„Na Beograd!“, godina kada se osetila mogućnost za pobunu i Titove slike iz „vremena kada je ubijao“: Sećanja na „varljivo leto 1968“

U vanrednom izdanju Studenta, dan posle tuče studenata i policije ispod nadvožnjaka, na poslednjoj stranici objavljen je vic:

„Pitali jednog čoveka da li će dati sina na studije. Neću, odgovara, mogu i sam da ga bijem.“

Narodna milicija svirepo je pretukla, valjda nenarodnu decu.

Te večeri, 2. juna 1968. u Studentskom gradu nestalo je struje.

Spremao se ispitni rok. Da nije nestalo struje, mnogi studenti ne bi izašli iz svojih soba i ne bi došli ispred zgrade Radničkog univerziteta, gde je tako trivijalnim povodom kao što je proba zabavne revije „Karavan prijateljstva“ izbio prvo sukob studenata i brigadira, a potom i serija sukoba sa policijom.

Da nije nestalo struje, da ta priredba nije zbog kiše preseljena u zatvorenu salu i da je studentima dozvoljeno da prisustvuju, možda do sukoba ne bi došlo.

Čudan splet okolnosti doveo je do neizbežnog.

Fitilj među studentima odavno je bio spreman da se zapali – dve godine ranije došlo je do prve velike tuče sa policijom na protestima protiv rata u Vijetnamu – kada su beogradski studenti vikali: „Ua, milicija! Ua, rankovićevci! Ua, džonsonovci!“ – te 1968. vest o atentatu na vođu nemačkih studenata Rudija Dučkea potpalila je studente, Sorbona je gorela, tražila se podrška kolegama u Varšavi i Krakovu…

Kao da se samo čekao povod.

I došao je u tim banalnim okolnostima. Ali u slikama koje su ostale iza čuvenog sukoba kod nadvožnjaka – pocepana odeća, razbacane ženske cipele i tašne, krv na asfaltu – nije bilo ničeg banalnog.

Varljivo leto ’68. je tog 2. i 3. juna otpočelo i u Jugoslaviji…

Ostalo je sećanje na jedan mladalački bunt i proteste koji nikada definitivno nisu našli mesto u fiokama naše istorije: da li je to bila komunistička ili demokratska revolucija, da li su studenti prekinuli privrednu reformu, da li je Tito prevario studente ili su studenti napravili koaliciju sa Titom…

Neki od istaknutih učesnika lipanjskih (i ne samo lipanjskih) gibanja prošle godine, na 50. godišnjicu, govorili su o zaostavštini ’68, nadanjima i razočaranjima, idealima i zabludama, mitovima i pogrešnim tumačenjima varljivog leta.

Pročitajte sećanja na te proteste – gotovo nezabeleženu revoluciju koja toliko nije promenila ništa, a posle koje toliko ništa više nije bilo isto.

Nešto pre 20 časova izbijaju prve čarke, jer studente ne puštaju u salu. Redari i brigadisti uzimaju letve u ruke da bi odbili studente.

Dolazi policijska patrola sa tri milicionera. Studenti se povlače prema Studentskom gradu i odatle kamenim kockama gađaju brigadiste i miliciju. Oko ponoći dolazi milicija sa šlemovima.

Studenti počinju masovnije da se okupljaju, a u tom trenutku proneo se glas da je jedan student ubijen i tada već oko dve do tri hiljade studenata kreće na miliciju…

Studenti rasteruju miliciju i zauzimaju vatrogasna kola. Odatle se drže govori. Predrag Bogdanović Ci sa vatrogasnih kola poručuje:

„Budimo dostojni naših pariskih kolega. Formulišimo naše zahteve i uručimo ih našim poslanicima u Skupštini. Na Beograd!“

Ideje nove levice koje su kružile Evropom našle su plodno tlo i među beogradskim studentima. Na Novom Beogradu su dobile priliku da se ispolje.

Oko ponoći povorka kreće prema Beogradu.

Kod čuvenog podvožnjaka sačekao ih je pakao.

Od 3. do 9. juna i čuvenog Titovog govora, virus protesta se raširio celom Jugoslavijom. U burnim događajima bilo je svega, a daleko od toga da je vlast držala stvari pod kontrolom. U pendrečenju sa studentima je po glavi dobio čak i visoki funkcioner Miloš Minić. Drugi visoki funkcioner Draža Marković pokušao je racionalizaciju nasilja: „Ne može se tek tako zapaliti cisterna koja košta 80 miliona dinara, a da za to niko ne odgovara.“

Kod podvožnjaka je povređen i najglasniji studentski bundžija Vlada Mijanović koji će ostati upamćen kao Vlada Revolucija, jedan od simbola protesta i jedan od nekolicine koji su kasnije zbog suprotstavljanja vlastima završili u zatvoru. Po svedočenju tada asistenta na Filozofskom fakultetu Dragoljuba Mićunovića, on je, između ostalih, odveo Vladu u bolnicu, a potom je zakazano okupljanje u Kapetan Mišinom zdanju.

