„Ne znam tačno, brate, trebalo bi da se ide istom rutom, samo ćemo napraviti krug ovaj put.“ Tu rečenicu na nekoliko metara od kamiona sa natkrivenom ceradom i velikim zvučnicima – onog pored kog su tokom prethodne serije demonstracija pre četiri godine saznavane najpreciznije informacije – izgovara jedan opozicioni političar drugom. I ta rečenica u petak, tačno u 18 časova implicira samo jedno – opozicija nije „preuzela“ proteste. To je blistavo i strašno. Strašno u pogledu opozicije i blistavo u pogledu građana od kojih niko ništa ne mora da preuzima.
Dok je upravo o tome okupljenima govorila majka iz Pećinaca, čije dete nije primljeno u vrtić zbog njenih političkih stavova, oko Skupštine je počelo da vri. Beograd nikada ništa nije video prvi put. Kako se nešto na njegovim ulicama zbije, grad se toga već seća i stariji ljudi kojih je pred Skupštinom mnogo, zapitkuju jedni druge kada je poslednji put bilo ovako. Kraj gomile ne vidim od sunca. Možda dok je zalazilo, tačno na pola neba između Starog dvora i Terazija, nije bio zlatni sat, ali je trenutak bio zlata vredan.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD 25. MAJA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Tagovi
