Najveća tajna druge sezone „Senki nad Balkanom“: Kako nam je Bjela umesto glava isekao – scenu

Baranda i nije neki Balkan samim tim što je Banat, ali smo tog popodneva, bio je novembar prošle godine, Lalić i ja iz kola u pokretu primetili nekoliko senki na ulicama tog sela između Opova i Sakula. Tu smo stigli takoreći iznenada: Lalić me je zvao veče pre da kaže kako Bjela ima ideju da nekoliko novinara statira u separeu noćnog kluba tokom dočeka Nove 1934. godine.

Statiranje u separeu je daleko bolje od statiranja u kukuruzu, naročito u novembru, pa smo odmah prihvatili ponudu da u prvoj epizodi druge sezone „Senki nad Balkanom“ sedimo u tom seperau, a onda, prema Bjelinoj zamisli, prođe neki glumac i kaže nekom drugom glumcu nešto kao: „Ovo su naši novinari koji se bore za slobodu štampe.“

Nikada lakše zarađenih nula dinara koliko nam je ponuđeno za role Novinara u separeu, kako su se valjda zvale naše uloge u prvoj verziji scenarija, za koji smo bili čvrsto ubeđeni da postoji, i da je scenarista jedne noći u napadu inspiracije rekao: „Hej, bilo bi idealno da u ovoj sceni Lalić & Draža sede u separeu, a onda prođe neki glumac i kaže: ‘Ovo su naši novinari koji se bore za slobodu štampe.’ Biće to antologijska scena.“

Lalić & ja smo zaključili da je u pitanju svakako antologijska scena koja će obeležiti ovu sezonu, jer sve ostalo što su snimili tog dana nije bilo tako upečatljivo kao ona naša scena koju smo ponavljali između pet i petnaest puta zaredom

Istina, baš negde kod krivine za Opovo, dok je Lalićeva GPS auto-navigacija tečno izgovarala: „Skrenite desno“, prošlo mi je kroz glavu koja je u tim momentima čvrsto stajala na ramenima: „A šta ako je to samo mamac, ako u ovoj sezoni seku glave novinarima, pa su stručnjaci za kasting procenili da smo Lalić i ja najglavatiji od aktuelne ponude kandidata za ulogu Novinar u separeu koji će u drugoj epizodi druge sezone ostati bez glave?“

U Mesnoj zajednici Baranda, gde je šminkernica, garderoba i šank, sačekao nas je Bjela.

– Šta sad snimaš: „Montevideo“ ili „Senke“? — pitao sam ga, čisto da razbijem tremu u svoj toj neizvesnosti.

– Malo „Montevideo“, malo „Senke“… – odgovorio je Bjela, i on valjda da razbije tremu, pre nego što nam saopšti da smo kandidati za sečenje glava, što je logičan nastavak „Senki 1“, gde skoro nijedan glumac na kraju nije ostao sa glavom na ramenima.

Potom je Bjela nestao u banatskoj kući pored, gde je buljuk statista u improvizovanom noćnom klubu snimao doček 1934. godine.

Diskretno smo se raspitivali kod svih na koje smo naišli: „Šta mi treba da radimo?“, ali niko nije imao pojma, sem Bjelinog brata Gorana, koji nas je ponudio viskijem, što me je još više uverilo da će nam na kraju, blago anestezirane „džoni vokerom“, saopštiti da u ovoj sezoni seku glave novinarima. Našminkali su nas, obukli i rekli nam da čekamo da nas pozovu.

Iz razvoja događaja smo zaključili da scenario za „Senke“ i ne postoji, nego se Bjela s vremena na vreme pojavljuje iza nekog paravana gde sedi u mraku okružen monitorima, i glumcima donosi na papiru otkucano šta treba da kažu. Sem toga, u tom mraku iza paravana Bjela smišlja i uloge na licu mesta.

– Lalić je Antić, šef kabineta kneza Pavla, a ti si Ribnikar — rekao nam je Bjela kada je iskočio iza onog paravana sa papirčetom na kome je pisalo:

MAJA: Kako nam je knez Pavle, gospodine Antiću? Je l’ ga pazite?