Posle tuče, borba je počela. Borba protiv crvene buržoazije i kneževa socijalizma. Borba koja se posle nedelju dana završila Titovom rečenicom „Studenti su u pravu“.

Kraj socijalizma sa ljudskim likom

„Protesti 1968. bili su definitivni kraj socijalističkog projekta. Mi smo bili poslednja generacija koja je verovala u socijalistički projekat, ali u socijalistički projekat sa ljudskim likom“, kaže nam Sonja Liht, koja je tokom protesta bila član Akcionog odbora na Filozofskom fakultetu, u Kapetan Mišinom zdanju, koji je ostao upamćen kao ugaono mesto tih protesta, iako su se oni odvijali i na drugim fakultetima.

Tu je bilo „najživlje“, tu su dolazili glumci, pisci, umetnici da podrže studente i ostave za sobom neke od rečenica, zapisanih u knjigama, koje su same za sebe velika zaostavština ’68.

„Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji u svom životu. Koliko se toga budete sećali, toliko ćete biti dobri“, rekla je studentima Desanka Maksimović.

„Policijska represija je ono što je okinulo stvar. I decembra 1966. su pokazali koliko su spremni da čine sve samo da nam onemoguće bilo kakvo pravo na pobunu. To su bili dramatični trenuci za mnoge od nas. Nisam shvatala do koje mere je duboka hipokrizija u društvu. I da nije bilo represije i da nije bilo priča o nasilju i pretnje radničkim trojkama – jedna žena je došla i saopštila mi kao predstavniku Akcionog odbora da spremaju radničke trojke koje će da vrše nasilje – verovatno bi nešto od te himere ostalo. Ovako za šest-sedam dana raspala se iluzija kod mnogih. Kod nekih nije…“, kaže nam Sonja Liht.

Kada se danas čitaju ili slušaju svedočanstva o tim danima, stiče se utisak da je sukob zaista lebdeo u vazduhu. Pretilo se čak i tenkovima.

Javno i polujavno vlast je pretila: „revoluciju smo osvojili krvlju, krvlju ćemo je i braniti“.

Zato je i pozdravljen govor Duška Radovića koji svedoči o atmosferi u Kapetan Mišinom zdanju:

„Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednoga dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu se pruža prilika.“

„Kako sam oplakala Tita“

Proglašen je „Crveni univerzitet Karl Marks“, digao se glas protiv narastajućih nejednakosti u nominalno zemlji radnika.

„Kao mlada devojka bila sam ubeđena da su sve to što nam se događa pogrešni koraci, da su krivi oni na nižim nivoima i da je Tito sigurno izvan toga“, priča nam Sonja Liht. „Veroslava Ivković Tadić – radila je za RTS i bila u funkcionerskim krugovima – bila je na sastanku Univerzitetskog komiteta u zgradi Rektorata. Posle sastanka došla je da me potraži. Imala sam svoju ‘kancelariju’ gde sam potpisivala one čuvene propusnice, bez kojih nije moglo da se uđe kod nas. Vodila sam i spisak, koji sam srećom spalila u jesen ’68. kad su krenuli da nas pozivaju u SDB. Ona mi je rekla: ‘Mala si i okrugla, spremaj se da vas napadnu. Moguće je vojska i policija zajedno.’ Uplašila se za mene da ću stradati, jer ne mogu da brzo trčim.

Odgovorila sam: ‘Veroslava, ti si luda, to neće dati drug Tito.’ A ona će na to: ‘Da li ti stvarno misliš da je neko spreman da to izgovori kao ideju da on ne stoji iza toga?’

Otišla sam u jednu drugu prostoriju, gde je bila redakcija Filozofije i sociologije, tu je uvek bila ogromna gomila neprodatih časopisa. Sakrila sam se iza tih časopisa i ja sam tada otplakala Tita. Niko nije video, ne znam koliko je trajalo, ali trajalo je dosta. Plakala sam i tada sam shvatila da je sve u šta sam verovala kompletna iluzija“, priča nam Sonja Liht.

„Ljudi ne shvataju da je partija tada odlučivala o tome da li će devojke da nose kratke suknje, da li će muškarci da imaju duge kose“, kaže nam Milan Nikolić.

Prvo je 1970. uhapšen Vlada Revolucija, a potom 1972. i trockistička trojka u „sastavu“ Pavle Imširović, Milan Nikolić i Jelka Kljajić. Kao posledica ’68. došlo je i čuveno izbacivanje profesora sa Filozofskog fakulteta

Šezdeset osma je Milanu Nikoliću – najčešće ćete uz njegovo ime pročitati: sociolog i politički analitičar – namenila drugačiju ulogu od one u kojoj ga danas poznajemo. I on je učešće u ’68. na kraju platio zatvorom.

