Ako je pad Berlinskog zida predstavljao „kraj istorije“ – ne u onom smislu kako se koncept Fransisa Fukujame često predstavlja kao poslednja tačka istorije posle koje nema više značajnih događaja, već kao ideološka pobeda liberalizma posle koje će se svi budući konflikti rešavati u okviru globalnog sistema u kom dominira princip slobode i tržišne ekonomije – onda možda ovih dana svedočimo vaskrsavanju istorije.
Rat u Ukrajini mogao bi da ostane izolovan sukob, a Rusija izolovana rupa, doduše povelika, na rubu evropskog tepiha, a možda se već, kako je to ovih dana rekao Džordž Soros, nalazimo u trećem svetskom ratu koji bi mogao da uništi našu civilizaciju. Bio bi to neki drugi „kraj istorije“, ne onakav kakav je zamislio Fukujama. Jednim delom, političkim, istorija se vraća u vreme Hladnog rata, ali ekonomske sankcije koje sa svih strana stežu Rusiju, a posledično i globalnu, a na prvom mestu evropsku, ekonomiju, svet vraćaju u promišljanja stara najmanje sto godina sa idejom da ekonomske blokade mogu da spreče ratne sukobe.
Nikome ko je proživeo u Srbiji devedesetih godina nisu potrebni nikakvi statistički i empirijski pokazatelji da bi mu objasnili kakvi su negativni efekti ekonomske blokade, nema tog grafikona i „krive“ koji će dočarati beskonačne redove ljudi koji su u njih stali više i ne znajući da li čekaju hleb, patrljke devizne štednje ili iseljeničku vizu u neku daleku, što je dalje moguću, zemlju, ili eventualno red za regrutaciju…
Veliki tekst o istoriji sankcija i kako se Jugoslavija upisala u tu istoriju (ne samo 1992. godine) čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 17. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
