Naći svoj mir u Srbiji

Jedino što je Sami Rasuli poneo sa sobom, kada je krenuo na daleki put u bolji život, jesu uspomene. Porodicu nije video pet godina, otkako je krenuo iz Irana, najviše mu nedostaje njegov brat sa kojim je bio nerazdvojan, ali uprkos svim nedaćama, Sami Rasuli danas stvara nove uspomene. Živi u Srbiji od 2016. godine kao izbeglica, a od ove godine je moguće ostvarenje njegovog životnog sna – da bude dizajner. Upisao je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek kostim, modul – savremeno odevanje. Kaže da sada ima utisak kao da je rođen u Beogradu i da su mu mnogi pomogli da ostvari jedan od najvažnijih životnih ciljeva.

Rasuli je jedan od četvorice mladih izbeglica koji su ove godine uspeli da se upišu na fakultete u Srbiji. Ljubimka Mitrović, šefica Odeljenja za zaštitu UNHCR-a u Srbiji, lepo je primetila u razgovoru za Nedeljnik da su oni u Srbiji našli svoj mir, uprkos svemu što su preživeli u svojim državama porekla i na svom putu do Srbije.

„Zahvaljujući zajedničkom radu raznih profesionalaca iz civilnog i državnog sektora, oni su ovde počeli da ostvaruju svoje snove. Troje su dobili status, a četvrtog mladića iz Irana koji je poreklom Avganistanac (Samija Rasulija), a odlično se integrisao, još očekuje konačna odluka suda, nadamo se pozitivna“, kaže Ljubimka Mitrović.

Rasuli je, inače, samo jedna od 209 osoba koje su od 2008. godine do danas dobile međunarodnu zaštitu u Srbiju. To su uglavnom ljudi iz Libije, Sirije, Avganistana, Irana, Iraka i slično. U toku ove godine podneto je 147 zahteva a odobreno je 13.

Ljubimka Mitrović u razgovoru za Nedeljnik razbija zabludu o milionima prihvaćenih izbeglica u Srbiji i iznosi tačne podatke:

„U proteklih 13 godina broj osoba koje traže azil je varirao ali nikada nije bio suviše veliki. U vreme izbegličke krize 2015. i 2016. kada je kroz našu zemlju prošlo više od milion ljudi, uglavnom izbeglica iz Sirije, dostignut je najveći broj od 574.“

Nakon tog perioda, prosečno godišnje nešto preko 200 osoba zatraži zaštitu u našoj zemlji, da bi taj broj pao na ispod 200 u 2020. godini, dok je ove godine podneto 147 zahteva.

„Mnogi tražioci azila još vide našu zemlju kao usputnu stanicu i još jednu zemlju tranzita, a nekad i napuštaju započete procedure. Poboljšanje zakonodavnog okvira usvajanjem novog Zakona o azilu i privremenoj zaštiti 2018. godine, donelo je i porast broja osoba kojima je dodeljena međunarodna zaštita, no sveukupno te brojke su i dalje izuzetno male“, kaže Ljubimka Mitrović.

Na osnovu svog višegodišnjeg iskustva u radu u ovoj oblasti, ona kaže da je Srbija nesumnjivo zemlja tranzita i da na to nedvosmisleno ukazuju brojevi onih koji na prostore naše zemlje dođu a onda nastave svoj put dalje.

„Srbija međutim jeste i zemlja odredišta za jedan mali broj onih koji su ovde našli svoj mir. Zbog toga je važno da im pomognemo i da ih podržimo. Mi kao društvo imamo dugu tradiciju pružanja pomoći izbeglicama, nalazimo se na raskršću puteva, bili smo izloženi konfliktima i zato možemo da ih razumemo. Niko svoj dom i svoju zemlju ne napušta ako to ne mora. Kada ga napusti, druge države moraju mu pružiti zaštitu. To je suština zaštite izbeglica i Konvencije o statusu izbeglica čiju 70. godišnjicu obeležavamo ove godine. To je međunarodna konvencija koja je spasla ili uticala na živote desetine miliona ljudi širom sveta koji su morali da napuste svoje zemlje porekla, ona u osnovi ima humanost i solidarnost kao osnovne ljudske vrednosti. UNHCR je tu da državama pomogne da tu zaštitu zaista omoguće onima kojima je potrebna. Potrebno je istaći da izbeglice nisu teret, već sa sobom donose i mnoge veštine i kapacitete koje su spremne da iskoriste i daju doprinos društvu. Kod nas takođe, imamo primere mladih stručnjaka ili preduzetnika“, kaže Ljubimka Mitrović.