„Ja sam na Filozofskom fakultetu od Fakultetskog odbora studenata izabran da brinem o bezbednosti. Sa par jačih momaka sam gledao gde su mogući prodori, pa smo nekim klupama blokirali ulaze. Ostavili smo samo dva slobodna prolaza koji su mogli da se kontrolišu. Unutra je bilo dosta udbaša, ja sam izbacio jednog. Posle će se ispostaviti da je taj bio glavni za maltretiranje studenata. Otkrili su da ima kameru u nekoj znački kojom je slikao pa sam dobio zadatak da ga izbacim“, seća se Milan Nikolić.

Tajna ’68. je, kaže nam, u tome što je prošlo dosta godina od kada su partizani pobili 50.000 ljudi.

„A nisu svi bili četnici, ljotićevci, saradnici okupatora… Mi dolazimo 1968, u daleko relaksiranijim okolnostima kada osećamo mogućnost da se pobunimo.“

Poslednji jugoslovenski pokret

Živadin Mitrović, istoričar umetnosti i kasnije dugogodišnji novinar na Studiju B, bio je tada student druge godine.

„To je bio poslednji jugoslovenski pokret. Posle toga nije bilo ništa jugoslovensko u Jugoslaviji. Posle toga je došla 1971. i nacionalizam“, kaže nam.

„U to vreme sam imao sporedne zadatke, recimo trebalo je da odnesemo štampani materijal radnicima u Rakovicu. Otišli smo nas trojica, a ovu dvojicu su uhapsili, ja sam uspeo da se izvučem. Pričali su nam tad kada se vratila jedna naša studentska delegacija sa pregovora sa Milošem Minićem u Gradskom komitetu, da je jedan žbir došao i rekao Milošu Miniću, posle čega ovaj lupi šakom o sto i kaže: ovo je kontrarevolucija, nemamo šta da razgovaramo. Onda su oni po priči zvali Broza, ali Broz je spavao…“

Tito je, što bi se reklo po običaju, te napete dane provodio na Brionima, dok se srpsko rukovodstvo znojilo u možda najtežim danima od rata.

Ali nije samo srpsko rukovodstvo imalo problema.

„Protesti 1968. su izvan diskusije imali projugoslovenski karakter. To se u Zagrebu najbolje videlo. U Zagrebu praktično ničega originalnog nije bilo. Zagrebački profesori, praksisovci i neki drugi kritikovali su nejednakosti i slično, ali osnovni motiv je bio solidarnost sa Beogradom“, kaže nam Žarko Puhovski, koji je u to vreme imao jednu od istaknutijih uloga među zagrebačkim studentima.

Jugoslovenska ’68, kaže Puhovski, ne može se odvojiti od svetske.

„Svetska je činila ogromne promene na području kulture, umetnosti, javnog morala, obrazovanja, ali je doživela neuspeh u onome što je bilo prvo na pameti učesnika – a to je bila revolucija. Jugoslovenska je doživela neuspeh utoliko što se završila kozaračkim kolom u podršci drugu Titu. Bila je, dakle, izmanipulisana. Međutim, ona je bila u osnovi zamišljena kao podrška radikalnim levim snagama unutar vladajuće nomenklature. Ona je bila za slobodu, za jednakost, čak i za pluralizam, što je velika stvar u to vreme. Ali je istovremeno ponavljala program Saveza komunista. S jedne strane preuzimala je protivimperijalistički program sa Zapada, a s druge strane je u Jugoslaviji preuzimala ono što je govorio Savez komunista protiv onoga što je činio SK.

Vođstvo se prvi put, posle 1948, našlo pod pritiskom sleva, a prvi put uopšte sleva i odozdo. I kad su doživeli napad sleva, oni su se po vojničkoj logici povukli na rezervni položaj, a to je bio nacionalizam. Zapravo je 1968. bila povod za skretanje čitavog sistema u vode u kojima se legitimizuje nacija, a ne više socijalna pravda.

Do 1968. državu je legitimizovala socijalna pravednost, iako se to 1965. sa privrednom reformom delimično dovodi u sumnju, ali samo delimično. A odmah u jesen 1968. dolazi do takozvanih Smernica Predsedništva IO CK, koje spremaju novi kongres 1969. i koje zapravo završavaju sa Ustavom iz 1974, a to znači de jure konfederalizovanje Jugoslavije. To nije bilo realno dok je Tito bio živ, ali realizovalo se posle njegove smrti. I to je taj paradoks koji je pokazao da su šezdesetosmaši gurali stvar prema nacionalizmu iako su mu bili oštri oponenti. A hrvatski pokret iz 1971. koji je podržavao Centralni komitet je zapravo gurnuo stvar ka jačanju Jugoslavije jer su podržavali partiju, iako su oni bili nacionalisti po usmerenju. Oni su pojačavali Jugoslaviju, a mi šezdesetosmaši koji smo bili kritični prema praksi teorije, ne prema teoriji, zapravo smo jačali nacionalizam. To je ono što bi se reklo paralelogram sile u politici, koji niko od nas tada nije bio u stanju da razume“, kaže Puhovski.

Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednoga dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu se pruža prilika – Duško Radović

Dugi i zamorni marš kroz institucije

Studentski pokret je, kaže nam, imao vrlo radikalan karakter po ambiciji.

„Bit nove levice je bila da je ona protiv zapadnog establišmenta i protiv istočne nomenklature. A to je onda značilo da se odbija ono što je bilo bitno za komuniste – organizacija. Kod nas je isto tako postojao potpuni prezir prema organizacionim pitanjima. Nije se htelo birati odbore, predsednike, sekretare… To su svi prezirali, jer nam je organizacijske strukture partije bilo svima na vrh glave. S druge strane se pokazalo da bez toga ništa ne ide.“

I da je postojalo volje za organizacijom, teško da je nešto „moglo da se uradi“ protiv Saveza komunista.

„Možda bi bilo drugačije. Bilo bi moguće samo tako da se prihvatilo, što neki i jesu, sudelovanje u partijskim redovima i da se iznutra nešto čini“, kaže Puhovski.

Vođa nemačkih studenata Rudi Dučke promovisao je tezu o „dugom maršu kroz institucije“. U svakom dugom maršu, međutim, kako kaže Puhovski – ljudi se jako umore.

Dolanc za dva sata rešio proteste u Ljubljani

Širom Jugoslavije stizale su poruke podrške beogradskim studentima. U Sloveniji je, doduše, pokret bio najslabiji.

„Tamo je Stane Dolanc za dva sata sastanka sa predstavnicima studenata obećao novi dom sa bazenom i nemiri su prestali istog popodneva“, kaže Puhovski.

Protesti u Zagrebu su završeni koji dan pre nego u Beogradu, 7. juna.

„Tadašnji docent Dušan Bilandžić pred 200 studenata je rekao: upravo sam dobio informaciju iz Beograda da je Mihailo Marković stavio četničku kapu na glavu i pokrenuo studente protiv Tita. I tu je bio kraj. Bilandžić je malo lagao, malo bio genijalan jer je pogodio ono što se dogodilo 30 godina kasnije. Tada je to bila laž. Međutim, to je strašno pogodilo ljude. Tada nije bilo mobilnih telefona, trebalo je po 10-15 minuta telefonirati da se dobije veza sa Beogradom. Nije bilo lako razmenjivati informacije. A i to je već trajalo nekoliko dana, pa je bilo i zamora i to je zapravo zapečatilo zagrebačke proteste“, kaže Puhovski.

Žarko Puhovski posebno upozorava na još jedan paradoks.

„… žalostan paradoks koji sam ja relativno brzo shvatio, ali ipak prekasno, a to je da su 1968. studenti isticali Titovu mladalačku sliku, dakle iz vremena kad je ubijao, a ne staračku sliku iz vremena kad je krao. Jer se smatralo manjim grehom ubijati klasne neprijatelje nego dopuštati kneževe socijalizma i crvenu buržoaziju.“

Sonja Liht kaže da su možda negde nosili Titove slike, ali da na Filozofskom fakultetu u Beogradu njegovih slika nije bilo.

„Ja sam tamo provela sve vreme od trećeg po podne zaključno s njegovim govorom, kad smo znali da je gotovo. Svi su ćutali, stajali smo po malim grupama, komentarisali smo, ali smo znali da je gotovo.“

I ističe još jednu zabludu, onu o kozaračkom kolu. Kolo se, kaže, na Filozofskom nije igralo. To je bilo u Studentskom gradu i na nekim drugim fakultetima, tamo gde je bio centar pobune – uglavnom je bio muk.

Branko Ćopić po kućnoj pomoćnici poslao 200.000

„Akcioni odbor je bio bitan, mi smo svaki dan menjali Akcioni odbor. Neki su i tada manipulisali da sam ja dokaz da nije bilo demokratije jer sam bila u svakom akcionom odboru.

Nisam ja ostala zato što sam bila važna, nego zato što je bilo dogovoreno da ja potpisujem propusnice. Bila sam neka vrsta intendanta. Prva sam bila zadužena da dežuram kad je izabran prvi akcioni odbor. I onda mi je Vlada Mijanović rekao: ti ćeš da dežuraš prvih nekoliko sati. Bila sam očajna. Oni su napolju gde se sve dešava, a ja sedim u učionici i dežuram“, priča Sonja Liht.

