„Može za dva, može za tri, a može i do samog kraja“: Nemanja Bjelica, dečko iz bloka, otelotvorenje drskosti srpske košarke

Tu negde između zgrada, okružen visokom žicom ponekad ali češće nije, sa metalnom mrežicom od čijeg dodira sa loptom ne postoji reskiji, ni lepši zvuk, ušuškan je košarkaški teren. Od bele zore na njemu neko šutira. Klinci što skoro sa kolena pokušavaju samo da nabace loptu na obruč, smenski radnici u majicama na brtele, što su vezali dva slobodna dana, bivši košarkaši kojima je malo falilo – skoro kao podgoričkim taksistima da budu Dejo – i oni koji su tu u prolazu.

Svi oni se u „prajm tajmu“ podele, po zakonu starijeg, u ekipe koje neumorno igraju basket tri na tri. Pregrubi faulovi koje niko ne sme da traži, vrhunski šuteri kao da je predgrađe Viljnusa a ne Novi Beograd. I žar. Pa kad se isprazni teren -„Amerikanci“.

„Kakav brate Bruklin brate, blok je brate zakon.“

Kaže ona izlizana poslovica da čovek može iz – dodati mesto – ali da to mesto ne može iz njega. I možda Novobeograđani mogu iz bloka, ako uopšte žele, ali blok iz njih teško. I košarkaški.

To je posebna dimenzija, začin, što bi Knez rekao, onaj fajnal tač, koji je poseban kod Nemanje Bjelice.

Školovan igrač koji je prošao drilove i specijalno vaspitanje Karija Pešića, koji je bio gotovo nezamenljiv u Obradovićevom Fenerbahčeu, koji je umeo da bude najbolji epizodista na terenu u NBA ligi, košarkaški je put počeo po austrijskim bespućima.

To je već svima poznata priča, ali je nemoguće zaobići je, iako je predstavljala najveći mogući zaobilazni put za jednu košarkašku karijeru. Bjelica je tako naučio da ne odustane. Ni kada kasnije u Baskoniji sa Duškom Ivanovićem ne bude uvek na istim talasnim dužinama. Ni kada zna da mu je konkurencija u Minesoti prejaka. Ni kada ga povrede odvoje od reprezentacije.

Nemanja Bjelica ima sve što je potrebno vrhunskom košarkašu. Premda je u mlađim godinama igrao na poziciji plejmejkera, veoma dobro kontroliše loptu s obzirom na svoju visinu. „Može za dva, može za tri, a može i do samog kraja“, komentatorski je patent koji se Bjelici vrlo lako može pripisati.

Ali ono što neki drugi vrhunski košarkaši nemaju, ta basketaška drskost. Dečački prkos zbog kojeg se u bloku dobijaju i batine i koji u ključnim trenucima može da napravi razliku.

Bjelica je osvojio svetsko i evropsko srebro u dresu Srbije, došao je do priznanja za MVP-a Evrolige, ali se čini da ima dosta nedovršenog posla. Kao kada se zareknete da nećete sa terena dok se ne ispišite, pa „neće da uđe“. Zato je predstojeći Mundobasket prilika za Bjelicu da se na pravi način ispiše i pre Eurobasketa 2021. godine koji je označen kao krajnje ishodište čitave generacije.

Uz svu košarkašku inteligenciju, „detaljno košarkaško školovanje“ i usađeni prkos, a pre svega uz veliko iskustvo koje ima, Bjelica bi mogao da bude jedan od najznačajnijih igrača Srbije u Kini.

I kada zaigra protiv onih koji su takođe navikli na basketaške terene sa metalnim mrežicama, neće ustuknuti, pogodiće važne šuteve, uhvatiti ofanzivne skokove, udariti „satarice“ i uvaliti laktove gde treba, a onda će uz osmeh šapnuti čuvaru – „kakav brate Bruklin brate, blok je brate zakon“.