Kancelarija Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) u Beogradu postoji već 45 godina i prolazila je kroz turbulentne periode uvek se trudeći da podržava napore vlasti, civilno društvo i izbeglice bilo da potiču sa prostora bivše Jugoslavije ili se radi o interno raseljenima, apatridima ili o onima koji dolaze sa drugih kontinenata.

„Razvoj sistema azila u Srbiji je jedan od osnovnih prioriteta UNHCR-a u Srbiji i zajedno prolazimo kroz različite faze tog razvoja. Do sada je postignuto prilično mnogo, postavljen je solidan zakonski okvir koji se unapređuje i dalje usaglašava sa međunarodnim standardima i standardima Evropske unije, razvijeni su lokalni kapaciteti koji se bave zaštitom izbeglica, ali čini mi se da se naš uspeh ipak meri pozitivnim pričama izbeglica koje danas mogu u miru da nastave svoj život u našem društvu. Mi nastavljamo da radimo na daljem unapređivanju sistema što uključuje i mogućnost da oni zaokruže proces integracije i dobiju pristup državljanstvu“, kaže Ljubimka Mitrović.

U Srbiji su azil i zaštita izbeglica regulisani Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti u skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica iz 1951. Zakon predviđa da status mogu dobiti oni koji su progonjeni po osnovu rase, vere, nacionalne pripadnosti, političkog mišljenja ali i zato što pripadaju određenoj društvenoj grupi u koju mogu spadati pripadnici LGBTI zajednice, žrtve rodno zasnovanog nasilja i sl. Kada u nekoj zemlji postoji sukob ili masovno kršenje ljudskih prava, onda je to takođe razlog za dodeljivanje međunarodne zaštite.

„Do sada naši državni organi su zaštitu davali po različitim osnovama. Što se tiče odbijanja zaštite, i tu postoje različiti razlozi, neki su opravdani, ali nekada odbijanje nije u potpunosti opravdano pa postoji mogućnost da se podnese žalba drugostepenom organu, a zatim i tužba Upravnom sudu. Međutim, drugostepeni organ najčešće ne vrši procenu samog zahteva nego vraća na ponovno odlučivanje. Zbog kompleksnosti postupka odlučivanja uloga pravnih zastupnika u postupku azila je veoma bitna. UNHCR podržava lokalne organizacije koje pružaju besplatnu pravnu pomoć i obezbeđuje prevođenje u postupku azila“, kaže Ljubimka Mitrović.

Položaj i prava tražilaca azila u Srbiji, uređeni su zakonom koji je uglavnom usklađen sa međunarodnim standardima.

„Međutim, potrebno je još raditi na unapređivanju nekih aspekata azilnog postupka, kao i na tome da prava koja su garantovana zakonom mogu efikasnije da se uživaju, između ostalog u pogledu izdavanja putne isprave izbeglicama i omogućavanja pristupa državljanstvu. Putna isprava omogućila bi izbeglicama da putuju, a to je jedna od potreba savremenog čoveka. Omogućavanje pristupa državljanstvu dovelo bi do zaokruživanja postupaka integracije. Organizacije civilnog društva takođe igraju veliku ulogu podržavajući izbeglice, ali na taj način pomažu i državnim organima da ispunjavaju svoje obaveze. Dakle, prostora za unapređenje ima, ali je bitno prepoznati i sve napore koji se u ovoj oblasti ulažu od strane različitih aktera (državnih organa, donatora, organizacija civilnog društva, samih izbeglica)“, kaže Ljubimka Mitrović.

Ona naglašava da je važnost rada na unapređivanju azilnih procedura za sveukupnu zaštitu ljudi koji su bili prinuđeni da pobegnu iz svojih domova, prepoznata ove godine i van okvira Srbije kada je prestižna UNHCR-ova Nansen nagrada za zaštitu izbeglica dodeljena pravniku iz Srbije Nikoli Kovačeviću koji, između ostalog, godinama predano pruža pravnu pomoć ljudima koji su se odlučili da započnu novi život u Srbiji i ovde podnesu zahtev za azil.

Ljubimka Mitrović kaže da su veoma ponosni na Nikolu i sigurni da će nagrada koju je dobio, a koja istovremeno predstavlja priznanje i višedecenijskom radu Republike Srbije na zaštiti izbeglica, uključujući tu i napore organizacija civilnog društva koje već dugo vremena rade u ovoj oblasti i koje su iznedrile profesionalce poput Nikole, poslužiti kao motivacija i vetar u leđa za dodatno unapređivanje procedura od čijih efikasnosti zavise životi i sudbine prinudno raseljenih osoba.