Istorija čovečanstva je, kažu, istorija ratovanja. O onim sukobima koji su presudno uticali na svetski poredak kakav danas poznajemo napisani su tomovi knjiga, dok za neke jedva da ima mesta u istorijskim udžbenicima – što ih čini podobnijim zaboravu.
Takav je slučaj i sa anglo-zanzibarskim ratom koji se odigrao 27. avgusta 1896. godine na teritoriji nekadašnje nezavisne države koja sada ima status autonomne oblasti u sastavu Tanzanije. Detalji tog sukoba bi verovatno ostali potpuno nepoznati da nije zapisan kao najkraći rat u istoriji, čije bi celokupno trajanje moglo da stane u poluvreme jednog fudbalskog meča, a da je imao sve elemente „pravog rata“, od objave do kapitulacije.
Povod za rat predstavljala je smrt sultana Hamada ibn Tuvainija koji je došao na vlast podrškom Ujedinjenog Kraljevstva, te je tokom svoje vladavine bio prilično odan britanskim kolonijalnim vlastima.
Tuvainijeva trogodišnja vladavina protekla je prilično mirno, pa su tek nakon njegove smrti nemiri pogodili obale istočne Afrike. Sultan je iznenada preminuo u svojoj palati pod nerazjašnjenim okolnostima.
Uprkos tome što nije bilo dokaza, sumnjalo se na Tuvainijevog rođaka Halida ibn Bargaša, koji se samo nekoliko sati nakon sultanove smrti uselio u palatu i proglasio novim vladarom bez dozvole britanskih vlasti. Britanci su kao zamenu za pokojnog sultana izabrali Hamuda ibn Muhameda, jer su verovali da će sa njim lakše sarađivati.
Očekivano, Bargašova odluka nije se svidela britanskim vlastima koje su mu poslale ultimatum o abdikaciji na koji je on odgovorio okupljanjem gotovo 3.000 iznenađujuće dobro naoružanih ljudi, preuzevši i sultanovu jahtu koja se nalazila u obližnjoj luci.
Odgovor je bio još žešći. Kada su shvatili da Bargaš nema nameru da se odrekne prestola, Britanci su u luku usidrili pet brodova, a pred sultansku palatu poslali oko 9.000 Zanzibaraca koji su bili odani britanskoj kruni, uz podršku specijalnih jedinica koje su iskrcane sa brodova.
Uprkos širokim ovlašćenjima, britanski konzul Basil Kejv nije smeo da naredi napad bez odobrenja Ministarstva spoljnih poslova, te je stoga u telegramu zatražio to odobrenje „u slučaju da svi pokušaji da se na miran način reši problem propadnu“.
Odobrenje je ubrzo stiglo, uz napomenu da se „ne preduzimaju akcije koje neće imati povoljan ishod“. Bargašu je nakon toga saopšten poslednji rok za predaju vlasti, koji je isticao 27. avgusta u devet ujutru.
Sat vremena pre isteka roka, Kejvu je stigao odgovor iz palate.
„Nemamo nameru da spustimo našu zastavu i ne verujemo da ćete otvoriti vatru na nas“, napisao je Bargaš.
„Nismo ni planirali da pucamo na palatu, ali ukoliko ne uradite kako vam je rečeno, to ćemo uraditi“, glasio je Kejvov odgovor.
S obzirom na to da je Bargaš odbio da pristane na ponuđene uslove, Kejv je tačno u devet časova naredio britanskim brodovima da otvore paljbu na palatu. Prve bombe i meci poleteli su ka sultanovom utvrđenju dva minuta kasnije. Većina Bargašove artiljerije je uništena, a drvena konstrukcija objekta počela je da se urušava nakon samo nekoliko minuta pod pritiskom skoro 3.000 ljudi koji su se u njemu nalazili.
Uvidevši kakav će ishod biti, rođak pokojnog sultana se iskrao iz palate, potraživši zaštitu u nemačkom konzulatu. Borba je nezvanično trajala samo 38 minuta, nakon čega je skinuta zastava privremenog sultana sa palate, a preživeli borci predali su se Britancima. S obzirom na veoma kratko vreme trajanja rata, čak 500 Bargašovih boraca je ubijeno ili ranjeno, dok je samo jedan pripadnik britanske vojske ranjen.
Kako je i planirano, probritanski nastrojeni Muhamed je imenovan za novog sultana i vladao je narednih šest godina.
Ibn Bargaš je uspeo da se evakuiše u nemački konzulat. Britanci su tražili da im se izruči i izdat je nalog za njegovo privođenje. Nemci su izveli trik, tako što su ga direktno iz konzulata (koji je nemačka teritorija) ukrcali na brod kojim je prebačen u susednu Tanzaniju, pa formalno nije prekršen nalog o privođenju pošto nije bio na teritoriji britanske kolonije.