„Onda je neko smislio na jutarnjem sastanku 4. juna da treba da se štampaju propusnice. I onda je rečeno ‘neka ona potpisuje pošto je intendant’, a potom su zaključili da mene ne mogu da menjaju pošto nije mogao svaki dan da bude tuđi potpis na propusnice, pošto nismo imali pečat ili nešto slično. Tako se desilo da sam od početka do kraja bila u Akcionom odboru.“

Prvo iskustvo sa organizacijom bio je susret sa jednim čovekom koji joj je dao pet hiljada dinara.

„Kao vaspitano dete kažem da ne mogu da primim novac. On kaže: devojčice, trebaće vam, ne shvataš da će vam trebati. Kad sam se ‘oslobodila’ obaveze da sedim u učionici, prilazi jedan dečko i kaže: ako ostanemo ovde, celu noć bićemo gladni. Ja kažem da ima ovih pet hiljada i on odlazi i kupuje hleb i tako je počelo. Ljudi su dolazili, davali pare… Branko Ćopić je poslao po svojoj kućnoj pomoćnici koverat od 200.000. Ljudi su na razne načine pokušali da učestvuju u tom pokretu“, priča Sonja Liht.

Strah od Đilasa

Postojao je u Kapetan Mišinom zdanju i jedan specifični strah – od pojave Milovana Đilasa. Ako bi disident tog ranga održao govor, to bi udarilo pečat na ceo protest. I Đilas je došao, ali su ga zamolili da ne održi govor i da se ne pojavljuje. Kažu da je razumeo u potpunosti.

Prema anegdotama koje su se prepričavale – tek da unesemo i malo humora kog nije nedostajalo u to vreme – ni pesniku i boemu Jaši Grobarovu nije dozvoljeno da govori, iako je hteo da se obrati studentima.

„Nemoj, Jašo, mnogo si popio“, rekli su mu.

Isto tako, prema nekim svedočenjima – to je zabeležio Živojin Pavlović – među onima koji su hteli da se obrate studentima bio je i Borislav Mihajlović Mihiz. Na to je skočio „jedan sa Pravnog fakulteta“ i pozvao da se „izbaci nacionalista“. Posle komešanja, ipak se Mihiz obratio. Pisci su se rastrčali po Beogradu i skupljali se po kafanama kako bi potpisali pismo podrške studentima. Pekić je, kažu, naslepo potpisao. Kiš je tražio da Udruženje književnika formira stav… Svi su ubrzo našli svoje mesto u ovoj borbi.

Zašto „Crveni univerzitet Karl Marks“?

Sonja Liht podseća da se iz današnje perspektive šezdesetosmaši ismevaju zbog proglašenja „Crvenog univerziteta Karl Marks“.

„Bez obzira što je to bio autentični protest, a posle pokret, znali smo šta se u svetu dešava. Ideje nove levice stizale su i do nas. Moja generacija odrasta na Ranim radovima Marksa i Engelsa, na Marksu koji govori o pojedincu kao nosiocu promene. Mi smo odrastali na tim idejama koje su nam doneli praksisovci“, kaže Sonja Liht.

„Mi smo o crvenoj buržoaziji pričali ne zato što je to bilo upereno protiv preduzetništva, nego protiv komunističkih bumbara“, dodaje Milan Nikolić. „Moj otac je radio dve smene svaki dan kako bi nam omogućio osnovne stvari za život, ja ne bih mogao da studiram da on nije radio dva posla, a nama govore da je radnička klasa na vlasti, dok nam ćerke i sinovi generala pričaju kako se oni provode po Brionima i sličnim mestima.

Mi smo kontrirali komunističkom jednoumlju, mi smo koristili mladog Marksa, ja sam recimo išao i korak dalje, bio sam marksista hegelijanac, koristio sam Hegela da bismo kontrirali komunističkom jednoumlju, koje je bilo krajnje primitivno i lako se moglo potkopati.“

„Mićunova uloga“

Studentska revolucija iznedrila je heroje i antiheroje. Neki od studenata su tog leta bili na Korčulanskoj školi gde su razgovarali sa Herbertom Markuzeom koji je bio fasciniran studentskim pokretom, a posebno činjenicom da su profesori, poput Dragoljuba Mićunovića ili Nikole Miloševića, sve vreme bili uz studente…

