„Najužasniji dokument koji je jedna država uručila drugoj…“: 105 godina od pregovora koji nisu uspeli da spreče Veliki rat

Sve je počelo tim pucnjem, ili ipak nije. Koren tog pucnja smešten je, kažu, još u sedamdesete godine 19. veka, a sporenja o tome se vode od Kristofera Klarka i njegovih „Mesečara“, do francuskog Mond diplomatika i stava da je Sarajevski atentat samo „izgovor za reviziju istorije“.

Eho sarajevskog pucnja koji se pronosio Evropom mesec dana, iskorišćen je za nešto mnogo veće od njega samog.

Baš kada su se svi nadali da stvari neće eskalirati onako kako je otpočetka izgledalo kao već određeno, u Beograd je stigla depeša iz Austrougarske.

Pisalo je u toj depeši da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na protestnu notu poslatu 23. jula, te zbog toga Austrougarska mora „da se osloni na silu oružja“. U poslednjoj rečenici, objavljeno je ono što je titralo u vazduhu.

„Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom“.

Tog trenutka otpočeo je jedan od najdinamičnijih perioda u evropskoj istoriji koji je doneo veliki broj javnih i tajnih pregovora, ustupaka, ultimatuma i pretnji. Otpočela su tri dana koja su promenila istoriju.

Od kada je Gavrilo Princip povukao oroz u Sarajevu, sile Antante vršile su pritisak na Srbiju da prihvati uslove koje će Austrougarska postaviti u već najavljenom ultimatumu.

Kada je 23. jula taj ultimatum stigao u Beograd, britanski ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej rekao je u poverenju francuskom veleposlaniku da je zgrožen.

„To je najužasniji dokument koji je jedna država uručila drugoj“, bile su Grejove reči koje je u svojoj knjizi „Mesek koji je promenio svet: Jul 1914“ objavio istoričar Gordon Martel.

Rok za odgovor bio je 48 sati, ali su zapadne sile, znajući da Srbija neće moći da pristane na sve tačke ultimatuma, već 24. jula počele da povlače poteze. Nemačka je tog dana jasno stavila do znanja svima da „neće pustiti Austrougarsku niz vodu“. Četiri dana kasnije, kada je Austrugarska već objavila rat Srbiji, Nemci su isticali da je najbolje rešenje za pitanje Balkana da o situaciji u tom delu Evrope pregovaraju samo Austrougarska i Rusija. Za Rusiju je to bila interesna zona, po Tripartitnom ugovoru.

Ipak, iako je po tom ugovoru jasno naglašeno da sve tri velike sile moraju stati kao podrška jedna iza druge u slučaju bilo kakvog sukoba, tadašnji britanski ministar Kraljevske mornarice Vinston Čerčil, pokušavao je da drži Ujedinjeno Kraljevstvo daleko od rata.

„Balkanski sukobi nisu od vitalnog interesa za nas“, rekao je Čerčil. Tako je počeo 29. jul 1914. godine, jedan od najvažnijih dana u tadašnjoj diplomatskoj istoriji Evrope.

Nikome se nije ratovalo. Ali niko nije sedeo skrštenih ruku.

„Njujork tajms“ je tog dana objavio veliki naslov čiji je zaključak jasan – „Ključ za evropski mir nalazi se u Kajzerovim rukama“.

I zaista, Nemci su pregovarali sa svima.

Nemački generalštab objavio je zvaničnu reakciju na Austrougarsku odluku da uđe u rat: „Zločin u Sarajevu naveo je Austrougarsku da pribegne ekstremnim merama, da užarenim čelikom zapali rak koji stalno preti da će da otruje telo Evrope“.

Iako su isticali da bi o pitanju užarenog Balkana trebalo da raspravljaju Austrougarska i Rusija, Nemci su istovremeno pregovarali i sa Engleskom i sa Rusijom. Nemački kancelar Teobald fon Betman Holveg tada je izneo predlog britanskoj strani po kojem se od Velike Britanije očekuje da ostane neutralna u eventualnom evropskom ratu, uz garancije da posle rata Nemačka neće uzeti nijedan deo francuske i belgijske teritorije.

U tom trenutku, prema odredbama spomenutog Tripartitnog ugovora Belgija je bila pod britanskom i francuskom zaštitom, a Ujedinjeno Kraljevstvo je imalo obavezu da spreči da članicama Antante bude ugrožen teritorijalni integritet.

Sličan ultimatum o neutralnosti, ali u znatno oštrijem tonu, Nemačka je poslala i Belgiji koja je počela sa mobilizacijom između 50 i 100 hiljada ljudi. Mobilizacija je otpočela oko 16 časova 29. jula, a već 40 minuta kasnije, u Brisel je stigao nemački ultimatum, piše Martel.

U Sankt Peterburgu u tom trenutku uveliko traju pregovori sa Rusijom, koja preko ministra spoljnih poslova Sergeja Sazonova traži englesku podršku.

Englezi ne garantuju podršku Rusima, uprkos Tripartitnom ugovoru, a ser Edvard Grej isti stav ističe i na sastanku sa francuskim ambasadorom.

„Nemojte pretpostavljati da će Ujedinjeno Kraljevstvo stati iza vas po svaku cenu, kao 1905. godine“, rekao je tada Grej.

I dok je austrougarski car Franc Jozef slao proglase narodima svoje zemlje o tome da je „primoran da se lati mača u cilju odbrane časti“ i da se njegova nastojanja da spreči rat nisu obistinila, i dok su sa druge strane Dunava srpske snage pregrupisavane duž čitave teritorije Kraljevine Srbije, velike sile su i dalje pregovarale, a kako su prolazili sati, činilo se da su izgledi za izbijanje rata koji će prevazići granice Balkana, sve veći.

Možda i poslednje diplomatsko nastojanje da se rat spreči, napravio je ruski car Nikolaj drugi Romanov. On je u 21 čas tog 29. jula privremeno stopirao mobilizaciju ruskih snaga poslavši jaku poruku svojim saradnicima.

„Mora se učiniti sve što je moguće da bi se spasao mir. Neću da budem odgovoran za monstruozno klanje“, rekao je ruski car.

I dok je on te noći čekao odgovor glavnog pregovarača – nemačke strane – uzalud se nadao pozitivnom ishodu. Nemački car Vilhelm II godinama je svako pismo caru Francu Jozefu završavao rečenicom kojom podseća austrougarskog cara da bi trebalo da osvoji Beograd. U tom smislu, Nikolaj Drugi Romanov, imao je prazna očekivanja da će Nemačka biti taj činilac koji će sprečiti eskalaciju sukoba.

Bio je 30. jul kada je Austrougarska počela sa bombardovanjem Beograda sa Dunava. Svi dotadašnji pregovori pali su na dno velike reke koju su „gazili“ austrijski brodovi.

Već narednog dana Rusija je proglasila potpunu mobilizaciju, Nemačka joj je 1. avgusta objavila rat, a tog su dana punu mobilizaciju proglasile i Belgija i Francuska. Do 4. avgusta, čitava Evropa je zaratila, a tog je dana Amerika proglasila neutralnost.

Tako se balkansko barutno klupko razmotalo kako najveći broj velikih sila nije želeo, ili su bar tako tvrdili. Eho onog vidovdanskog pucnja, tačnije svega onoga što mu je prethodilo, nadjačao je sve javne i tajne pregovore trodnevnog perioda najdinamičnijih međunarodnih odnosa koje je Evropa do tada doživela.