Najbolje što možete da uradite za dete

„Zašto je Pinokio otišao od Đepeta? Iako je poseban dečak ’rođen’ iz ogromne ljubavi, trebalo je da krene u školu a sve je u kući bilo u redu. Otišao je zato što je morao da ide, i svi moramo da idemo i da se otisnemo i istražujemo. A dete istražuje i od toga zavisi njegov razvoj. Priroda razvoja je kretanje, traganje i promena. I deca koja imaju teškoće su pod rizikom da naša ljubav i prezaštićavanje nekada onemoguće to traganje.“

Ovim rečima je dr Nenad Rudić, dečji psihijatar, član Osnivačkog i izvršnog odbora Međunarodne asocijacije za razvojnu pedijatriju, ukazao na značaj ranog razvoja kod dece. To traganje se nekada odnosi i na roditeljstvo kada mora da se traga za nekim rešenjima i nekada ne znamo u kakvim situacijama ćemo se kao roditelji naći.

„Ali ako je tu ljubav, naklonjene osobe koje prate razvoj i dešavanja kod deteta, pojaviće se kada bude bilo potrebno. Kao kada se pojavio Cvrčak i drugi saputnici da pomognu Pinokiju na putu. I Pinokio je otišao da otkrije svoj put, šta je on i ko može da postane. I srećom ta velika ljubav koju je dobio na početku ga je pratila u najtežem momentu“, objasnio je dr Rudić.

Svake godine u našem regionu se rodi blizu šest miliona beba, a preko 20 miliona dece mlađe od pet godina uči prve reči, prave prve korake, uče da se druže i saosećaju sa drugima. Svako od ove dece dolazi na svet sa ogromnim potencijalom i jedinstvenim skupom društvenih, ekonomskih i kulturnih okolnosti. Neki su rođeni u bezbednom, negovanom okruženju, dok se drugi suočavaju sa nedaćama, toksičnim stresom, siromaštvom i izazovima koji potkopavaju njihov rast i razvoj od samog početka, rekla je Ređina de Dominićis, regionalna direktora UNICEF-a za Evropu ni Centralnu Aziju, na regionalnoj konferenciji o ranom razvoju i roditeljstvu, „Najbolji početak za decu: Moć roditeljstva“.

UNICEF u Srbiji podržava razvoj i unapređivanje usluga podrške roditeljstvu i intervencija u ranom detinjstvu u zdravlju, obrazovanju i socijalnoj zaštiti, kao i njihovu međusobnu saradnju kako bi se postigli optimalni rezultati za malu decu i njihove porodice. Nakon dva dana Konferencije 20 lidera iz preko 20 zemalja Evrope i Centralne Azije saglasili su se i potvrdili da su rane godine detetovog života ključne za njihov doživotni razvoj i dobrobit, kao i za razvoj ljudskog potencijala. Zato je Konferencija rezultirala pokretanjem beogradskog „Poziva na akciju“, upućenog vladama, partnerima, donatorima, akademicima, praktičarima i udruženjima roditelja, da se obavežu na jačanje sistema podrške ranog razvoja deteta i podrške roditeljstvu širom Evrope i Centralne Azije. Ovaj „Poziv na akciju“ je zalaganje da se da prioritet ostvarivanju prava male dece i njihovih porodica, obezbeđujući da svako dete u regionu ima najbolji početak u životu.

„Mala deca ne mogu da biraju svoje početke niti da izraze svoje potrebe. Ipak, uslovi i okolnosti sa kojima se suočavaju nakon rođenja će odrediti koliko će njihov ogroman potencijal biti ostvaren. Zamislite kada bismo mogli da izmenimo ove početke i obezbedimo da svako novorođenče u Srbiji i celom našem regionu ima jednake šanse da napreduje, da bude zaštićeno i negovano“, rekla je Ređina de Dominićis.

Naučni dokazi i dalje jasno pokazuju da prve godine života predstavljaju kritičnu priliku – kada okruženje i usluge koje okružuju decu imaju dubok uticaj na razvoj njihovog mozga, buduće ishode i na kraju budućnost naših društava, podsetila je ona. Uprkos napretku u poslednjoj deceniji, mnoga deca u našem regionu i dalje nemaju pristup ključnim uslugama koje su im potrebne za napredovanje. Mnogi roditelji, koji igraju najveću ulogu u životu svog deteta, nemaju mrežu zaštite i podršku koja im je potrebna da svojoj deci obezbede podsticajno okruženje.