„Često me pitaju da li bi bez ove ili one ličnosti došlo do studentske pobune. Naravno da bi. Pokreti iznedre ljude, a ne ljudi pokrete“, kaže Sonja Liht. „Neću da minimalizujem ulogu bilo koga. Sigurno da je Dragoljub Mićunović imao ogromnu ulogu, jer je kanalisao ton pobune. Sećam se jednog trenutka, koji je bio ‘na ivici’, kada je mudro uspeo da zaustavi eskalaciju. Došao je neki čovek sa ulice i rekao da hoće da priča… I dobio je mikrofon. Krenuo je u priču o partijskoj buržoaziji, iznosimo imena, pričao o ljubavnicama, vilama… Masa se ‘popalila’, a već je prošlo dosta vremena; ljudi su neispavani, skloni su da se uhvate na takvu tabloidnu priču. Mićunović mu tog trenutka uzima mikrofon iz ruke i kaže: ‘Izvinite, mi se ovde nismo sastali da ogovaramo i pričamo tračeve.’ U tom trenutku ja sam na prozoru, ne smem da napustim kancelariju jer nekom možda treba propusnica – i vidim kako u tom času masa potpuno menja raspoloženje i viče: ‘Napolje!’ Moram da priznam da je od tada mene strah mase i masovnog raspoloženja. Masu možete da zavedete, ne previše, ne zauvek, ali u trenutku možete da izgurate neku strast.“

Zaboravljena tuča u Sarajevu

A kada je reč o Titovim slikama, interesantna priča dolazi nam iz Sarajeva gde je – a to je nedovoljno poznato – takođe došlo do oštrog sukoba policije i studenata. Pod naletom policijskih pendreka teško je pretučen baš jedan student koji je nosio Titovu sliku.

„Van pažnje javnosti je ostalo da je drugi po jačini protest bio u Sarajevu. Pošto je u Beogradu krenulo 2. juna uveče, a sutradan je došlo do tuče kod nadvožnjaka, to je stiglo i do nas u Sarajevu. Četvrtog juna je došlo do komešanja među studentima u Sarajevu i u partijske organizacije svih fakulteta stigao je cirkular u kom se tražilo da se osude studenti zbog vandalskog napada na akcijaše i policiju“, priča nam Aleksandar Popov, koji je tada studirao FPN u Sarajevu.

I za tamošnje vlasti veliki šok je bio što protest dolazi sa „režimskog fakulteta“.

„Taj cirkular je pročitao partijski sekretar, ja sam tada bio brucoš i nije me držalo mesto. Javio sam se i rekao da ako neko treba da se osudi, to je policija koja se brutalno obračunala sa našim kolegama u Beogradu. Tada je počela rasprava u kojoj je uglavnom podržan moj stav. Formirana je komisija za zaključke, izdvojili smo se sa troje profesora i usvojili zaključke da podržavamo beogradske studente i u jednom članu čak zahtevamo od Tita da se izjasni o karakteru demonstracija. Iste večeri na tadašnjoj televiziji Sarajevo objavljena je i osuda našeg fakulteta jer ‘vršimo pritisak na predsednika republike’.

Kao i u Beogradu, ključni ulični događaj odigrao se ispred Filozofskog fakulteta, koji je smešten na Marijin dvoru, i tamo je održan veliki studentski zbor. Bilo je najmanje 5.000 studenata.

Važan je momenat, kada je reč o Sarajevu, taj protest je došao spontano. Već je postojao naboj, kao posledica protesta na Sorboni. Beograd je bio inicijalna kapisla. Ja nisam drugog ili trećeg juna predosećao da će se dogoditi tako nešto, niti da ću ja biti jedan od kolovođa na mom fakultetu. Drugo što je odlikovalo atmosferu tih dana bila je politička nevinost, čak i naivnost njenih učesnika. To je bio juriš na nebo, studenti su imali parolu preuzetu sa Sorbone – budimo realni, tražimo nemoguće. To je bila generacija koja je imala energiju i ideju da se nešto treba učiniti da se promeni postojeće loše stanje za radničku klasu.“

Postojao je u Kapetan Mišinom zdanju i jedan specifični strah – od pojave Milovana Đilasa. Ako bi disident tog ranga održao govor, to bi udarilo pečat na ceo protest. I Đilas je došao, ali su ga zamolili da ne održi govor i da se ne pojavljuje. Kažu da je razumeo u potpunosti

1968, Ranković i privredna reforma

U Srbiji se studentima spočitavalo da su praktično zaustavili privrednu reformu koja je nekoliko godina ranije počela da uvodi tržišne mehanizme u Jugoslaviju. Puhovski kaže da se u Zagrebu tvrdilo da su šezdesetosmaši radili za Rankovića.

„U Hrvatskoj je korišćen argument da su hrvatski studenti i profesori naseli na velikosrpski desant zbog poraza Rankovića. Podaci koje sam video od niza eksperata pokazuju da je reforma već bila na rubu, jer je u samom početku doživela razblaživanje zbog različitih republičkih i drugih intervencija. A da su studenti zaista bili protiv reforme, to je tačno. To je još jedan paradoks, studenti su zastupali liberalizujuće stavove, tražili su više slobode, a liberalnih stavova nema bez privatnog vlasništva. Paradoks je u tome što smo mi bili radikalno protiv privatnog vlasništva i istovremeno radikalno za načela liberalnih sloboda. To je, naravno, nešto što nije moglo dugo trajati“, kaže Puhovski.

