Vlada Venecuele održala je 3. decembra 2023. referendum o Esekibu, velikoj regiji koju kontroliše susedna Gvajana, ali na koju polažu pravo obe te države. Uprkos slabom odzivu referenduma, venecuelanski predsednik Nikolas Maduro tvrdi da sada ima pravo da pripoji region, time značajno podižući tenzije između dva suseda i stavljajući vojsku obe zemlje u stanje visoke pripravnosti. Postoji mali, ali realan rizik od vojnog sukoba između dve južnoameričke nacije, prenosi CSIS.
Esekibo je sporna teritorija od oko 160 hiljada kvadratnih kilometara kojom Gvajana kontinuirano upravlja još od arbitražne odluke donete u Parizu 1899. godine. Obuhvata približno tri četvrtine suverene teritorije Gvajane.
Još davne 1962. godine, Venecuela i Ujedinjeno Kraljevstvo su uz konsultacije sa Britanskom Gvajanom u Ženevi potpisale sporazum kojim su se složile da će tražiti mirno rešenje teritorijalnog spora. Jedan od članova Ženevskog sporazuma predviđa da nikakve radnje ili aktivnosti ne mogu pružiti podršku ili negativno uticati na potraživanja dveju strana osim ako nisu međusobno dogovorene. Dalje je navedeno da ukoliko strane ne mogu da se dogovore o načinu rešavanja u skladu sa Poveljom UN, treba da prosleđuju stvar „odgovarajućem međunarodnom organu” ili, ako to nije moguće, generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija.
Iako se nikada nije odrekao prava Venecuele na Esekibo, bivši dugogodišnji predsednik te zemlje Ugo Čavez zalagao se za dobre odnose sa Gvajanom. Gvajanski ambasador u Venecueli je 2005. godine rekao je da postoji visok nivo poštovanja između obe strane i da su „dani kada se Gvajana plašila sukoba sa Venecuelom odavno prošli“.
Ti su se dani vratili 2015. godine kada su otkrivena ogromna naftna polja na obali Gvajane. Predsednik Čavez je u to vreme aktivno gradio saveze sa zemljama širom Latinske Amerike i Kariba. Međutim, posle godina neuspešnih pregovora koje su vodili predstavnici UN, generalni sekretar UN Antonio Gutereš odlučio je u januaru 2018. da uputi teritorijalni spor Međunarodnom sudu pravde, koji je u decembru 2020. proglasio da ima nadležnost da odluči o tom pitanju, čak i posle izazova koji je donela Venecuela.
Kršeći Ženevski sporazum, skupština Venecije sazvala je 21. septembra ove godine referendum kako bi povećala svoje ingerencije nad spornom teritorijom. Odluka je došla kao reakcija na izjave pomoćnika američkog državnog sekretara za pitanja zapadne hemisfere Brajana Nikolsa, koji je izrazio podršku Gvajani da eksploatiše prirodne resurse Esekiba. Poslednje pitanje referenduma, odnosilo se na to da li Venecuela treba da stvori sopstvenu državu pod nazivom Gvajana Esekiba, građanima dodeli državljanstvo i venecuelanske lične karte i ugradi državu u mapu venecuelanske teritorije.
Gvajana je zatražila od Međunarodnog suda pravde da interveniše pre glasanja i spreči Venecuelu da održi referendum ili da preduzme bilo kakve radnje kako bi pokušala da ostvari kontrolu nad Eskibom. Iako nije izričito zabranio održavanje referenduma, sud je jednoglasno odlučio da će se „do konačne odluke u ovom slučaju, Venecuela suzdržati od preduzimanja bilo kakvih radnji koje bi modifikovale situaciju na teritoriji kojom Gvajana upravlja i nad kojom vrši kontrolu“.
Predsednik Venecuele Nikolas Maduro odlučio je da održi plebiscit uprkos presudi Međunarodnog suda pravde. Pošto je Esekibo možda jedino pitanje oko kojeg se slažu opozicija i režim, Maduro je mislio da bi mogao da mobiliše široku podršku u iščekivanju predsedničkih izbora 2024. godine. Međutim, rezultati referenduma su pokazali da je režim u krizi. Biračka mesta širom zemlje bila su prazna. Izborno veće, koje kontroliše režim, proizvoljno je ostavilo biračka mesta otvorena na dodatna dva sata kako bi povećala broj glasova. Kada su biračka mesta zatvorena, izborno veće je saopštilo da je glasalo oko 2 miliona ljudi.
Dva dana nakon referenduma, Maduro je naredio niz akcija koje su, prema rečima predsednika Gvajane, u „potpunom prkosu međunarodnom pravu“. Maduro je stvorio visoku komisiju za odbranu „nove države“ Gvajana Esekiba, na čelu sa Delsi Rodrigez. Zatim je naredio Narodnoj skupštini da uspostavi državu Gvajana Esekibu, vojnu zonu i imenuje gerala Rodrigeza Kabelja. Dalje, Maduro je naredio državnoj naftnoj kompaniji da izda dozvole za istraživanje nafte, gasa i rudnika u novoj državi. Na kraju, Maduro je naredio da se sprovede plan socijalne zaštite za ljude koji žive na spornoj teritoriji, da se izvrši popis stanovništva i da se stanovnicima, između ostalih inicijativa, uruče venecuelanske lične karte.
Ministar odbrane Venecuele, general Vladimiro Padrino Lopez, rekao je 7. decembra da je imenovao generale koji će biti zaduženi za novu vojnu zonu koja pokriva teritoriju Esekiba. Gvajana je stavila svoju vojsku u stanje visoke pripravnosti, a to su uradile i ostale zemlje u komšiluku Južnoj, uključujući Brazil.
Trenutno stanje na terenu je dobrapodloga za takozvani „hibridni rat“ ili „taktiku sive zone“, piše CSIS. Oblast Esekibo je ogromna (za trećinu veća od područja Ukrajine koje trenutno zauzima Rusija), retko naseljena i sastoji se od guste džungle. Maduro bi mogao tražiti da pošalje malu grupu venecuelanskih vojnika u Gvajanu, postavi zastavu, a zatim tvrdi da te snage štite „novostvorenu“ državu Gvajana Esekibu. Kako će Gvajana reagovati u tom slučaju, bilo bi kritično. Akciju Gvajane bi Maduro lako okarakterisao kao napad na sopstvenu suverenu teritoriju.
Potpuna invazija, ipak, malo je verovatna. Oružane snage Venecuele se bolje snalaze u akcijama vezanim za kriminal nego kao borbena snaga. Njihovo poslednje iskustvo sa vojnom intervencijom, kada su pokušali da oslobode granični region Venecuele sa Kolumbijom od gerilskih grupa kao što su Revolucionarne oružane snage Kolumbije, završilo se neuslavno.
Situacija na terenu je fluidna i dinamična. Pošto nije uspeo da mobiliše venecuelanski narod na referendumu 3. decembra, Maduro sada mora da odluči šta mu je činiti u trenutnoj krizi, kao i kakvu ulogu ona može da igra u njegovim ukupnim naporima da ostane na vlasti. Mogao bi dodatno da podstakne granične tenzije, pokuša da prinudi Gvajanu da odustane od sporne teritorije, ili ono čemu se niko ne nada, da pokrene radikalne mere kojima bi eskalirao sukob.
