Najstroža profesorka u Srbiji, kako to govore njeni studenti, odlazi u penziju. Mila Pavlović, profesorka na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, potvrdila je Nedeljniku da ovih dana završava svoju univerzitetsku karijeru.
Ime profesorke Mile Pavlović odavno je postalo poznato i onima koji su samo prošli pored fakulteta na kom je donedavno predavala. U najgorem slučaju, zbog toga što, kako su tvrdili neki studenti, ni posle više od decenije nisu uspeli da završe studije zbog njenog ispita, do toga da su, kako su opet tvrdili, posle višegodišnjeg učenja i polaganja, uspevali da dobiju šestice.
Zbog toga je, s vremena na vreme, profesorka Pavlović dospevala u javnost, studenti su tražili pravdu i putem medija, formirane su i komisije za polaganje ispita na njenim predmetima, čak je i ministar Šarčević o svojoj nekadašnjoj koleginici sa fakulteta rekao da jeste malo babaroga, ali se ona nikada nije oglašavala. Sve dok Nedeljnik nije poželeo da sa profesorkom Milom Pavlović razgovara – o svemu.
U svom prvom razgovoru za medije, profesorka Mila Pavlović je početkom ove godine Nedeljniku otvorila vrata svog kabineta na Studentskom trgu, a umesto indeksa i ceduljica, između nas i profesorke stajao je samo diktafon, a danas vas podsećamo na to kako je izgledao taj „ispit“…
Ko su bili vaši profesori? Šta ste od njih naučili?
Šta znači, pre svega, biti čovek. Šta znači poštovati ljude, profesiju, poštovati studente. Vreme neminovno nosi promene. Profesori koji danas stasavaju u nečemu su bolji od mojih profesora, pa i od mene, odnosno moje generacije profesora.
A šta je sa studentima, jesu li se oni promenili?
Jesu. Sećam se studentskih soba sa po četiri, pet, šest kreveta, stanovanja kod gazdarica u stanovima gde nema grejanja. Rekla bih da današnji studenti imaju mnogo bolje uslove i za život i za studiranje.
Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da sa svojim studentima nikada nisam imala neprijatnosti. Veoma lepo sarađujemo, dogovaramo se i družimo.
Čuveni profesor FDU Vlada Jevtović je jednom rekao da, po tome kako student zatvara vrata, tačno može da vidi koliko zna…
… Tačno. A kada ulazi na vrata, odmah vidite i iz kakve porodice potiče, kakvi su mu roditelji i kakvo mu je vaspitanje. Koliko student zna, vidite i čim sedne ispred vas. Studenti su i ogledalo nas, profesora. Najdraže mi je kad mi posle izvesnog vremena, pošto ja slovim za
strogog profesora, studenti priđu i kažu – mi smo od vas zaista mnogo naučili.
Da li imate utisak da vas se studenti plaše?
Tu je reč o, pre svega odgovornosti i tremi sve do onog trenutka dok ne izvuku pitanja. Ko zna, njemu je lako. Ko ne zna, njega obuzmu i strah i trema.
Ali ne tako davno i ne jednom, grupe starijih studenata javno su se žalile na vas.
Časno i pošteno radim svoj posao, svi studenti su mi jednaki i ja od njih očekujem samo da pokažu znanje. Student može da bude nezadovoljan ocenom i postoji zakonska procedura za koju svaki student zna, pa su eventualni problemi rešivi. Ali ispiti se ne polažu preko medija. Neprijatnosti koje sam imala bile su medijske kampanje. Bilo mi je nedopustivo da se u njih upuštam.
Čak je i vaš kolega sa studija, ministar prosvete Mladen Šarčević, rekao da ste „malo babaroga”?
Pa možda i to treba biti nekad. Ja sam lično zvala ministra da dođe da vidi šta je to što studenti danas treba da znaju. Da dođe, vidi i uporedi šta je ono što je trebalo mi da znamo, u ondašnjoj Jugoslaviji, od Đevđelije do Triglava, sa 255.804 kvadratna kilometra, a šta studenti treba danas da znaju, u Srbiji, sa 88.361 kvadratnim kilometrom. Ništa mi nismo bili pametniji.
Da li vaši studenti zaista moraju da znaju koliko je u Jugoslaviji bilo zasađeno hektara ječma, suncokreta, hmelja i crvene paprike u 1995. godini, koliko je turista posetilo Crnu Goru 1939. godine…?
Ne, naravno. Nikada ih to nisam pitala. To su pisali oni koji nemaju veze sa geografijom.
Mnogi i odlaze iz zemlje.
Ljudi odlaze jer ne mogu da nađu posao, stignu do tridesete, nemaju nikakav izvor prihoda, a treba i da oforme porodicu. Geografi nisu toliko traženi na evropskom tržištu, ali i oni se, u potrazi za poslom, prekvalifikuju i odlaze u druge struke. A najstrašnije mi je kada kupujem novine na trafici, pa me iz nje pozdrave sa: „Dobar dan, profesorka!”
Tagovi
TAsa
Nemaju svi mogucnosti da se angazuju politicki i da postanu profesori. Licno svako zavrsava fakultete radi sebe a ne radi drugog i posla koji zeli da radi. Danas mnogi ljudi menjaju posao i zaniumanje bas da im u zivotu ne bi bilo dosadno. Toliko
Miki
Kad vidim ovaj tigrasti sako i meni je jasan njen tip i njena nabedjenost. Biti najstroziji profesor ne znaci ništa više sem da profesor leci svoje komplekse jer verovatno nigde drugo nema važnost. Imam 40 godina i prilično lep život. Danas vidim da sam se sekirala kao student radi gluposti. Profesori bi trebali da prenesu znanje i daju vetar u ledja a ne da glume neku strogoću. Svoju ćerku učim da postuje i bude vredna ali da nikome ne dozvoli da joj zbog nekog svojih uverenja pravi prepreke u životu i da je obeshrabruje. To je upravo ono sto najstroziji profesori rade.
Dragana
Divna profesorka! Primer pravog profesora nasuprot mnogim sadasnjim.
goran
Pokusava se da sve bude kao megatrend, platis i dobijes diplomu, uclanis se u sns i dobijes posao. Znanje, je nebitno, moral je nebitan, pokvarenost i ulizistvo je pozeljna osobina