Na rubu Zapadne Evrope: Trst, svest o granici

Sve do početka 20. veka pripadala je Austriji, potom Italiji, pa Jugoslaviji, da bi konačno završila podeljena između Slovenije i Hrvatske. Istru prožima splet granica koje migranti bez muke prelaze u nameri da se domognu Trsta. Kako bi opravdala njihovo vraćanje preko te granice, italijanska vlada instrumentalizuje žrtve Drugog svetskog rata, zaboravljajući na progon slovenačke manjine (kako komunističke tako i hrišćanske).

tojeći na svom balkonu, Paolo Rumiz pušta pogled da luta preko platoa koji okružuju industrijske zone tršćanskog zaliva. „Nije more to koje je probudilo moju želju za nečim drugim, već blizina granice. U vreme Jugoslavije ona je pružala prozor u čudnovat i nepoznat svet“, priseća se ovaj putopisac. „Trst je slepa ulica na samom kraju Jadrana, ali je i kapija, grad kroz koji prolaze izbeglice na svom putu ka Zapadu.“ Devedesetih godina prošlog veka, ova velika italijanska luka svedočila je prolazu izbeglica koje su bežale od ratova koji su razorili Jugoslaviju. Danas je jedan od glavnih prolaza „balkanske rute“ kojom se koriste migranti koji pokušavaju da dopru do Evropske unije.

Đanfranko Skjavone, predsednik Italijanskog konzorcijuma solidarnosti (ICS), organizacije osnovane 1993. godine za pomoć izbeglima, odobrava: „Imamo iskustvo pružanja dobrodošlice ljudima. Proteklih meseci, dolasci su se udvostručili. 2022. godine registrovali smo petnaest hiljada ljudi, mahom Avganistanaca. Ovakve situacije nisu ništa novo. Vlada Đorđe Meloni proglasila je ʻmigraciono vanredno stanjeʼ, ali je smanjila broj mesta u prihvatnim centrima. To je vanredno stanje stvoreno ni iz čega“, smatra on. Volonteri se svake večeri smenjuju u parkovima Trga slobode, prekoputa železničke stanice, kako bi dočekali pridošlice. „Prelazak s Balkana trenutno ide brzo, pod uslovom da platite 10.000 dolara, koliko šverceri traže za put između Turske i Italije“, navodi Davide Pitioni, koji vodi jedan od prihvatnih centara ICS.

U Trstu je granica svuda: ulice koje se penju ka krševitom platou s pogledom na grad vode do prelaza Pesek ili Ferneti/Fernetiči, odakle se može ući u Sloveniju. Od stupanja Slovenije u Evropsku uniju (2004) i šengenski prostor (2007), putevi su otvoreni, ali ne za sve. Italijanska policija dugo je vremena vraćala izbeglice na Pesek, na osnovu bilateralnog sporazuma o readmisiji potpisanog s Ljubljanom 1996. godine, iako u suprotnosti s evropskim pravilima o azilu. Usled toga, italijanski sudovi su 2021. godine doneli presudu na štetu sopstvene države: ova proterivanja proizvela su lanac potiskivanja migranata, sve do Bosne i Hercegovine. „Uprkos hvalisanju naše vlade, s tom se praksom prestalo jer joj Slovenija više nije bila naklonjena,“ zadovoljan je Skjavone.

Okružen praznim parkiralištima i napuštenim zgradama, prelaz Pesek nalazi se nadomak veoma kontroverznog memorijalnog mesta: fojbe (jame) Bazovice. Ispred ove jame 10. februara 2019. godine, tokom zvaničnih svečanosti „Dana sećanja“, Antonio Tajani je uzviknuo: „Živela italijanska Istra, živela italijanska Dalmacija!“, što je izazvalo talas negodovanja u Sloveniji i Hrvatskoj. Tadašnji predsednik Evropskog parlamenta (iz redova Napred Italijo – Evropska narodna partija), Tajani je u oktobru 2022. godine postao ministar inostranih poslova u vladi koju je formirala gospođa Meloni (Braća Italije, krajnja desnica), a sada se zalaže za partnerstvo s Ljubljanom i Zagrebom, kako bi se osigurala zaštita granica Evropske unije…

