Pre 22 godine, počevši od 24. marta 1999, trinaest država članica NATO-a, uključujući SAD, Francusku i Nemačku, bombardovalo je Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Ovaj rat je trajao 78 dana i hranio se medijskim lažima, s ciljem usklađivanja mnenja zapadnog stanovništva sa stavom vlasti glavnih država. Srbi su počinili „genocid“, „igrali su fudbal sa odsečenim glavama, otkinutim sa leševa, kidali su fetuse iz trudnica i pekli ih“, rekao je nemački ministar odbrane, socijal-demokrata Rudolf Šarping, čije komentare su mediji ponavljali; ubili su „između 100 000 i 500 000 osoba“ (TF1, 20. april 1999), kremirali su svoje žrtve „u pećima, sličnima koje su se koristile u Aušvicu“ (The Daily Mirror, 7. jul).
Naslovnica za naslovnicom, ove lažne informacije će biti pocepane u paramparčad – posebno istraživanjem američkog novinara Danijela Perla (The Wall Street Journal, 31. decembar 1999). Baš kao što se i jedna od najsenzacionalnijih manipulacija s kraja XX veka izduvala: plan „Potkova“ (potkovica), dokument koji je trebalo da dokaže kako su Srbi programirali „etničko čišćenje Kosova“. Njegova difuzija u Nemačkoj aprila 1999. poslužila je kao izgovor za intenziviranje bombardovanja. Daleko od toga da su korisnici i korisnice Interneta paranoični/e, glavni dezinformatori su bile zapadnjačke vlade, NATO, kao i najugledniji mediji (1).
Među njima je i Le Monde, čije je uredničko zauzimanje pozicija tada bilo referenca za ostatak francuske medijske galaksije. Njegovo uredništvo, kojim je rukovodio Edvi Plenel, priznaje da je „izabralo da stane na stranu intervencije“ (2). Na prvoj strani izdanja od 8. aprila 1999. članak Danijela Vernea najavljuje „da su planom ‘Potkova’ planirane deportacije sa Kosova“. Novinar preuzima informacije koje je dan pre toga otkrio ministar spoljnih poslova Joška Fišer. Ovaj „plan vlade iz Beograda, koji detaljno opisuje politiku etničkog čišćenja koje se primenjuje na Kosovu (…) i koji nosi naziv ‘Potkova’, bez sumnje simbolizira gaženje albanskog stanovništva“, piše Verne, prema kojemu stvar izgleda „ostavlja malo mesta sumnji“.
Dva dana kasnije, dnevne novine su ponovile preko cele naslovnice „kako je [Slobodan] Milošević pripremio etničko čišćenje“. „Srpski plan Potkova planira prinudni egzodus Kosovara od oktobra 1998. Nastavio je da ga primenjuje u vreme pregovora u Rambujeu“. Le monde evocira „dokument srpskog vojnog izvora“ i ponovno se poziva na tvrdnje nemačkih zvaničnika, do tačke reprodukovanja celovitih sažetaka – koji bi se danas nazvali „elementima jezika“ – koje je novinarima i novinarkama distribuirao generalni inspektor nemačke vojske. Berlin je tako nastojao da pred prilično pacifističkim mnenjem opravda prvi rat koji je vodio Bundesver od 1945. godine, povrh toga protiv zemlje koja je pedeset godina ranije bila okupirana od strane Vermahta.
Ali ovaj plan je krivotvoren: nije ga donela srpska vlast, već je fabrikovan od elemenata koje je prikupila bugarska tajna služba, a zatim prenesen u Nemačku od strane zemlje koja je tada gorljivo želela da ponovno uđe u NATO. Prevaru je 10. januara 2000. otkrio nedeljnik Der Spiegel i potvrdio dvanaest godina kasnije bivši bugarski ministar spoljnih poslova. Dokument je naknadno trebalo da podstakne još više sumnje, jer se potkovica na srpskom kaže potkovica a ne potkova, kako je 15. aprila 1999. naveo nemački poslanik Gregor Gisi u Bundestagu. Marta 2000. godine, nemački brigadni general Hanc Lokai je u knjizi izrazio „sumnje u postojanje takvog dokumenta“; njegova istraga je prinudila Šarpinga da prizna kako nema kopiju izvornog „plana“. Istovremeno, portparol Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju opisao je elemente takozvanog plana kao „malo verovatan materijal“ (Hamburger Abendblatt, 24. mart 2000), a tužiteljica Karla Del Ponte neće ga ni pomenuti u optužnici protiv Miloševića 1999. niti 2001.
„Rat je“, objasnio je Plenel nedugo nakon početka bombardovanja, „najluđi izazov za novinarstvo. Tu se dokazuje ili ne dokazuje verodostojnost i pouzdanost“ (3). Novinar istraživač se nikada nije vratio na tehniku velikog odmaka sa „ljubavlju prema malim činjenicama“, koju proklamuje u svojoj knjizi-pamfletu u korist intervencije NATO-a (4). Le Monde će ponovno evocirati laž, ali kao da ju je uvek razmatrao sa oprezom: „’Potkovica’ ostaje vrlo kontroverzan dokument čija valjanost nikada nije dokazana“. (16. februar 2002.) Stručnjaci za Balkan, novinari Žan-Arno Derans i Loron Žeslan, s druge strane, opisuju plan „Potkova“ kao „arhetip lažnih vesti koje emituju zapadnjačke armije i preuzimaju sve glavne evropske novine“ (5).
Proslava godišnjice nije jedino opravdanje za povratak na ovo pitanje. Neke od njegovih posledica još uvek imaju težinu u međunarodnom životu. U vreme prvog rata od njegovog nastanka 1949, NATO je odlučio napasti državu koja nije pretila nijednoj državi članici. Izgovor je bio humanitarni motiv i delovao je bez mandata Ujedinjenih nacija. Takav presedan je poslužio SAD 2003. u vreme invazije na Irak, takođe potpomognutom kampanjom masovnih dezinformacija. Nekoliko godina kasnije, proglašenje nezavisnosti Kosova februara 2008. potkopalo je načelo nepovredivosti granica. A Rusija se oslanjala na tu nezavisnost kada je avgusta 2008. priznala Abhaziju i Južnu Osetiju, dva područja koja su se odvojila od Gruzije. Potom je marta 2014. pripojila Krim.
Budući da je rat na Kosovu vodila većina „levičarskih“ vlada i podržala većina konzervativnih partija, nije bilo smisla ponovno razmatrati zvanične falsifikacije. Naravno, novinari i novinarke koji su opsednuti lažnim vestima radije ih traže negde drugde.
PREVOD: Maja Solar
- Uporedi: Serge Halimi, Henri Maler, Mathias Reymond et Dominique Vidal, L’opinion, ça se travaille… Les médias, les «guerres justes» et les «justes causes», Agone, Marseille, 2014.
- Pierre Georges, zamenik urednika u novinama Le Monde, intervju za Marianne, Paris, 12. april 1999.
- Citirano prema: Daniel Junqua, La Lettre, br. 32, Paris, april 1999, i preuzeto na Acrimed.org, novembar 2000.
- Edwy Plenel, L’Épreuve, Stock, Paris, 1999.
- La Revue du crieur, br. 12, Paris, februar 2019.
Tagovi
