Do trećeg kvartala 2023. godine, Indija je zabeležila ekonomski rast od neverovatnih 8,4 odsto. Očekuje se da će u narednih pet godina rasti za 6,5 odsto godišnje, što bi je učinilo najbrže rastućom velikom ekonomijom na svetu.
Zasada, u vezi sa tim, ne postoji nikakav problem. Nezgodno je, piše The Economist, to što su Kina, Japan i Južna Koreja sve rasle za 10 odsto godišnje tokom svojih perioda brzog rasta. Indija ima manje impresivne brojke zbog usporavanje globalizacije.
Nova knjiga Kartika Muralidharana sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu, pod naslovom „Ubrzavanje razvoja Indije“, tvrdi da je ključna prepreka bržem razvoju te zemlje nedostatak „državnog kapaciteta“.
Muralidharan opisuje ovaj koncept kao „efektivnost“ vlade. Bacanje novca državi kojoj nedostaje kapacitet je kao dolivanje goriva u automobil koji je gotov da se pokvari: neće daleko da dogura.
Trenutno, Indija uspeva da postiže svoje jasno definisane ciljeve. Danas je pred novim izazovom, treba da izvede najveću demokratsku vežbu u istoriji, na izborima za premijera, piše The Economist.
Zemlja se istovremeno bori sa svakodnevnim problemima upravljanja – kao što su obrazovanje i zdravstvo. Troje od petoro dece koja žive na selu, u petom razredu škole, ne ume da čita pravilno, a u poslednjih pet godina stanje obrazovanosti nacije se pogoršalo.
Jedan od problema je i to što je Indija stupila u demokratiju prerano, u trenutku kada je zemlja uglavnom bila siromašna. Građani su zahtevali od države da zadovolji njihove osnovne potrebe i mnogo pre nego što je za to imala novca ili kapaciteta.
Indija je pokrenula svoj program „sigurne hrane“ 1960-ih, i u tom trenutku je bila petnaesta zemlja koja je stupila u takav program od 1930-ih, kada je to prva učinila Amerika.
Muralidharan je za svoju knjigu sprovodio ankete još od 2002. godine, kada je diplomirao na fakultetu. Njegova istraživanja o obrazovanju pokazala su da sa časova ne odsustvuju samo učenici, već i profesori – i to u gotovo podjednakoj stopi: čak 20 do 30 odsto vremena.
Problem nije u platama. Studija Rohinija Pandea sa Univerziteta Jejl urađena 2017. godine, pokazala je da je Indija jedna od 33 zemlje koje daju najviše plate zaposlenima u javnom sektoru. Ali je, umesto toga, problem u upravljanju.
Nadzorna odeljenja u školama imaju ultravisoku stopu nezaposlenosti. Muralidharan tvrdi da bi popunjavanje tih mesta bilo deset puta isplativije od zapošljavanja više nastavnika.
Svake godine, za posao u državnoj službi, prijavi se oko milion Indijaca (za 1.000 dostupnih radnih mesta). Zahvaljujući tome, Indija je jedna od najselektivnijih birokratija u istoriji. A ipak, ta zemlja ima samo 16 javnih službenika na 1.000 ljudi, što je jedan od najnižih odnosa na svetu.
Još jedan od problema je to što indijski zvaničnici skaču sa pozicije na poziciju na različitim nivoima vlasti, i to rade u proseku, na svakih 15 meseci. To znači da imaju premalo vremena da razviju odgovarajuću stručnost u bilo kojoj oblasti. I zbog toga problemi ostaju nerešeni.
Vodeća tema u knjizi je to da je potrebno da se obrati pažnja na indijsku federalnu strukturu. Zemlja ima 28 različitih država, od kojih je 15 dovoljno velikih da se mogu svrstati u jednu petinu najvećih zemalja na svetu po broju stanovnika.
Istorijski gledano, indijski političari su postali plen kompanija koje ih podmićuju u zamenu za usluge. Lideri zatim taj novac koriste za finansiranje skupih kampanja kojima zapravo podmićuju birače. U nekim državama taj model polako odlazi u prošlost. Kampanje koje obećavaju da će okončati sa takvim podmićivanjem su uspešne, a takva je i kampanja Narendra Modija, indijskog premijera, koji je na kontu takvih obećanja dobio veliku podršku i poverenje.
Prema rečima Muralidharana, smena osoblja, promena načina cirkulacije podataka i funkcionisanja federalizma zajedno bi mogle da dovedu do bolje uprave Indije, a samim tim i njen rast.
Te promene je teško sprovesti, ali nije i nemoguće. Ako neke države naprave korak, mogle bi da inspirišu druge da slede njihov primer.
Tagovi