Pomenuti „Dan sećanja“ ustanovljen je 2004. godine u znak sećanja na žrtve masakra jugoslovenskih partizana na kraju Drugog svetskog rata – koji su fašiste ili navodne fašiste pobacali u fojbu – kao i na egzodus Italijana koji su narednih godina proterani iz Jugoslavije. Parlament je ovaj zakon jednoglasno usvojio, na predlog Demokrata levice – avatar bivše italijanske Komunističke partije (PCI), kasnije preimenovane u Demokratsku partiju (PD). „Ideja je bila da se ne dozvoli desnici da prisvoji ovu uspomenu. Zato se u zakonu pominju sve žrtve nasilja u istočnoj pograničnoj oblasti. Ipak, pamtimo samo one koji su počinjeni nad Italijanima“, žali se Dušan Kalc, potpredsednik Nacionalnog udruženja italijanskih partizana (ANPI) za tršćansku pokrajinu.

Pitanje fojbe postalo je pitanje nacionalne od nacionalne važnosti u Italiji. Poslednjih godina, više od stotinu italijanskih gradova dalo je imena trgovima i ulicama po Normi Kozeto. Junakinja jednog filma u RAI produkciji, kao i stripa koji se delio po školama u Pijemontu. ova mlada žena iz sela Visinada/Vižinada silovana je i bačena u fojbu u jesen 1943. godine, tokom istarskog ustanka koji je usledio nakon italijanske kapitulacije. Zajednice Slovena ustale su protiv Italijana, posebno onih koji su podržavali fašistički režim, u odgovor na muke i maltretiranje koje su trpeli decenijama.

„Beli“ ili „crveni“ Slovenci

„Istočna granica“ dugo je predstavljala totem italijanske desnice. Godine 1915, ulazak Rima u rat imao je za cilj postizanje nacionalnog jedinstva, u nadi da će dobiti provincije Trento, Goricu i Trst, kao i Istru, ostrva i dalmatinsko primorje – sve ove regije, ranije mletačke, tada su bile u austrougarskom posedu. Između juna 1915. i septembra 1917. godine, strma dolina reke Isonzo/Soča bila je poprište dvanaest uzastopnih bitaka u „planinskom ratu“, italijanskom Verdenu. Transalpske nade samo su delimično ispunjene. Italijani su povratili grad Trst, ali su Saveznici veći deo Dalmacije prepustili novoj kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, stvorenoj 1918. godine. Frustracije ratnih veterana i temu „ukradene pobede“ iskoristio je Benito Musolini, bivši socijalista koji je tokom rata prešao u intervencionistički tabor…

„Mi smo krajina, jedna od krvnih granica Evrope“, smatra istoričar Raul Pupo. Bivši pokrajinski lider Hrišćanske demokratije, Pupo je stručnjak za pograničnu istoriju. „Pitanje fojbe iznedrilo je veliki broj manipulacija. Tačan broj žrtava i dalje je nemoguće utvrditi. Nekoliko hiljada ljudi jeste likvidirano na kraju Drugog svetskog rata, uključujući tu fašističke zvaničnike, političare i članove pravosuđa. Neki su streljani ili su umrli u zarobljeničkim logorima, ali smo i dalje daleko od ʻgenocidaʼ koji se ponekad spominje u vezi s fojbom.“ Niko ne zna koliko se tela nalazi u fojbi Bazovica: na lokalitetu je izliven betonski pokrivač, koji nikada nije iskopan.

Trst, koji je Jugoslavija priželjkivala po završetku Drugog svetskog rata, konačno je dobio poseban tretman. „Slobodna teritorija Trsta“ stvorena je 1947. godine. Prvobitno stavljena pod savezničku upravu, podeljena je 1954. između Italije (zona A) i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (zona B), pri čemu je linija razgraničenja priznata samo kao međunarodna granica Osimskim ugovorom iz 1975. godine. „U našoj regiji svi su bili i žrtve i krvnici,“ nastavlja Pupo. Za istoričara, koji se oženio izbeglicom iz Istre koja je u Italiju stigla s dve godine, izbeglištvo je daleko važnija pojava od fojbe. Posle rata, između 200 i 300 hiljada Italijana napustilo je Jugoslaviju, a vrhunac seoba dostignut je 1954. godine, nakon što su Italiji i Jugoslaviji (…)

Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.