Nada Popović Perišić, predsednica i prva dekanka Fakulteta za medije i komunikacije: Kreativnost i obrazovanje

Jedna od reči koje se danas često čuju, kada se govori o obrazovanju, jeste reč – kreativnost. Pitanje koje se postavlja je – kakav je odnos između kreativnosti i obrazovanja.

Društvo, ekonomija, čitava planeta suočavaju se sa stalnim i rastućim izazovima. Da bismo na njih odgovorili, moramo naći nova rešenja. Obrazovanje kreativnih ličnosti a time i formiranje novih budućih aktera ekonomskog života 21. veka prevazilazi samo zadatke obrazovanja i postaje i ekonomski i društveni zadatak.

Šta je potencijal kreativnog mišljenja?

Jedna od mogućih definicija kreativnosti, kreativnost vidi kao „kapacitet da se realizuje ostvarenje koje je u isti mah novo i prilagođeno kontekstu u kojem se pojavljuje“. Dakle, kreativnost je kapacitet za postavljanje novih pitanja, za predlaganje novih rešenja, novih vizija. Da bi se kreativnost razvila u jednom društvu, posebno u društvu onih koji se bave obrazovanjem i istraživanjima, to društvo mora da bude tolerantno, otvoreno, puno razumevanja. To u isti mah znači razvijanje timskog rada, poštovanje razlike i poverenje prema drugom. Jer tek ostvarivanjem neobičnih spojeva unutar postojećih znanja, izlaženjem iz naših tradicionalnih shema, možemo da govorimo o kreativnosti.

Tu se suočavamo sa sledećim pitanjem, sa pitanjem prirode obrazovanja u ovom veku.

Ako je cilj obrazovanja da prenese znanja i razvija kapacitet svakog da nauči da uči, kreativnost zahteva da se u pitanje dovedu uspostavljene paradigme. Kako prevazići taj paradoks institucija koje su zamišljene da prenesu znanja a treba da favorizuju njegovo dovođenje u pitanje. Naše obrazovanje je zamišljeno kao linearno i najvećim delom je frontalno i počiva na tekstovima. Ne favorizuje uvođenje novih metoda i transdisciplinarnih aktivnosti, eksperimentisanje, igru; intervencije spoljnjih eksperata nisu dobrodošle. Logika je logika individualne kompetitivnosti a ne timskog rada. Opredeljenje za kreativnost u institucijama obrazovanja predstavlja i opredeljenje za razvijanje „autonomije i inicijative“, razvijanje „radoznalosti, upitnosti, kritičkog mišljenja“.

Živimo u vreme postmodernizma, koji, u teorijskom i filozofskom smislu predstavlja odbacivanje „totalizujućih teorija“, sumnju u „metanarative“ i dovođenje u pitanje težnje zapadnjačkog diskursa za izvesnošću i apsolutima. To nas vodi, kada je reč o znanju, napuštanju pojmova istine i pitanja izvora i validnosti univerzalnog znanja i ideji da je ljudsko znanje društveni konstrukt. Otuda evolucija znanja, a s njom i evolucija društva, zahteva, da bi bila moguća, slobodno i otvoreno društvo i takav politički kontekst koji jedino može da obezbedi demokratija. Kako društvo bira, klasifikuje, distribuira, prenosi i vrednuje obrazovno znanje najbolje pokazuje o kakvom društvu je reč. Stoga, bez suštinske promene odnosa prema obrazovanju, shvatanju njegove funkcije i vrednosti ne može ni biti prave reforme obrazovanja.

Koje promene bi trebalo uvesti da bismo govorili o kreativnosti?

Prva promena odnosila bi se na uvođenje interdisciplinarnosti i prevazilaženje granica disciplina, odnosno znanja vezanog za jednu disciplinu, uvođenjem aktivnosti koje mobilišu različita znanja. Razvijanje kreativnosti podrazumeva istraživanje, otkrivanje, postavljanje hipoteza. Da bi to bilo moguće, u proces obrazovanja treba uvesti eksperimentisanje i projekte, odnosno suočiti studente sa realnim problemima koji ih interesuju i koji podstiču njihove motivacije. To naravno podrazumeva i promenu odnosa pedagoga prema znanju. Postojeće obrazovanje je previše normativno. Za promenu o kojoj govorimo, nastavnik mora da ume da dovede svoje znanje u pitanje, da eksperimentiše, da ohrabruje, da otvara prostore slobode. U umreženom svetu u kojem danas živimo i profesije su umrežene. Treba dozvoliti mogućnost izbora više disciplina pri studiranju.

Kreativnost se rađa iz spoja individue i različitih znanja; otkrivanje i poređenje omogućava razvijanje kritičkog duha i smisla za kompleksnost, za analoško mišljenje i slobodnu asocijaciju ideja i slika. To podrazumeva postojanje kurikuluma koji prate interdisciplinarno i transdisciplinarno kretanje kroz znanje. I najzad treba vratiti značaj koji u obrazovanju treba da imaju društvene, odnosno humanističke nauke. Jer bez dobrog i temeljnog opšteg znanja teško je ostvariti napredak i promene u svetu u kojem živimo.

U suprotstavljanju privatizaciji, komercijalizaciji i pretvaranju u robu svega što ima veze sa obrazovanjem, činioci obrazovanja moraju definisati više obrazovanje kao resurs od suštinskog značaja za demokratski i građanski život jedne zemlje, odnosno moraju se zajedničkim naporima suprotstaviti korišćenju višeg obrazovanja u komercijalne svrhe.