Sonja Liht takođe kaže da je privredna reforma već bila mrtva 1968. godine.

„Nismo mi bili toliko važni. Znali su oni već te jeseni da je bunt razbijen. Studentski pokret je bio dobar izgovor, ali je bio samo izgovor“, kaže ona.

Reforme su već bile utihnule i gubile na tempu, kaže Aleksandar Popov. „Zaboravlja se da je to vreme kada su već ljudi zbog krize odlazili u inostranstvo na rad. Reforme su dovele do gubitka radnih mesta i velikih socijalnih razlika.“

Posle Titovog „Studenti su u pravu“, najveći deo se vratio spremanju ispita, dok je na Filozofskom i još nekim fakultetima nastavljen štrajk. Žarko Puhovski nam otkriva da su pravljeni planovi da se na jesen povedu širi, organizovaniji protesti.

Tajni sastanci u Zagrebu

„Ljudi koji su u tome učestvovali, a bio sam i ja među njima, bili su u dogovorima da se na jesen nastavi. Međutim, 20. avgusta 1968. sovjetske i druge trupe su ušle u Čehoslovačku, već 21. je bilo nekoliko stotina sovjetskih tenkova na Dravi i više nije bilo govora da se može nešto činiti. Trebalo je uzeti u obzir da je moglo doći do napada na Jugoslaviju. To nije bilo realno, ali nije bilo sasvim isključeno.

Mi smo imali nekoliko sastanaka, od kojih je jedan bio u mom stanu u julu i avgustu 1968, gde smo se dogovarali kako bi se to moglo nastaviti u jesen. Tu je bio Vlada Mijanović koji je bio duša beogradskog pokreta, Šime Vranić iz Zagreba i mnogi drugi ljudi među kojima su bili Ljubiša Ristić iz Beograda i Radovan Karadžić koji je bio jedan od tih aktivista iz Sarajeva“, seća se Puhovski sastanaka čiji „reunion“ posle 50 godina teško može da se zamisli.

„Ni po čemu se nisu isticali među svima nama tamo. Mijanović, Vranić i još neki su davali ton, a mi ostali smo sekundirali, pa i oni“, seća se Puhovski.

Aleksandar Popov kaže da u Sarajevu nije bilo vođa.

„Za Radovana Karadžića nisam ni čuo dok nisu počeli ratovi devedesetih. U to vreme je Vlada Mijanović bio poznato ime, i za Žarka Puhovskog se znalo. Ta generacija je otišla raznim putevima, od hipika koji su negirali sistem, državu i sve živo neki su postali ugledni članovi establišmenta. Mladost nosi bunt, sve treba posmatrati iz određenog društveno-političkog konteksta. Kasniji događaji su različite uloge namenili različitim ljudima“, kaže Popov.

O tom fenomenu, da su šezdetosmaši nekada svi za istim stolom imali iste ideje, a decenijama kasnije bili na potpuno suprotnim stranama, Puhovski kaže:

„Pre svega, to su životni putevi. Neki su otišli u akademske krugove, tamo su živeli relativno zaštićeno, čak i kad su imali poteškoća, a imali smo svi. Drugi su ostajali izvan svih sistema, a treći su otišli u politiku. Ovih drugih je bilo najmanje. Tu je Vlada Mijanović kao jedan primer. Oni su ostali na marginama, takvi ljudi po definiciji ostaju na marginama. A ovi koji su na ovaj ili onaj način ušli u nešto što bismo mi 1968. zvali establišment, našli su se u situaciji da su delovali na najbolji način na koji su znali, ali da je cena tog delovanja, naravno, u prevođenju svojih stavova u ono što javnost može prihvatiti, a to je uvek značilo razblaživanje stavova“, kaže Puhovski.

Odmazda prema studentima koji „nisu bili u pravu“

„Udba je počela da nas priziva od jeseni 1968. Kada sam pozvana, nisam čula da je iko bio pozvan“, priča Sonja Liht. „Držali su me preko pet sati. Kad sam izašla, toliko sam bila prepadnuta da sam gledala u noge i osećala sam da mi je teško da se pokrenem. Išlo se na to da optužimo profesore. Spontano sam otišla na fakultet i da ispričam ljudima gde sam bila…“

Priča Milana Nikolića je jedna od onih koje su u kontri sa predstavom kako su „studenti bili u pravu“. Svima je ostao u sećanju uvodnik iz Borbe o „žitu i kukolju“ među studentima. Dakle, nisu baš svi bili u pravu.

