnom iznosu pojavila u Narodnoj skupštini, pristupljeno je razdvajanju stranaka koje bi je mogle činiti, sa idejom da mnoge ostanu ispod cenzusa i njihovi glasovi se priključe vladajućim strankama.“

Šta o tom talasu misli naša desnica?

U srpskoj politici, još od crnogorskih izbora na kojima je prvi put posle tri decenije DPS poražen, često se govorilo o „crnogorskom modelu“ više različitih političkih kolona. Tako je, kako i Lompar tvrdi, jednu kolonu trebalo da čine sve „nacionalno orijentisane“ stranke. O tome se govorilo više puta, pa i pred ove vanredne parlamentarne izbore.

Prema informacijama Nedeljnika, osnova saradnje je lako dogovorena, ali je „zapelo“ na pitanju potencijalne buduće saradnje i koja je donja granica principa ispod kojih neke stranke ne mogu da idu. Tako je odlučeno da desničarske partije nastupe na izborima 17. decembra sa više različitih lista – Narodna stranka kao predstavnik desnog centra na jednoj, Dveri i Zavetnici na drugoj, a Novi DSS i NADA na trećoj izbornoj listi.

U skladu sa pozicijama na desnom spektru, nijansirana su i tumačenja onoga što se događa u Evropi sa desnicom i kako bi, ako bi uopšte trebalo, srpska desnica mogla da zajaše taj talas pozitivnih rezultata.

Potpredsednik Narodne stranke Siniša Kovačević za Nedeljnik kaže da njegova stranka ne želi da zabranjuje Kuran, zatvara džamije i proteruje migrante, već da je to stranka „prosvećene desnice“ čiji je jedan od političkih pogleda na svet smešten u definiciju koju daje Ostrovski – „talenat je osećaj za meru“.

„Eksplozija desnice je proizvod političkog činjenja stranaka centra i levice, koje su bile apsolutno spremne na negaciju i samonegaciju i evropskog i političkog i rasnog i kulturološkog modela, neumerenog prihvatanja američkih diktata i kad su politika i LGBT+ prava u pitanju, i potpunog razaranja i destrukcije modela porodice na kome je Evropa, pored svog hrišćanskog identiteta, podignuta i sagrađena. Niti želimo niti možemo da se pridružujemo ovom političkom cunamiju, Srbija još nije integrisana u evropski politički prostor, van smo tih politički spojenih sudova, ali nas kao stranku čija je konzervativistička poetika javno i definisana i deklarisana, uspon nekih od ovih stranaka raduje“, kaže Siniša Kovačević.

Lider pokreta Dveri, koji je za Nedeljnik govorio u ime koalicije tog pokreta i stranke Zavetnici, Boško Obradović, istakao je da Srbija i srpska desnica uopšte ne moraju da jure taj evropski talas.

„U vrednosnom smislu, mi ga odavno predvodimo“, kaže Obradović. „Mi smo čuvari izgubljene Evrope. Imamo dobru saradnju sa najvažnijim političkim subjektima novog evropskog konzervativnog talasa: od Nemačke, preko Francuske, Holandije, Belgije, Portugalije, ali i Mađarske, Rumunije… Dveri su svuda dobrodošle, baš kao i naši prijatelji iz Evrope u Beograd. Posebno je važno što sve veći broj njih daje podršku očuvanju suverenosti i teritorijalnog integriteta Srbije na KiM. Mi se sa novom, pravom Evropom odlično razumemo i već dajemo doprinos kreiranju jedne Evrope nacija kao saveza otadžbina koji će biti na korist svih evropskih naroda i država. Srbija će u takvoj Evropi koja se vraća sebi imati mesto koje zaslužuje, kao stari evropski i hrišćanski narod.“

Sa druge strane, lider koalicije NADA na parlamentarnim izborima, Miloš Jovanović, vrlo je oprezan prema efektima dobrih desničarskih rezultata u anketama i na izborima širom Starog kontinenta.

