Jučerašnji dnevnik završio sam sa novom akcijom Srpskog filantropskog foruma i Fonda B92. Uspeli smo da stvorimo mogućnost da bude isporučeno 100 monitora za praćenje vitalnih funkcija u narednih deset dana, ako prikupimo oko 250.000 evra. U pitanju je nemačka kompanija Dreger sa kojom imamo izuzetno iskustvo u nabavci inkubatora za porodilišta, ali i ovakvih monitora, respiratora…
Veliki je uspeh obezbediti ovoliku isporuku u vreme kada su narudžbine većih i bogatijih zemalja veće i sa snažnijim uticajem. Kada smo kupovali inkubatore, zaposleni u Dregeru pleli su čarapice za prevremeno rođene bebe u Srbiji, uspevali smo da dobijemo velike popuste i ovog puta imamo priliku da iskoristimo poslovno vrlo povoljno partnerstvo kombinovano sa solidarnošću.
Tokom prepodneva gostovao sam na N1 na temu solidarnosti i humanosti. Predstavio sam i ovaj novi cilj koji imamo za ovu godinu. Razgovaram sa kolegom sa kojim sam godinama sarađivao u B92, Milošem Milovanovićem, neobično mi je što ga ne vidim, jer sam u gradskom studiju. Pametna odluka, iako mi je žao što umesto da se zagrlimo, ne možemo ni da se vidimo…
Novo stanje stvari. Da li će se sve ovo odraziti i na bliskost među ljudima trajnije? Kako ćemo sa zagrljajima, meni već nedostaju.
Sad da se ne pomisli oko nas dvojice nešto, što nije bila ideja ove asocijacija. A i ako se pomisli, zar to nije isto… Bliskost i ljubav prema bližnjem?
***
Posle gostovanja, javljaju mi se iz kompanije koja kontinuirano učestvuje u svim akcijama Fonda B92. Godinama zaposleni u ovoj kompaniji mesečno doniraju za podršku gladnima, žrtvama porodičnog nasilja, prevremeno rođenim bebama, osnaživanju žena koje su preživele porodično nasilje, obolelima od raka dojke i akcijama prevencije, uvođenju programiranja i robotike u škole…
Pominjem ovaj model, zbog toga što želim da naglasim nadu u promenu biznis modela, korporativne strukture koja vlada nekoliko stotina godina. Kompanije koje sa sobom nose predznak inovativnosti, IT i kreativnosti, u isto vreme nose najčešće i novi pristup životu, nove elemente društvenosti, vrednosnom sistemu.
Kada je reč o bonusima, oni su više vezani za kvalitet života u odnosu na novac, više slobodnih dana, mogućnost pristupa novim znanjima i društvena odgovornost – ne kao teoretska preporuka teoretičara koji nastoje da ulepšaju kapitalizam – u nova poimanja karaktera razvoja društava. Ne sa profitom kao vrhunskom vrednošću, već sa društvenom odgovornošću u prvom planu.
Ova i slične kompanije ulivaju mi optimizam da je moguće menjati društva, poredak, ako u prvom planu te promene budu kompanije koje sa sobom nose inovativnost, kreativnost, regionalni i globalni karakter.
U prvim redovima otpora, upravo su kompanije koje sam opisao, one koje su otporne na nacionalna ograničenja, one koje su vodile računa o pokretljivosti radne snage unutar kompanije, bez razmišljanja o otpuštanju, koje su mislile o socijalnom aspektu…
Zbog ovakvog njihovog gledanja na stvari i posvećenosti ovakvim pitanjima, zbog njihove stalne i nesebične podrške akcijama Fonda B92, mi čak i u ovoj krizi možemo da nastavimo da radimo praktično na svemu što smo pokretali godinama – od bitaka za bebe i za znanje do ONAsnaživanja. Pripremamo nove aktivnosti, trudimo se da mislimo nekoliko meseci unapred i razvijamo scenarije prelaska na virtuelno izvođenje aktivnosti, u slučaju da ova nova situacija u kojoj živimo i radimo potraje. Ne smemo ostaviti one kojima smo potrebni bez podrške i pomoći.
Ali da se slučajno ne pomisli da je ovo nešto protiv kompanija koje postoje ovde godinama. One su među prvima reagovale odlukama, prvenstveno svojih vlasnika, i sa korporativnom strukturom u kojoj se radnici mnogo ne pitaju, iako se nalaze u boljoj situaciji od većine drugih radnika.
