Najsavremenije metode lečenje od sada i u KCS: Duboka stimulacija mozga za obolele od Parkinsonove bolesti i u Srbiji

Parkinsonova bolest je drugo po učestalosti neurodegenerativno oboljenje mozga, koje prepoznajemo po prisustvu ključnih, kardinalnih simptoma čije je postojanje neophodno pri postavljanju dijagnoze (ukočenost, usporenost i drhtanje u mirovanju). Iako je ovo oboljenje trajno i doživotno, danas postoji hirurška intervencija koja umnogome može da pomogne pri kontrolisanju i ublažavanju simptoma, a njena primena se uskoro očekuje u Srbiji.

Pojava simptoma Parkinsonove bolesti posledica je oštećenja struktura mozga i gubitka hemijskih supstanci zaduženih za kontrolu voljnih pokreta, a koje su nevidljive skenerom i magnetnom rezonancom. Iako je bolest opisana još 1817. godine, razlog njene pojave i dalje nije razjašnjen u potpunosti. Savremena terapija je efikasna, ali sa napredovanjem bolesti njeno lečenje može postati vrlo složeno, a rezultati nezadovoljavajući.

Tim neurologa i neurohirurga iz Kliničkog centra Srbije načinio je sve neophodne korake kako bi duboku moždanu stimulaciju, danas prihvaćenu opciju za lečenje uznapredovale i komplikovane Parkinsonove bolesti i drugih bolesti nevoljnih pokreta, učinio dostupnom i u našoj zemlji. Operacija spada u rang visoko sofisticiranih procedura, a tokom nje se u odgovarajuće strukture mozga ugrađuju elektrode i povezuju sa neurostimulatorom, aparatom nalik pejsmekeru, koji se postavlja na grudni koš pacijenta.

Duboka moždana stimulacija (DBS – deep brain stimulation) prvi put je izvedena 1967. godine, kada je ruski neurohirurg Natalija Bekhtereva sa kolegama primenila hroničnu stimulaciju bazalnih jedara za lečenje jedne od bolesti nevoljnih pokreta. DBS je odobrena u lečenju esencijalnog tremora u Kanadi, Evropi i Australiji od 1993. godine, a 1996. FDA (Uprava za hranu i lekove SAD) odobrila je DBS za lečenje esencijalnog i parkinsonog tremora. Posle pet godina FDA je 2001. proširila indikacije i odobrila primenu stimulacije drugih jedara u uznapredovaloj Parkinsonovoj bolesti, a 2002. odobrena je njena primena i u lečenju distonije.

U Srbiji je nedavno Republički fond za zdravstveno osiguranje odobrio sredstva za lečenje pacijenata sa poremećajima pokreta za određeni broj osiguranika na godišnjem nivou, ali samo za one koji zadovoljavaju potrebne kriterijume, objašnjava prof. dr Marina Svetel, neurolog, koja je član tima zaduženog za DBS u Srbiji.

„Jedan broj pacijenata mlađeg uzrasta je, zbog jedne od bolesti nevoljnih pokreta, lečen u inostranstvu o trošku Fonda za zdravstveno osiguranje, a oboleli sa Parkinsonovom bolešću su u pojedinačnim slučajevima to činili o sopstvenom trošku, jer sama procedura nije bila odobrena, pa samim tim ni moguća u našoj zemlji. Lekari sa Klinike za neurologiju u Beogradu su uspešno kontrolisali i pratili ove bolesnike. Sada je tim neurologa i neurohirurga obučen za izbor odgovarajućih kandidata, pripremu za intervenciju, samu intervenciju i praćenje obolelih na Neurološkoj i Neurohirurškoj klinici Kliničkog centra Srbije“, objašnjava dr Marina Svetel.

Važno je znati da ova procedura nije namenjena svim obolelima od Parkinsonove bolesti.

„Neurohirurgija postaje opcija tek kada je početni tretman lekovima neuspešan ili kontraindikovan, a dobrim kandidatom za operaciju se smatra oboleli kod koga bolest traje duže od četiri godine i sa onesposobljavajućim simptomima uprkos primenjivanoj terapiji (kratak terapijski odgovor, iznenadna pogoršanja u toku dana, neželjeni efekti dugotrajnog lečenja lekovima). Sa druge strane osobe koji nemaju, ili imaju loš odgovor na terapiju nisu podobni kandidati, kao i dementne osobe, osobe sa teškom depresijom ili drugim psihijatrijskim bolestima, osobe koje imaju neku od kontraindikacija za hirurške intervencije ili oboleli koji neregularno uzimaju lekove“, ističe dr Marina Svetel.

Operacija, međutim, nije izlečenje, što svi oboleli moraju da razumeju. Ipak, pacijenti koji su prošli ovu proceduru svedoče da je život nakon zahvata mnogo kvalitetniji i da je najviše uticao ne samo na fizičku sposobnost već i na samostalnost i poboljšanje kvaliteta života.

Nakon operacije pacijenti mogu da vode gotovo normalan život, u smislu svakodnevnih aktivnosti. Zabranjeno je ronjenje na dubinu veću od 10 metara, kao što je navedeno u uputstvu za uređaj, ali sve ostale aktivnosti su moguće, naravno uz mere opreza.