Diskretno smo se raspitivali kod svih na koje smo naišli: „Šta mi treba da radimo?“, ali niko nije imao pojma, sem Bjelinog brata Gorana, koji nas je ponudio viskijem

ANTIĆ: Nema potrebe. Ekselencija je nikad bolje.

MAJA: Gospodine Ribnikar, „Politika“ ne daje baš mnogo prostora novom nemačkom lideru, gospodinu Hitleru?

RIBNIKAR: To prepuštamo „Novom dobu“ i gospodinu Krakovu. Oni prate te nemačke vetrove.

Lalić & ja smo zaključili da je u pitanju svakako antologijska scena koja će obeležiti ovu sezonu, jer sve ostalo što su snimili tog dana nije bilo tako upečatljivo kao ona naša scena koju smo ponavljali između pet i petnaest puta zaredom.

– Čim ovoliko ponavljamo, jasno je da je ova scena ključna! — ne zna se ko je bio srećniji, Lalić ili ja, dok smo ponavljali, ponavljali, a Voja Brajović statirao u našem separeu, jer njemu Bjela nije ništa dodao na papirčetu. Odmah se videlo ko su tu glavne zvezde, primetili smo to i na licu Voje Brajovića.

Nisam, doduše, računao i na ostale razloge onolikog ponavljanja: ispostavilo se da Lalićeva GPS auto-navigacija iz kola tečnije i artikulisanije izgovara replike od mene. Zatim, Lalićeva GPS navigacija iz kola sigurno bi brže zapamtila repliku: „To prepuštamo ‘Novom dobu’ i gospodinu Krakovu. Oni prate te nemačke vetrove“, zato što su u mojoj interpretaciji „nemački vetrovi“ postajali „nemački trendovi“, posle čega bismo čuli Bjelin glas iza paravana: „Reč ‘trend’ nije postojala 1934. godine. Moraš da kažeš ‘vetrove’.“

E sad ide spoiler, tako da ovaj pasus možete preskočiti ako planirate da gledate „Senke 2“. Pre ove scene u separeu, sedimo Lalić i ja sa Bjelinim bratom Goranom u šminkernici i pijemo viski, kada se sa razglasa čuje: „Dražo, dođi!“

Uđem sam, goloruk, sa crvenom leptir-mašnom među onolike statiste i glumce, a Bjela mi objasni ulogu iz glave, bez papirčeta. Kao, objašnjava mi, treba da stojimo Voja Brajović i ja na dočeku Nove godine i držimo čaše u rukama. Da Voja kaže: „Nećete se tako lako izboriti za slobodu štampe“, a da mu ja odgovorim: „Grešite, grešite! Mislim da će borba biti duga, ali ćemo na kraju pobediti.“

I to smo snimali između pet i petnaest puta, očevici kažu da se montažer kasnije pitao: „Je l’ ovo neki bugarski glumac?“, slušajući moju jasnu artikulaciju koju u završnoj verziji umalo nisu titlovali zbog gledalaca sa svih govornih područja, posebno srpskog. Tu scenu ćete sigurno primetiti ako pažljivo pratite prvu epizodu „Senki 2“, za svaki slučaj dajem vam precizan tajming, nalazi se između 1:14:45 i 1:14:53, ukoliko planirate da baš tokom tih osam sekundi odete u WC.

Dobro, pitate se, zašto je ovo spoiler, a ona scena gde u separeu sede Antić, Ribnikar, Maja Davidović i Voja Brajović koji ćuti, nije spoiler?

Hm, stvar se zakomplikovala već u junu ove godine kada sam se čuo s Bjelom nekim povodom, i pitam ga onako uzgred: „Je l’ si nas isekao?“, a on kaže: „Onu tvoju scenu sam ostavio, a ona u separeu gde ste Lalić i ti mi malo koči radnju, baš tad se prva epizoda ubrzava! Videću šta ću s njom.“

– Ma zeza Bjela! – kaže mi Lalić, koga odmah zovem, jer i on Bjelu još od prošlog novembra prvo pita kad se čuju telefonom: „Je l’ si nas isekao?“

Na žurki povodom poslednje klape „Senki 2“, ipak, shvatamo da se Bjela možda i ne zeza.