***
Društvena odgovornost nije marketing, iako me raduje činjenica da sve više svojih proizvoda i njihovu promociju kompanije povezuju sa stvaranjem dodatne vrednosti, koja nije u manjoj ceni proizvoda, već u ceni u koju je uračunato rešavanje nekog od društvenih problema.
Danas me zovu iz jedne od najboljih marketinških i PR kompanija sa željom da se novi proizvod veže, uz izdvajanje određenog procenta, za rešavanje urgentnog problema.
Mislim da to mora da bude alfa i omega svakog biznis modela, ne u fazi marketinške kampanje, već u fazi promišljanja novog prozivoda, ponude i koncepta distribucije, tako da na vrednosnoj skali dobrobit za ljude bude mnogo veća od štetnih efekata. Znam da to može naizgled biti pomor ekonomije koju znamo, ali i treba da ”crkne” ako ne može da se prilagodi potrebama opstanka čovečanstva.
Razmišljao sam o tome da li postoji strategija za vreme posle narednih mesec dana, da li se zna šta su okviri naših potreba po nivoima, od potpuno neodložnih do onih bez kojih se ne može, ali za koje postoji fleksibilnost u vremenskim okvirima za realizaciju. Mislim da činjenica da sada ne možemo da nabavimo respiratore ne treba da nas frustrira i blokira – treba nabaviti sve što je moguće, ali sada treba naručiti sve ono što je moguće nabaviti do kraja godine, jer su kapaciteti rasprodati. I ako mi ove nedelje ne definišemo potrebe i obaveze, ostaćemo i bez onoga što se može isporučiti od maja pa do kraja godine. Mislim da bi trebalo obezbediti isporuke pa tražiti i kredite i opcije da se realizuju isporuke, bez obzira što nam izgleda sada da ima nešto važnije. To su vrlo ozbiljne potrebe i sredstva tako da ih već sada treba ustanoviti, projektovati i obezbediti.
***
Zbog toga je jako važan model koji ima kompanija koja je anonimna u našim akcijama. Nema nepredvidivih momenata. Ima stalno jačanje infrastukture ne samo sistema već i podrške sistemu i sada se vidi koliko je to važno.
A to je drugi biznis model o kojem treba da razmišljamo.
Kada smo pokrenuli inicijative oko potreba osoba sa invaliditetom u vrhu smo imali primedbu da su osobe sa oštećenim sluhom diskriminisane i da mogu vesti pratiti jedino za vreme predizbornih kampanja, a i onda samo u okvirima besmilenih predizbornih blokova.
I pokrenuli smo priču da vesti budu dostupne svima u svako vreme… A onda se dogodila pandemija, a više od deset dana se kasnilo sa informisnjem ove populacije. Onda je u prvi plan izašlo da postoji u ovom trenutku samo sedam tumača znakovnog jezika koji su razgrabljeni između televizija sa nacionalnim pokrivanjem. Zbog toga gradski servis gluvih, koji je radio 24 sata, više ne radi. Što znači da je i besplatna usluga na nacionalnom nivou obustavljena. Tih sedam tumača moraju između sebe da menjaju svakog dana jedan tablet. Zaista je neverovatno da živimo u takvoj nebrizi za naše sugrađane koji ne mogu da čuju.
Danas intenzivno tražimo donatore za nekoliko tableta, bežičnih slušalica… Da ne govorimo da u našem obrazovnom sistemu ne postoji obrazovni program za obuku budućih tumača znakovnog jezika.
A imamo jednu Ivanu Bućko koja je na čelu Evropske asocijacije tumača i mogli bi da budemo lideri, a ne samo da omogućimo minimum potrebne komunikacije…
Ne smemo dozvoliti da u budućnosti tumači bilo kada napuste televizijske ekrane u svim programima vesti, edukacije, kulture…
***
Dobijam utisak da zbog pretnje 24-časovnom zabranom kretanja imamo dodatni strah, dodatno dizanje tenzija, dodatnu paniku, dodatne probleme, a mislim da je potrebno naći prostor za angažman za solidarnost. U prvoj opciji čekamo proces umiranja… I to je neminovno, ali proces na kojem u osnovi insistitramo zasniva se na obezbeđivanju preživljavanja, prevencije… I zbog toga nema predaje.
Za kraj, siguran sam da ako ne radim ovo, niko drugi ne bi, pa me bar na ovaj način svest o tome smiruje.
Kao i sve ono što su ova deca naučila.
Svi koji mogu da učestvuju mogu se javiti Srpskom filantropskom forumu office@filantropskiforum.com i Fondu B92 fond@fondb92.org
Tagovi