„Na prvi pogled desnica jeste jača, pa čak i ono što bi mejnstrim mediji nazvali ekstremnom desnicom, a to ima svoje logičko objašnjenje u otklonu od postmodernizma, globalizacije, koje promoviše i sama EU i zapadna civilizacija“, objašnjava Jovanović i dodaje da je drugi važan faktor imigrantska politika i kako kaže „menjanje identiteta evropskih nacija“.

„Međutim, ne treba do kraja dati značaj tim trenutnim rezultatima. Oni jesu važni, ali ih treba relativizovati i sagledati objektivnu sliku – recimo, Nacionalni front se prilično promenio od vremena Žan-Marija Le Pena, koji je bio poznat po antisemitskim ispadima, i tada je to bila i donekle antisemitska stranka, a danas je to stranka koja defiluje za podršku Izraelu, a pre par dana su prisustvovali skupu protiv antisemitizma u Parizu. Dobro je što se Nacionalni front normalizovao, što se ne bavi negacijom Holokausta, a što se tiče njihovih ostalih pitanja, izgubili su dosta od svoje oštrine i razblažili svoju politiku po pitanju NATO-a, izlaska iz EU, vraćanja na franak. Ima tu puno normalizacije desnih stranaka, ali naravno imate i jačanje AfD-a u Nemačkoj, imamo i Holandiju. Skeptičan sam prema budućnosti Evrope i članica EU da li zaista mogu da se odupru ozbiljnoj civilizacijskoj transformaciji za koju verujem da je negativna, i koja je barem na srednji rok nepovratna.“

Glavna tema: Kosovo i Metohija

Ako i nisu do kraja saglasni oko toga u koliko kolona bi trebalo da se izađe na izbore i oko toga da li bi trebalo juriti evropski desničarski talas i uspon, postoji tema oko koje bez dileme sve nacionalno orijentisane stranke uvek mogu da se slože. Kosovo i Metohija je matematički, a suštinski najveći i najvažniji zajednički sadržalac njihovih politika. Da i oko svih drugih tema imaju nesuglasice, kada se postavi pitanje statusa Kosova i Metohije, postoji jasno političko, nacionalno i identitetsko saglasje.

Jovanović za Nedeljnik kaže da to saglasje ne bi smelo da postoji samo na desnom spektru srpske politike, ali da je nažalost tako.

„Kosovo i Metohija ne bi trebalo da bude pitanje kojim se bavi samo desnica, to bi trebalo da bude pitanje koje ujedinjuje ceo narod i celokupnu političku elitu. To je pitanje teritorijalne celovitosti. Nijedna država se ne miri sa cepanjem sopstvene teritorije. U Velikoj Britaniji imali su konsenzus kada su u pitanju bila Folklandska ostrva. Odbrana državne teritorije nije pitanje desnice, a deo u kojem je desnica osetljivija na pitanje Kosova i Metohije, jeste pitanje nacionalnog identiteta. Desnica je osetljivija na ta pitanja nego levičarske stranke, ali niko ne bi trebalo da dozvoli otcepljenje državne teritorije jer to je protivpravno i protivustavno“, kaže Jovanović.

Na pitanje i poređenje da je tema Kosova i Metohije za srpsku desnicu ono što je migrantsko pitanje za evropsku, Boško Obradović i Siniša Kovačević saglasni su sa tim da je takva teza – pojednostavljivanje dubljeg i važnijeg pitanja.

„Kosovo i Metohija su neotuđivi deo srpske teritorije i temelj srpskog duhovno-civilizacijskog nacionalnog identiteta. Aktuelno migrantsko pitanje na Zapadu više je stvar kolonijalnog bumerang efekta koji proizvode imperijalni centri globalne moći i duboko antidemokratske politike instaliranih elita koje rade protiv interesa sopstvenih naroda, ali i Evrope kao takve. Velika je nevolja što Srbija, iako nije odgovorna za proizvodnju nesreće širom sveta od strane Zapada, a koju i sami živimo, biva prisiljena da deli tu istu odgovornost. Za to je kriva naša vlast koja vodi pogrešnu migrantsku politiku“, objašnjava Obradović.

Kovačević je još direktniji u definisanju razlika između različitih glavnih tema u srpskoj i evropskoj desnici.