„Kada je Tito rekao da su studenti u pravu, bio je to džudo-zahvat, da obori neprijatelja na leđa. Kada je rekao da je deset odsto stranih elemenata, znao sam da smo mi tih 10 odsto. Međutim, većina studenata je jedva čekala da se tenzija razreši. Bilo je raznih pretnji. Oni naivni, tad su igrali kozaračko kolo.

Posle 1968. jedan deo nas je određen za odstrel. Pažljivo su birali. Nisu dirali one koji su imali značajnije roditelje. Na kraju se došlo do nas nekoliko ili provincijalaca ili radničkog porekla kao što sam ja.“

Prvo je 1970. uhapšen Vlada Revolucija, a potom 1972. i trockistička trojka u „sastavu“ Pavle Imširović, Milan Nikolić i Jelka Kljajić. Kao posledica ’68. došlo je i čuveno izbacivanje profesora sa Filozofskog fakulteta…

Studenti u zatvoru

„Ja sam u zatvoru čitao Trockog, pre toga ga nisam ni čitao“, kaže nam uz kiseli osmeh Milan Nikolić.

On je dve godine proveo u zatvoru. Pričao nam je kako je pre zatvora trenirao džudo, ali mu to tamo nije pomoglo, pa se „bacio“ na boks. U zatvoru je, pošto kod nas nisu postojali politički zatvorenici, bio sa kriminalcima različitih fela. Kasnije je još mesec dana bio u zatvoru u vreme poljske „Solidarnosti“ i u nekoliko meseci znakovite 1984. tokom čuvenog procesa „beogradskoj šestorici“, čime je na neki način i okončana represija.

„Recimo, te 1984. glavni materijal protiv mene bio je moj magistarski rad iz Bostona, oko 130 strana o tome kako se vrši represija nad intelektualcima i tu opisujem upravo ono što mi se dešava u sudu, a oni tvrde da je to neprijateljska propaganda. Danas ljudi ne mogu da shvate koliko je to bio kafkijanski svet, svet apsurda koji danas izgleda komično. Ja kažem: ljudi, vi to upravo radite. A našli su jedan primerak mog rada na engleskom u fioci stola. Oni kažu da vršim propagandu. Kako propagandu kad je to na engleskom? A oni kažu: „Pa može propaganda i na engleskom.“ Zar propaganda u jednom primerku? „Da, da, može više ljudi da pročita.“ Onda sam rekao: što me niste optužili za silovanje? Našli ste kod mene Plejboj sa duplericom Rakel Velč. Po istom metodu možete da me optužite za silovanje Rakel Velč, sudnica se smeje. U jednom trenutku shvatite da je najbolje ismevati ih.“

Prema anegdotama koje su se prepričavale – tek da unesemo i malo humora kog nije nedostajalo u to vreme – ni pesniku i boemu Jaši Grobarovu nije dozvoljeno da govori, iako je hteo da se obrati studentima. „Nemoj Jašo, mnogo si popio“, rekli su mu

U Titovo vreme se živelo bolje ili posle ‘68. se živelo bolje?

Sonja Liht kaže da su globalne kulturne posledice ’68. više nego vidljive. „Feminizam je dobio vetar u leđa u zapadnim zemljama zato što je išao sa tom kulturnom revolucijom. Razni tabui su pali. Kod nas pada Brozov tabu, na drugim mestima padaju tabui uštogljenog patrijarhalnog mentaliteta. Mira Trailović sa Ateljeom 212 i ‘Kosa’ koja je u ravni sa Formanovom ‘Kosom’; tu smo bili drugačiji, davane su kulturne slobode i zaista je postojao strah da se i to ne izgubi.“

Posle 1968. dolaze godine otvaranja Jugoslavije – dok su neki u zemlji opet zatvarani – i polako se stvara mit koji i danas traje o dobrom životu.

„Svaki čas čujete kako se u to vreme divno živelo“, kaže Milan Nikolić. „Standard je stvarno bio bolji, lakše se putovalo, ali nas desetak ili dvadeset je to plaćalo. Kod Tita je bio period kad su pustili umetničke slobode – sve možeš da radiš, dozvoljen je i uvoz stranih novina i knjiga, ali ne smeš da napadaš partiju, predsednika i sistem. Ako hoćeš da se krećeš u tom okviru, ti ne vidiš granice slobode, ali ako hoćeš da kreneš malo šire kao što smo mi, vidiš da je sloboda ograničena električnim bodljikavim žicama“, kaže Milan Nikolić. A priča o boljem životu i priča o 1968. imaju zajednički zaključak.

„I kada danas kažu ljudi da se u ono vreme živelo bolje, to je isključivo ono što je dobijeno šezdeset osmom.“