Rekla bih za sebe da sam popriličan radoholičar. Jedostavno ne umem ništa da ne radim iliti da radim ništa. Nije uvek bilo tako. Kao dete a kasnije i tinejdžer bila sam prvoklasni samozadovoljni blejač. Po ceo dan sam mogla da budem napolju, da se igram, gluvarim, da zaboravim na vreme. Da gledam filmove ili se razvlačim po krevetu s teglom nutele pod jorganom. I da ne zaboravim telefoniranje, u vreme kad su još postojali kućni telefoni s onim dugačkim gajtanima koje sam vešto vrtela oko prsta. Zaobilazeći me s usisivačem rasplinutu po kauču mama mi je kao robot ponavljala: „U radu je spas“, nekad i na nemačkom, a ja sam mislila da je luda sve dok i sama nisam postala ‘luda’.
Upisala sam faks i nešto se promenilo. Počela sam da uživam u tome da sam preplavljena obavezama, da u isto vreme radim nekoliko poslova, da imam rokove i da nikad nemam dovoljno vremena. Počela sam opsesivno da pravim spiskove obaveza i da ih onda, kad ih završim, slasno jednu po jednu precrtavam. Svuda imam te to-do liste, u telefonu, notesima, na papirima i naravno na onoj tabli od plute. Kao da sam zaboravila kako je to pogledati tri filma za redom, izbindžovati celu sezonu neke serije ili ubiti popodne čitajući knjigu.
I kad bi mi tako nešto pošlo za rukom, samo bih ođednom skliznula i poslala po koji mejl ili makar zapisala ideju za novu kolumnu. Nije da sam zaboravila na hedonizam čistog i neograničenog ‘blejanja’ već sam poečela da uživam kad radim i naravno, kad nešto uradim. Zato sam većinski imala osam ruku i šest nogu, u jednom danu bih završila tri različita frilens posla, napisala kolumnu, žvrljnula po rukopisu, skuvala ručak i prošetala pse. Tek uveče bih opustila mišiće i isključila glavu, pogledala film i zaronila u knjigu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