„Za Evropu, migrantska kriza je jedan od prolaznih političkih fenomena i kriza koje će biti rešene adopcijom, deportacijom, adopcijom i deportacijom, isplatom onih koji će se dobrovoljno vratiti… Mi ćemo Kosovo, kao sliku žene koju volimo ili prvorođenog deteta, zauvek nositi u novčaniku, u levom unutrašnjem džepu svakog srpskog sakoa“, objašnjava on. „Za nas je Kosovo pitanje identiteta i potpune emocionalne povezanosti i za prostor i njegovo mesto u istoriji, religijskom i epskom modelu nacije kojoj pripadamo, svesni da bi ponovni gubitak Kosova i Metohije predstavljao novu nacionalnu frustraciju, strašni osećaj poniženosti i gorčine poraza jer smo ga mi kao generacija izgubili. Zato razvijamo ideju da je Kosovo zauvek srpsko ali da pripada i onim Albancima koji su tu rađali svoju decu i sahranjivali roditelje. Zato treba sačekati mudrije i istorijski odgovornije generacije koje će taj istorijski dogovor uspeti da postignu. A to koliko Kosovo znači Srbima zna svako ko se jednom prekrstio pod svodovima Gračanice i Visokih Dečana. Kosovo svedoči da nismo samonikli korov na kupusištu, Simonida nije poster kupljen u obližnjem Merkatoru.“

Ipak i to saglasje oko statusa Kosova i Metohije i način na koji se komunicira u prethodnim decenijama, predmet je kritika istoričara i politikologa. Tako profesor Milan St. Protić ističe da je dugo desnica u objašnjavanju svog stave o Kosovu i Metohiji – „a nije li tako i danas“ – pristajala na „titoističku premisu“.

„Dakle, svi oni ističu da su Kosovo i Metohija – južna srpska pokrajina. Kakva autonomna pokrajina, molim vas? I kakve autonomna pokrajina ima veze sa nasleđem iz srednjeg veka na koje se pozivaju? Važno je podsetiti ih ko je uveo status autonomne pokrajine, ko je povukao te granice, ko je uredio odnose. Pa kada ih podsetite da je to sve uradio Tito, onda je pravo pitanje za njih, kakvi su oni desničari i ‘srpske patriote’, kako sebe nazivaju, kada u samom startu ne odbacuju Titovo nasleđe.“

Civilizacijska pitanja

Ono što bi moglo da se dogodi Vildersu u Holandiji, a predstavljalo bi problem i za desničarske partije u drugim evropskim državama, ako bi ostvarile takav ili sličan izborni rezultat, jeste koalicioni potencijal koji one imaju. Ono što je za Vildersa ili AfD osnova buduće politike, za stranke sa kojima bi trebalo da formiraju vlast predstavlja nepremostivu prepreku.

Najvažnija tema partija širom desnog spektra u Srbiji, zapravo nije problematična tema za potencijalno formiranje postizbornih koalicija.

I u intervjuima za Nedeljnik, predstavnici liste „Srbija protiv nasilja“, koja u ovom trenutku predstavlja najširi opozicioni blok, rekli su da „apsolutno može da se razgovara sa svakim o tome da li želi u Evropsku uniju ili ne, i da li misli da je francusko-nemački plan dobar ili je bolji neki drugi, ali da nema razgovora o osnovnim civilizacijskim pitanjima“.

Po ovim pitanjima takođe postoji značajna nijansiranost na konzervativnoj političkoj paleti.

Za Boška Obradovića i koaliciju koju predstavlja, slobodno misliti u ovom trenutku Evropi, znači biti konzervativan. To je, poručuju, politika zdravog evropskog razuma.