– Koči mi radnju ta scena… – opet kaže, a mi mu predlažemo sve moguće varijante: najpre, da našu antologijsku scenu stavi na početak, kad se radnja, logično, ne ubrzava. Međutim, na početku prve epizode nije doček Nove 1934. godine, što može malo zbuniti gledaoce, ali ga Lalić i ja ubeđujemo da bi to bio pun pogodak zato što je, jelte, scena zaista antologijska. Nije što smo mi, nego…

Na kraju nam Bjela šalje grubo izmontiranu prvu epizodu, shvatamo i mi, nevoljno, da bi ona naša antologijska scena usporila radnju, s tim što je onih mojih osam sekundi između 1:14:45 i 1:14:53 ostalo i ne usporava radnju, mada jes’ malo nerazgovetno…

Pomenuo sam i da nas je Bjela isekao, Lalića i mene, u onoj antologijskoj sceni, jer je postojao tračak nade da će Bjela ipak da nas vrati u seriju za beogradsku premijeru, dok bude čitao intervju u „Gloriji“, jer koliko bismo tek intervjua selebriti magazinima dali da se naše učešće poveća na 18 sekundi i devet stotinki? A to puno znači za seriju u celini

– Nema veze, i Kopolina „Apokalipsa sada“ ima dve verzije. Ona koja je produžena za celih 49 minuta i objavljena 22 godine posle premijere, mnogo je bolja, pa će valjda tako da bidne i sa „Senkama“ — tešimo se Lalić i ja. Više Lalić nego ja, sad već ponosan na mojih skoro osam sekundi koje ne usporavaju radnju.

– Jedino što to neće niko da primeti, jer ljudi baš u tom periodu gledanja serija, po svetskim statistikama, idu u klozet – razmišljao sam glasno, sve dok mi krajem avgusta nije stigao SMS sledeće sadržine:

„Gospodine Petroviću, na Sarajevo film festivalu gledao sam prvu epizodu ‘Senki nad Balkanom 2’, i video da imate ulogu u seriji. Radi smo da objavimo razgovor sa Vama na temu te uloge, snimanja i saradnje sa Bjelogrlićem.“ U potpisu je bio pomoćnik glavnog urednika „Glorije“.

– Ovo neko zajebava! – pomislio sam, sumnjajući na Lalića osvetnika.

Pun lažne skromnosti odgovorio sam kolegi iz „Glorije“ da to i nije neka uloga, mada mi je bilo drago da neko od sat i po primeti baš tih osam sekundi, valjda zato što ljudi tokom festivalskih projekcija ne udu u WC, jer bi onda morali da podignu ceo red u sali…

I tako sam zbog osam sekundi u „Senkama nad Balkanom 2“ izašao na dve strane u „Gloriji“, sa ogromnom slikom. Neka se pripreme „Hello“ i „Story“!

Pomenuo sam i da nas je Bjela isekao, Lalića i mene, u onoj antologijskoj sceni, jer je postojao tračak nade da će Bjela ipak da nas vrati u seriju za beogradsku premijeru, dok bude čitao intervju u „Gloriji“, jer koliko bismo tek intervjua selebriti magazinima dali da se naše učešće poveća na 18 sekundi i devet stotinki? A to puno znači za seriju u celini!

Lalić, majstor za opremu tekstova, već je smišljao naslov nekog budućeg broja Nedeljnika, raspitujući se po filmadžijskim krugovima u Beogradu koji filmski kritičar najviše mrzi Bjelu.

– S njim svakako treba napraviti intervju! Uz nadnaslov: Senka nad senkama! – rekao je Lalić. Čak smo tu ideju prepričali i Bjeli, nadajući se da će ipak podleći pritiscima.

Tokom premijere na Belom dvoru pre neki dan, Laliću se smeškao brk, a meni posebno, kada nas je Nataša Ninković, svedok našeg maestralnog filmskog debija u Barandi, pozdravila sa: „Dobro veče, kolege!“ Što će reći, karijera je pred nama, samo to Bjela nije shvatio, jerbo mu usporava radnju.

– Ma ćuti, burazeru, bolje da nam je isekao scenu nego glave – tešio sam Lalića na Belom dvoru.

Premijera „Senki nad Balkanom 2“ je 11. novembra na Novoj S. Važna napomena: za odlazak u WC rezervišite termine pre ili posle 1:14:45 i 1:14:53!

Prvi srpski bindž: Da li će “Senke nad Balkanom” promeniti sve…