Ređina de Dominićis je iznela zabrinjavajuće podatke. Da skoro 3,5 miliona male dece nije na pravom putu u svom ranom razvoju. Da od najsiromašnijih, najugroženijih domaćinstava, samo polovina male dece ima koristi od rane stimulacije i brige koja je osetljiva na potrebe deteta. Da dvoje od petoro dece doživljava kašnjenje u razvoju, ali vrlo malo njih ima pristup kvalitetnim uslugama rane intervencije u detinjstvu.

„Iako većina roditelja nastoji da dâ sve od sebe, potrebna im je podrška i usluge koje uz ovo nisu univerzalno dostupne širom regiona. Naše najnovije istraživanje o roditeljstvu pokazalo je da širom Evrope i Centralne Azije samo polovina roditelja kojima je potrebna podrška može da joj pristupi“, rekla je Ređina de Dominićis.

A kako je kada podrška izostane pričala je Nikolina Radosavljević, mama Andre koji ima Daunov sindrom, koja vodi Instagram stranicu „Beleške jednog Andre“. Ona je rekla da bi volela da je imala mogućnost da u bilo kom trenutku pokuca na neka vrata i da se oseća sigurno, da dobije neku vrstu uputa – šta da radi, gde da ide, a ne da porodica ostane sama i pronalazi neke načine i puteve, i uglavnom se oslanja na iskustvo neke prethodne porodice.

Kada je reč o sistemima podrške, rezultati pokazuju da se roditelji najčešće obraćaju za pomoć svojim roditeljima i bliskim članovima porodice, nakon čega slede zdravstveni radnici (pedijatri i patronažne sestre).

Iako navode da su informisani i da su zadovoljni podrškom koju dobijaju u zdravstvenom sistemu, roditelji navode i da im je potrebna dodatna podrška. To se uglavnom odnosi na dostupnost profesionalaca (ne mogu uvek da dobiju odgovor ili savet, u trenutku kada im je potrebno; ili pedijatar nema dovoljno vremena da se posveti njihovom detetu) i potrebu za nekim vrlo konkretnim odgovorima i savetima za negu i vaspitanje deteta (odgovori koje nalaze su uopšteni i nedovoljno specifični za njihovo dete). Dodatno, u manjim opštinama navode i da nisu dovoljno dostupni različiti stručnjaci – logopedi, defektolozi, razvojni psiholozi, pokazalo je istraživanje roditeljskih znanja, stavova i praksi sprovedeno u periodu januar–mart 2024. godine (uzorak 1.117 porodica iz šest opština), koje je realizovao Institut za psihologiju.

„Mi koristimo termine dete i sredine ali iz ugla deteta ne postoji unutrašnja i spoljašnja sredina tako jasno definisana. Za dete je to sredina. I tu negde promišljamo koliko ta sredina ima moćan uticaj. Jedan osmeh povezuje nervne ćelije a odsustvo osmeha ne da ih ne povezuje nego ih razvezuje. Rane godine su jako važne i svi koji su u dodiru sa detetom i roditeljima toga treba da budu svesni“, naglasio je dr Rudić.

Oni koji se nalaze u situacijama u kojima sreću drugog zaboravljaju jedno od važnih načela, a to je da u kontaktu sa osetljivom osobom – zbog strahova, briga, događaja – moraju biti vrlo pažljivi. Tu se vraćamo na prvi princip zdravstvene struke: „Nemoj prvo da naškodiš.“

„To znači da mi nismo svesni svih načina kojima možemo da naškodimo i možda mi i ne znamo da škodimo detetu. I tu negde počinje da se razvija ideja da je glavni putokaz u ranom razvoju deteta porodica“, rekao je dr Rudić.

Mališanima dugujemo bolji početak u životu, njihovoj budućnosti i budućnosti našeg društva.

Znanje roditelja o ranom razvoju je umereno dobro ali su znanja roditelja vrlo neujednačena s obzirom na različite veštine deteta, odnosno prilike koje mu treba omogućiti za učenje.

Većina ispitanika (75% do 80%) zna na kom uzrastu počinje da se razvija dečji mozak, kada deca počinju samostalno da hodaju, da izgovaraju prve reči, kao i kada roditelji treba da počnu da pričaju sa decom, da ih uče brojevima i bojama i sl. Najmanji broj roditelja znao je uzrast kada roditelji treba da počnu da gledaju dečje knjige sa detetom (28%) i kada treba da počnu da daju deci bezbedne predmete iz domaćinstva kako bi se deca igrala (11,5%).

Generalno, kada se analiziraju netačni odgovori na inventaru znanja o ranom razvoju, može se uočiti tendencija roditelja da „prebacuju“ uzraste, tj. navode kasnije uzraste.