„Od svog osnivanja 1999. godine Dveri zagovaraju porodičnu politiku, borbu protiv nedemokratskog nametanja LGBT ideologije koja je postala oficijelnom i totalitarnom legitimacionom formulom zapadnog sistema, borbu protiv nedemokratske migrantske politike koja nema nikakve veze sa humanizmom, već sa lukrativnim pseudohumanizmom kojim se intenzivno prekodira identitet Evrope – hrišćanski, pre svega. Zatim, Dveri već više od dve decenije ukazuju na pogubnost briselske EU superdržavne strukture na nacionalne suverenitete i identitete, progovarajući iz radikalno devastiranog srpskog konteksta koji je sada mnogo jasniji i drugima u EU. Nažalost, sve ono što smo mi iskušavali, sada iskušavaju svi evropski narodi i razumeju polako naša upozorenja i borbu“, zaključuje Obradović.

Potpredsednik Narodne stranke Siniša Kovačević u nekim od pitanja koja su mu postavljena prepoznao je, kako je rekao, pejorativan ton Nedeljnika, ali je svojim odgovorima povukao jasnu granicu između stavova Narodne stranke i ostatka desnog spektra. Kritikujući migrantsku politiku evropskih zemalja, koja je dovela do rasta antimigrantske klime u Evropi, istakao je da je tim ljudima koji su krenuli na dalek put neko nešto obećao. Zato naglašava da bi rešenje bilo da se sazna „ko ih organizuje i šalje“.

Po drugim pitanjima, Narodna stranka ima znatno liberalnije stavove.

„Pitanje abortusa je već odavno rešeno. Žena je vlasna da o tome odlučuje, njeno telo je njena svojina i njen hram i niko nema pravo da joj nameće bilo koje restrikcije. Narodna stranka smatra da kroz edukaciju treba učiniti da neželjenih trudnoća bude sve manje, ali to je poprilično spor i dug proces. Homoseksualizam verno prati čovečanstvo od njegovog nastanka, ponekad prihvaćen, čak i favorizovan, ponekad tretiran surovo i bezdušno. Ako u dva noću vodite dete sa visokom temperaturom u bolnicu, poslednja stvar koju ćete pitati jeste da li je dežurni lekar gej, niti čovečanstvo ima pravo da se odrekne Šekspira, Čajkovskog, Oskara Vajlda ili Njutna. Isto tako mislimo da homoseksualnim parovima treba omogućiti zakonski osnov da jedno drugo nasleđuju, posećuju u bolnicama, ostavljaju penzije… A što se tiče odnosa prema EU, Narodna stranka je jedina sa konzervativističkog političkog spektra koja nije antievropska. Treba učiniti sve da se Srbija kao država uredi poput uspešnih evropskih država, a tek nakon toga referendumski odlučiti hoćemo li u EU ili ne i koji oblik državnog uređenja želimo, republiku ili monarhiju“, zaključuje Kovačević.

Lider koalicije NADA poziciju svoje liste i svoje stranke postavlja negde između ova dva prethodno izneta stava.

„Nemamo probleme sa migrantima, jer oni koji dođu u Srbiju, uglavnom samo tuda prolaze, još uvek je to samo deo rute migranata ka Zapadnoj Evropi. Međutim, ne sumnjam da će ti problemi u narednim decenijama postati akutni za celu Srbiju“, objašnjava Jovanović. „Što se tiče Novog DSS-a, mi smo za najrestriktivniju migracionu politiku, ne zato što ne volimo ljude, mi smatramo da je Srbija zemlja svih građana koji u njoj žive, ali je i država srpskog naroda kako to Ustav propisuje, ali treba da očuvamo svoj narod na prvom mestu i svoj identitet. Nije problem da se ‘praktična’ prava koja nedostaju LGBT populaciji ispune, ali smo apsolutno protiv istopolnih brakova, i još manje smo za usvajanje dece za istopolne zajednice, i mislimo da tu vrstu tradicionalnih vrednosti moramo da očuvamo.“

On zaključuje da i pored problema koje Evropa i Srbija dele, u srpskoj politici postoji previše specifičnosti, „rijaliti politika i dezorijentisani birači i političke elite“, ali da to u konačnici ne znači da se evropski trendovi neće nastaviti i da desnica neće rasti. Samo što to 17. decembra ne bi bilo iznenađenje kao u Holandiji.

OVAJ TEKST OBJAVLJEN JE U PROŠLOM BROJU NEDELJNIKA. U NOVOM BROJU, ČITAĆETE O LEVICI.