Roditelji izražavaju vrlo pozitivne stavove prema igri sa detetom – oko 90% njih svakodnevno nalazi vreme za igru i uživaju u igri sa detetom. Međutim, odgovori roditelja nisu potpuno konzistentni (verovatno zato što daju „socijalno poželjne“ odgovore) jer oko 60% ispitanika izveštava da je previše zauzeto da se igra sa detetom i da izbegavaju da se igraju sa detetom ako imaju drugih obaveza. Uz to, značajan je i podatak da oko 53% roditelja voli da određuje šta i kako će se igrati (umesto da prate detetova interesovanja i puste dete da odluči).

Zašto su ta rana iskustva tako važna?

U ranim godinama života, mozak je najotvoreniji, najprilagodljiviji i najviše oblikovan iskustvima i okruženjem, kaže Džejms Kerns iz Centra za razvoj deteta, Univerzitet Harvard.

„Postoje kritični periodi u razvoju mozga kada određene vrste veština i kapaciteta treba da se razviju. Kako se više veza učvršćuje i mozak prirodno uklanja ono što ne koristi, adaptacija kasnije u životu košta više, fiziološki, i košta nas više kao društvo da se adaptiramo i promenimo. Dobra vest je da nikada nije kasno. Što ranije počnemo, posebno u ovom jedinstvenom razdoblju razvoja od prenatalnog perioda do oko tri godine starosti, to je kritičnije za postavljanje temelja za doživotno zdravlje, učenje i ponašanje“, objašnjava Kerns.

Kada govorimo o roditeljstvu, počinjemo sa roditeljima. Ali te uloge nege mogu obavljati različiti drugi, i moramo gledati kako podržavamo sposobnost različitih staratelja i odraslih koji interaguju sa decom da dobiju veštine da pruže tu vrstu podsticajnog odnosa i nege, dodaje Kerns.

„Šta činimo da smanjimo izvore stresa koji postoje u životima porodica i dece? Pogledajte šire okruženje. Da li postoje stresovi u vezi sa radom i nasiljem, o pristupu zelenim površinama ili hrani? Takođe, često postavljamo programe koji su pogodni za one koji ih administriraju, a ne za one koji imaju koristi od njih. Dakle, da li nehotice stvaramo dodatni stres za porodice na načine na koje moraju raditi da bi pristupili pogodnostima i uslugama koje pružamo?“, kaže Kerns.

Važnost roditeljstva u ranom detinjstvu utemeljena je u tri osnovna koncepta neuronauke. To su rana iskustva koja oblikuju arhitekturu mozga koji se razvija, interakcije kroz mehanizam „iniciraj i uzvrati“ koje grade jake moždane veze i, treće – toksični stres koji remeti arhitekturu mozga i rani razvoj.

Rana iskustva, tih prvih hiljadu dana o kojima često govorimo, pojašnjava Kerns, oblikuju arhitekturu razvijajućeg mozga. Svi se rađamo sa svim nervnim ćelijama u mozgu, ali sa veoma malo veza.

„Okruženje, odnos sa roditeljima i drugim, za dete bitnim odraslim osobama, ključno je za oblikovanje tih iskustava. Drugo, kako se ovo dešava? Ta izgradnja moždanih kružnih veza se fundamentalno i najsnažnije dešava u onome što zovemo interakcija ’iniciraj i uzvrati’ između odraslih i dece. Možete to zamisliti kao u odbojci, fudbalu, tenisu, bilo kom sportu gde dete pravi gest, zvuk, a roditelj na to odgovara. To je način na koji beba počinje da razume svoje okruženje i kakva iskustva ima. Da li je bezbedno? Da li su odgovori dosledni i negujući? Ili postoji izostanak odgovora koji stvara anksioznost i strah? Tako mozak deteta gradi sopstvenu povezanost da bi se adaptirao na okruženje u kome se dete nalazi. Ovde vidimo ključnu ulogu roditelja i drugih odraslih koji pružaju roditeljsku podršku u pomaganju oblikovanja jakih veza koje postaju osnova za ono što dolazi kasnije“, rekao je Kerns.

Licenca za ljudskost mora da bude sastavni deo pomažućih profesija, naglasio je dr Rudić. „Udruživanje zainteresovanih je kao neki svetionički princip koji na kraju treba da nadjačava negativne tendencije i pomogne službi koja u svom primarnom principu ima pomažuću ulogu da ostane na tom putu, a glavni korektivni faktori su tu roditelji. Promene moraju da se dešavaju istovremeno na svim nivoima. Službe ranih intervencija bez preispitivanja zajedno sa roditeljima isto mogu doći u situaciju da vrše jedan posao a ne neku misiju, što je njihova suština.“